Prošlo je godinu dana od moje posete Svetoj Gori od kad sam rešio da počnem post i molitvu i evo ukratko par beležaka na tu temu. Čelik se kali, a čoveku je potrebna vežba u pogledu posta i molitve.
Muke početničke sa postom
Kada sam rešio da sredom i petkom izbacim meso, mleko i jaja iz ishrane na početku je bilo dosta teško. Za nekoga ko je skoro svaki drugi dan sedeo u restoranu, taj napor bio poprilično težak. Međutim, shvatio sam post kao borbu, kao neku vrstu brušenja karaktera.
U početku je baš bilo teško, često sam se držao posta do kasno u veče i onda bih proklizao najstrašnije. Naročito je teško bilo jer moja žena i deca jedu sve normalno, a ja pokušavam da postim. Međutim, vremenom posle par meseci sam uspeo. Kompletno sam izbacio sredom i petkom svo meso, jaja i sve mlečne proizvode. Svi ostali bi jeli recimo neke šnicle, a ja pirinač sa povrćem.
Pamtim reči mog duhovnog oca: ”Sine post i molitva su abeceda pravoslavlja. Ko ne posti i ne moli se ne može biti pravoslavac, to da znaš. Kada postimo naše telo se smiruje i oporavlja. I da ti kažem samo mi pravoslavci postimo. Muslimani oni poste tako što ne jedu ništa ceo dan, a onda posle ponoći se svi okupe i najedu. Pa kakav je to post? A katolici oni ni ne poste.”
Muke početničke sa molitvom
Molitva je išla mnogo lakše jer sam od momačkog doba praktikovao meditaciju. Međutim, na samom početku me je žuljala jedna stvar, a to je deo molitve koji kaže ”pomiluj me grešnog”. E to ”grešnog” mi je posebno smetalo. Razmišljao sam: ”Što sam ja grešan? Ne pijem, ne pušim, ne drogiram se, kurve ne jurim, niti se kockam.” Jedno vreme sam živeo u ubeđenju da sam bezgrešan, međutim to se posle nekoliko meseci prakse promenilo i ja sam počeo da uviđam svoje mane.
To me podseti na priču prote Vojislava Bilbije kada je kao momak bio u manastiru Krka, lomio se u sebi da li da postane monah pa svom duhovniku reče:
– Oče idem ja…
– Gde ćeš? – odgovori duhovnik
– Idem u Afriku
– A šta ćeš tamo? – upita duhovnik
– Idem da lovim crnce
To nasmeja duhovnika, pa mu odgovori – Nećeš ti nigde sinko, ostaćeš ovde i ceo život ćeš loviti svoje mane.
Tako sam i ja posle nekoliko meseci molitve počeo da lovim svoje mane. Shvatio sam da sam navučen na šećer, na gazirane sokove, da ležem kasno oko 2-3 ujutru, da jedem previše kasno… i da se u nemogućnosti promena navika ogleda slabost mog karaktera. A čovek je sam sebi najveći neprijatelj i te navike će nas na kraju ubiti.
Molitva to je ustvari dijalog sa Bogom. Vi govorite, a On sluša. Meditacija to je jedna vrsta dijaloga sa sobom, međutim takav dijalog vodi smirenju ali ne vodi uzdizanju. Zato je molitva bolja od istočne meditacije, jer je dijalog sa Bogom koji vodi prihvatanju sebe i svojih mana ali i težnji da se one isprave u laganom osmišljanju svoje bolje verzije.
Jedna od stvari koju sam shvatio u molitvi je da previše planiram u životu, trudim se da držim konce u rukama, računam, analiziram. Čuo sam kako jedan ruski monah ponavlja u molitvi ”Bože volja tvoja, a ne volja moja” i to mi se svidelo pa sam i ja dodao to u molitvu. Misliš da si sve isplanirao, a onda se pojavi Korona i tvoji planovi budu oduvani u paramparčad. Ipak, vremenom shvatiš da si previše u grču i da treba pustiti Boga da planira a ti se malo opusti.
I zaista kada sam stvari malo pustio, shvatio sam da se većina stvari ionako završe pozitivno bez potrebe da se ja previše bavim time. To je takva promena poimanja života kao kada odjednom prestanete da plivate uzvodno i krenete da plivate nizvodno. Kada sam to uradio mnoge stvari su se otvorile i najgora godina na svetu, je postala godina kada sam napravio najbolje poteze u pogledu investicija u životu.
I još jednu stvar sam primetio. Ranije sam uvek šetnju u prirodi koristio za opuštanje i reset. Međutim, posle godinu dana šetnja u prirodi više nije mogla da se meri sa molitvom u pogledu dubine. Tako da je molitva postala neka vrsta svakodnevnog utočišta i često je kombinujem sa šetnjom. Ljudi sa strane vide tipa sa slušalicama u ušima i sigurno misle da slušam neku modernu muziku dok šetam, međutim ja slušam vizantijski pev, Divnu Ljubojević, liturgiju vladike Nikolaja jer mi pomažu da pronađem mir u sebi.
Unapređenje posta
Molitva pre svega pomaže čoveku da se duboko zagleda u sebe i pronađe istinu. Ne ono što drugi očekuju, ne ono što projektuje škola, država, mediji… ne to, već samu suštinu svojeg bića. Molitva pomaže da kreneš da razmišljaš i delaš svojom glavom i čovek se oseća kao da je prodisao u životu.
Tako sam ja uz molitvu i post shvatio da post mora da se unapredi. U doba Svetog Save nije postojao šećer, beli hleb je možda postojao samo u formi slavskog kolača ali ste morali u manastir po njega jer nije bilo mlinova pa niko nije ni imao belo brašno. Ljudi su tada jeli žitnu kašu od raži, žita, ječma i drugih žita. Kukuruz se pojavio u Evropi tek od Kristofera Kolumba. U Savino doba nije bilo ni keksa, ni koka-kole, ni grickalica, ni poručivanja hrane.
Hteo sam da probam veliki post od 40 dana ali sam shvatio da nisam ja dorastao još uvek tome. Posle godinu dana, iako sam izbacio meso, mleko i jaja, ja bih često utonuo u keks, čips, gazirana pića, šećer, belo brašno. Sve to ne krši pravila posta, međutim u doba Svetog Save toga nije ni bilo. Siguran sam da bi Sava danas rekao da to sve nije dobro i da bi se post odnosio i na te moderne pošasti.
Zbog toga sam ja rešio da objavim rat šećeru, belom brašnu, keksu i gaziranim sokovima. Ovo se ne odnosi samo na dane posta nego na svaki dan. Tu sada dolazi do preloma jer shvatim da ako sam bio u stanju da izbacim meso, mleko i jaja celu godinu sredom i petkom, da ću imati snagu volje i da to učinim i sa drugim stvarima. Eto, tu se sada pokazuje snaga molitve i posta jer čovek počne da koristi te dve duhovne vežbe za jačanje svog karaktera. Kada mi to pođe za rukom, onda je sledeći korak veliki post.
Ipak, sveti oci kažu ”Ne posti samo stomakom, nego očima, jezikom, glavom, rukama i nogama. Ne gledaj ono što te navodi na greh, uzdrži se od izgovaranja loših stvari, ne pomisli zlo, ne čini rukama loše i ne daj nogama da te vode u greh.” E, sad pitanje je šta je za tebe lično greh? Za mene je svakako previše posla i zavisnost od interneta.
Nakon što sam to shvatio, dao sam sebi slobodu i dane posta pretvorio u dane ”info detoksikacije”. Tim danima obavezno vežbam, šetam u prirodi, posao ograničim na prepodne da bih imao više vremena za čitanje, pisanje, vreme sa porodicom. Detoks se odnosi i na internet, tv, druženje, dopisivanje.
Čuo sam da je Njegoš napisao čitavu Luču Mikrokozmu za vreme posta, pa sam to vreme koje oslobodim od interneta i posta posvetio čitanju, pisanju bloga i mojim poslušanjima.
Što se jelovnika tiče, u ishrani se koristi organsko povrće koliko god se može i izbacujem industrijske stvari. Doručak je obično neki med, ajvar, turšija ili humus na hlebu. Užina je obavezna i to je neko voće. Za ručak se pripremi proja, pasulj ili pirinač sa povrćem ili ribom. Jede se do 18č i nema večere. Ako je glad velika onda može jedna voćka, čorba od povrća ili čaj bez šećera.
O herojima i plemenitim metalima
U manastiru ide priča sa monasima i mi se čudimo kako se oni tako strogo drže posta i molitve. Međutim, monah odgovara: ”Ma kakvi, lako je nama jer mi smo izolovani. Ovde nema ni interneta, ni televizije, ni prodavnice, niti restorana… Vi tamo u svetu ste heroji! Mi bi to teško izdržali.”
U ovom skromnom odgovoru čovek shvati svu problematiku današnjeg sveta. Okruženi smo svime i svačime, sve je u ponudi. Oko nas su reklame, prodavnice, internet, na telefonu ti je sve na klik, društvo je drugačije, devojke su drugačije i teško je ostati normalan u današnjem svetu. Još ako imaš novca, onda tebi đavo radi pet puta više o glavi nego onima koji su siromašniji. Za siromašne se kaže da je na njima božija blagodat jer njih život manje iskušava od onih koji imaju više.
Ja svojoj deci pričam ”Možeš biti sve što poželiš, ali najteže je da ostaneš normalan. To uvek imaj u vidu.” Svaki čovek zna šta je ispravno, ali teško je odoleti, ne poleteti za svojim željama, sujetom i držati se toga.
Lako je odolevati kada je čovek u zatvoru, na ostrvu ili u manastiru. Treba vežbati volju svoju i biti u stanju da se čovek odrekne svega što mu je milo na par dana nedeljno. To isto je Seneka preporučivao rimskom senatoru Luciju da bi ojačao svoj duh negde pre dva milenijuma.
Uspeo sam da pokažem sebi da mogu i bez kafe, i bez šećera, gaziranih sokova, mesa, mleka, jaja, bez poručivanja hrane, restorana, bez interneta, bez posla. Naravno nije cilj postati monah asketa u životu, već je cilj vežbati svoje volju i srce. Čovek treba da živi normalno, teži ispravnosti ali bez preterivanja. Dva puta nedeljno barem treba sebi da pokažeš da se možeš uzdržati i oskudevati.
Često pomislim na naše plemstvo iz doba Nemanjića. Oni su svi išli u crkvu, molili se i postili. Bili su potpuna razlika od plemića sa zapada koji su više podsećali na razularenu pljačkašku bandu. U starosti Nemanjići bi odlazili u manastire i davali trećinu svoga imetka manastirima da podrže njihov rad i skoro svi su bili igumani ili episkopi.
I onda dolazimo do toga šta znači biti plemenit? Njihovo plemstvo se najviše iskazivalo u njihovom uzdržavanju i ispravnosti. Post, molitva i zajednica (crkva) koja se okupljala oko božanstvene ideje iskazane u Nomokanonu Svetog Save su osnov njihovog plemstva.
Tako i mi danas postom i molitvom, uzdržavanjem i držanjem do ispravnih vrednosti čeličimo svoj karakter i ugrađujemo u njega malene komadiće plemenitih metala ali bez gordosti naravno.
Svako dobro vam želim.
Izvor: Miloš
