Jedna od prvih stvari koje naučite, kad je crkva u pitanju, je da je ona čuvar svetih tajni i obreda, koji su, neizmenjeni vekovima, prelazili sa pokoljenja na pokoljenje. Crkva je garant vanvremenosti, oslobođenosti od okova prolaznosti. Sa svojim ritualima, odeždama, jezicima koje razumeju samo upućeni, ona ima, za laika, šmek mistike i onostranosti.
Istina je, kao i uvek, ispred očiju, pa je zato i banalna, ali je nije lako pronaći: prva osobina svake crkve je adaptibilnost na okolnosti i to po svaku cenu. Čitava istorija crkve je istorija ne čuvanja, nego menjanja dogmi i njihovog redefinisanja. Istorija crkve, od Isusa, preko Pavla, raznih jeresi i Vaseljenskih sabora, poznavaocu govori o istoriji jedne institucije, koja bi bila nemoguća, ukoliko bi bila i dogmatski, i u pratičnim stvarima, nepromenjiva.
Ljudi crkve su beskrajno, čak vulgarno praktični i vuku samo one poteze koji materijalno i propagandno doprinose napretku institucije, bez obzira koliko se mora odstupiti od svetih dogmi i načela. Zahtev za savremenošću je toliko radikalan, da svako ko traži povratak na osnovna hrišćanska načela, biva oglašen za jeretika. To je, u doba naših života, otišlo tako daleko da crkva pokušava, debilizacijom vernika, da sebe instalira na mesto Boga, oduzimajući mu poslovnu sposobnost, odnosno mogućnost da sa verništvom komunicira bez posredovanja crkve.
Kad vidim, a često vidim, vernike koji su zbunjeni luksuzom u kome žive vladike i popovi, vidim ljude koji potpuno pogrešno shvataju ulogu i položaj crkve. Tu se vidi tragična neistovremenost vernika, koji brane stare modalitete vere i crkve, i same crkve, koja je uhvatila priključak sa savremenim tendencijama. Tu i takvu crkvu razumeju samo oni, da ih od mlošte nazovemo vernicima, koji su i sami građanizovali veru u sebi i podrazumevaju, kao nešto samo po sebi jasno, da i crkva treba da se građanizuje i postane, pre svega, konzumeristička i demokratska institucija. Crkva, naravno, izlazi u susret samo ovom drugom stanovištu.
Napirlitane vladike u skupim automobilima i sa gomilom iskušenja koja su ih slomila, su samo ljudi svog vremena, ljudi koji su se poklonili numinama epohe. Mi verujemo, iz meni nepoznatog razloga, da će ljudi crkve uvek biti iz 2. veka n.e., a ne naši savremenici. To se nikad ne dešava. I kad se desi, kao što se desilo sa patrijarhom Pavlom, da na čelo crkve dođe čovek slep za materijalne vrednosti, ostatak klera zauzima nefermajući stav prema starcu koga je vreme pregazilo i živi u skladu sa svojim skorojevićevskim potrebama, jer klerici nemaju nikakvu dilemu da će starac, ako postane previše naporan i dosadan, otići u doživotni azil na VMA, odakle ne samo da niko od patrijarha ne izlazi živ, nego ne izlaze ni njihove reči.
Komično – i tragično u isti mah – izgleda izjava patrijarha, koji je otvorio nalog na Instagramu, da je to uradio da bi preko mreže „širio Reč Gospodnju“. Svaki skorojević ima uvek dobre razloge za svoju malograđanštinu. Sad može i sa Instagrama da popuje narodu da treba da se sledi mudra i odgovorna državna politika, a mudra i odgovorna će biti sve dok milioni evra, redovno i prekoredno, ležu na račun crkve. Onog trenutka kad uplata ne legne, počinje preispitivanje državne politike.
Ako postoji Bog, ako postoji Sveti Duh i ako postoji Isus, suguran sam da sa velikim zanimanjem prate šta Porfirije piše po Instagramu u njihovo ime. Jer – u krajnjoj liniji – sve je od Boga, pa i Instagram. Ništa ne biva bez božjeg dopuštenja, pa čak ni ono što rade Kačavenda i Pahomije.
Tragika modernog vernika, novopravoslavca, je u tome što je zatvoren u čelični kavez relativizma, kojim se sve može opravdati. U njegovoj optici, ako neki dečak od deset godina postrada od vladike, to nije važno, jer to nije slika crkve uopšte i ima, je li, i dobrih sveštanika i vladika. No, ako zanemarimo ovu jevtinu dijalektiku, sa njenim čedom relativizmom, stvari su proste: nema dobre crkve u kojoj makar samo jedan vladika skače na dečake, devojčice, ili drpa lovu. Takva crkva nužno ne može biti ispravna, jer u njoj nema dobrih: ima samo onih koji čine poganštine i onih koji to vide i ćute, da bi sačuvali prihode. Moderan vernik, pogotovu ako je zakačio i malo škole, ima objašnjenje da su sve te opačine klera nevažne, da su velike istine vere i božanske pravde daleko važnije i da su iznad našeg čeprkanja po grehovima, ali je to samo intelektualno poluučeno proseravanje, jer bi se takvom jevtinom relativizacijom moglo opravdati baš sve. Poštenije je reći da verništvu opačine ne smetaju, jer i samo uživa u njima kad prestanu da se igraju novopravoslavaca.
Ostaje da vidimo šta je Bog odlučio: da li naš patrijarh treba da ima profil samo na Instagramu, ili na Fejsbuku i Tviteru. Običnom čoveku, koji ne komunicira sa višim silama iz Audija, nije sasvim jasno koja je društvena mreža od Boga, a koja od Đavola. Da li je pravoslavniji Instagram? Naš Prle, otac rialitija na srpskim televizijama, sigurno zna kojim mrežama valja ploviti. Dotle, samo post,moitva i smirenje.
autor:teksta Milan Milenković
izvor:http://milanmilenkovic.com
