Postizborna kampanja

0
770

Kampanja za predsedničke izbore u Srbiji koji su održani 02.aprila 2017. trajala je oficijelno vrlo kratko oko mesec dana. Izgleda da će postizborna kampanja i analiza izbora trajati mnogo duže. Posle svakih novih izbora u Srbiji smo očekivali da će postizborni period da se unormali u političkom smislu, da će da nastupi period nesmetane implementacije rezultata izbora, da će uslediti čestitanja pobedniku i da će novi mandat otpočeti na demokratski način. Međutim, ni ovaj put nije takva situacija. Gubitnici na izborima se nemire sa porazom, nastavljaju kampanju radi osporavanja rezultata izbora, nastoji se onemogućiti normalna tranzicija vlasti, istini za volju, ovaj put, nije reč o tranziciji vlasti, nego o njenoj „akumulaciji u jednom centru“ i u posedu jedne ličnosti. Dakle, politička scena u Srbiji se nalazi u permanentnoj političkoj kampanji. Izgleda da postoji određena veza između karaktera izbornog procesa, izborne kampanje i postizbornog perioda.

Tan2017-3-4_13715363_0-700x394Pođimo redom. Bez namere ili želje da se u ovoj analizi govori sa aspekta odbrane jednih političkih stavova i jednih politika, ili osporavanja drugih političkih stavova, odnosno odbrane jednih političkih ličnosti, odnosno osporavanja drugih, iznosimo samo određene činjenice koje govore same za sebe. Izbori su raspisani u skladu sa zakonom i osnovnim demokratskim peocedurama; pravo kandidovanja je bilo slobodno i ničim uslovljeno; bio je (ne)uobičajno veliki broj kandidata (jedan iz vlasti i 10 iz opozicije); vrlo širok spektar međusobnih kritika, ali malo novih i drugačijih političkih programa kandidata; kandidati sa vrlo različitim političkim iskustvom, iskustvom u javnim poslovima i poslovima od opšteg interesa, bez ili sa malo iskustva na konkretnim poslovima i rukovodećim dužnostima, što bi se reklo pojava nekih kandidata niotkuda; pojedini kandidati su uzeli učešće na izborima rukovođeni svojim neobuzdanim političkim željama i strastima za vlašću, više nego zbog promene stanja u Srbiji i njenog napretka u celini; pojedini kandidati su želeli personalnu promenu nosioca vlasti u Srbiji, više zbog ličnih animoziteta i netrpeljivosti, nego zbog novih političkih programa, koji istini za volju nisu bili ni ponuđeni; koalicija partija na vlasti kandidovala je svoga kandidata kao koalicija koja je na nedavnim parlamentarnim izborima dobila podršku preko 60% biračkog tela, a opozicioni kandidati su došli iz partija koje su u koaliciji jedva prešle cenzus na tim istim izborima, a posmatrane pojedinačno bile su daleko ispod cenzusa; neke opozicione partije, koje su imale izborni rezultat na parlamentarnim izborima nešto više iznad cenzusa, nisu imale svoga kandidata, nego su podržale nestranačku ličnost; kandidat vlasti za predsednika bio je snažno i iskreno podržan od strane svih koalicionih partnera u vladi, dok su opozicioni kandidati bili potpuno razjedinjeni, sukobljeni, više lično, nego međusobno programski suprostavljeni; kandidat partija na vlasti raspolagao je sa snažnom partijskom infrastrukturom, ogromnim finsijskim sredstvima, organizovanom, može se reći i agresivnom marketinškom i medijskom promocijom, podrškom široke intelektualne baze (podržalo ga je oko 600 uglednih intelektualaca – profesora, akademika, umetnika i drugih javnih radnika i stručnjaka), imao je podršku snažnih partnera iz sveta (Nemačka, Rusija, EU), nekih susednih zemalja, dok su opozicioni kandidati bilo u navedenom, mnogo skromniji, osim nekih pojedinačnih slučajeva (Saša Janković, Vuk Jeremić); na izborima su se pojavili i vrlo neobični kandidati sa „egzotičnom“ kampanjom i anarhističkim pristupom u politici; istraživanja javnog mnjenja su govorila još pre raspisivanja izbora, a posebno tokom kampanje, da će kandidat vladajućih partija pobediti u prvom krugu, a da će ostali kandidati dobiti vrlo skromnu podršku; svi kandidati su prihvatili izborne uslove i uključili se u izbornu trku bez zadrške.

Da Vas podsetimo:  Dva litra mleka u Britaniji 142 dinara, u Srbiji litar ipo 154!

Predizborni program kandidata partija na vlasti bio je kristalizacija i nadogradnja već postojeće politike koju vodi Vlada, kako na unutrašnjem, posebno ekonomskom, tako i na međunarodnom, evrointegracionom planu i planu saradnje sa ključnim državama sveta (Rusija, SAD, Kina i EU). Osnovni moto ovoga kandidata bio je zaštita „tekovina vladavine“ na pomenutim programima, i sprečavanje „povratka Srbije na put anarhije, nestabilnosti, korupcije i opšte propasti“. Programski ciljevi kampanje su vrlo vešto markentiški i medijski predstavljeni, kako po sadržaju, obimu, vremenu predstavljanja i sticanja podrške od ključnih domaćih i spoljnih faktora. Opozicioni kandidati su vodili kampanju koja je bila pod snažnim uticajem njihovih vlastitih karaktera, političke ostrašćenosti, bez novih, jasnih i drugačijih programa od programa koji je zastupao kandidat partija na vlasti, čak su u pogledu nekih politika koje su se mogu smatrati štetnim po nacionalne interese Srbije bili još radikalniji od kandidata vlasti, kao što je politika prema NATO savezu (u NATO po svaku cenu), ratu na prostorima bivše SFRJ („genocidna srpska politika“ i krivica za ratove), politika prema suverenitetu i celovitosti zemlje („Kosovo“ je i de facto i de jure nezavisno, treba ga priznati bezuslovno itd.), pa sve do politika pune „liberalizacije i mondijalizacije Srbije“ na jednoj strani i potpunog „izolacionizma“ na drugoj.

Pored toga što su politički i predizborni programi opozicionih kandidata bili nekonzistentni, jalovi, neka vrsta lošeg kompromisa između postojećeg stanja i stanja koje su želeli, oni su dali važnu ličnu notu u kampanji koja je obeležila neumerenu mržnju i prezir prema kandidatu partija na vlasti. Međutim i kandidat partija na vlasti nije štedeo reči kritike na račun političkih protivnika, doživljavajući ih kao „političke klovnove, marionete, nedorasle funkciji za koju se kandiduju, rušitelje stabilnosti zemlje itd“.

Da Vas podsetimo:  Daj šta daš

Pogledajmo kratko predizborne slogane predsedničkih kandidata. Kandidat partija na vlasti, radi odbrane politike koju je vodio i koju želi da nastavi sa pozicije predsednika države, nastupio je sa sloganom „BRŽE, JAČE, BOLjE“. Ovo bi se moglo razumeti i kao kritiku njegovog vlastitog, dotadašnjeg rada, koji želi da ubrza, ojača i postigne još bolje rezultate. Očito da je ova parola imala odjeka kod birača. Kandidata koji je imao slogan „NAJBOLjEG ZA PREDSEDNIKA“, birači nisu razumeli i nisu shvatili da se to odnosi baš na njega, nego su smatrali najboljim onoga koga su izabrali. Jedan drugi kandidat je imao slogan „MORAMO BOLjE“. Ovaj slogan je već bio sadržan u sloganu kandidata partija na vlasti, i birači su njemu poverovali da on može bolje. Birači i žele bolje, slažu se da mora bolje, ali nisu bili ubeđeni da to “bolje“ može ostvariti kandidat koji je sročio ovaj slogan. Ili pak slogan „SRBIJA BEZ STRAHA“ je stereotipan, Srbi se inače ničega ne boje, posebno gladan i obespravljen čovek ne oseća strah. Slogan „DOSTA JE BILO“ je takođe neka modifikacija starih slogana, a birači još uvek misli da se to odnosi na predhodne režime (S. Miloševića i B. Tadića). Nakon izbora se pokazalo da i slogan, za koji su rekli da je plagijat „Ljudi koje čekamo smo mi“, da će se još čekati na te neke „nove ljude“, jer ovo liči kao neka vrsta samodovoljnosti, „mi sami sebe čekamo“. Nadajmo se da nećemo čekati „Godoa“.

Već nekoliko decenija u Srbiji postoji određena konstanta kada je reč o promeni vlasti i režima. Opozicija nije do sada uspevala da skine staru vlast i stari režim na osnovu svojih programa, svojih kvaliteta i snage da ubedi birače da ih podrže. Režimi su menjani tako što bi im isteklo vreme, urušili bi se sami, pojeli bi sebe, do te mere bi se istrošili da bi morali neminovno da siđu sa scene, ili bolje rečno, da propadnu kroz pozornicu. Tako je počelo i sa rušenjem komunizma. Njihov pad je svakako podstican sa raznih strana i od raznih snaga i domaćih i stranih. To postaje praksa u Srbiji. Istina je, kako izreka kaže, parafraziram, „nema oružja, niti snage koja će zaustaviti jednu ideju kada za nju dođe vreme“. Za odlazak ovoga sadašnjeg režima nije još došlo vreme. On će trajati još najmanje jedan mandat, jer ima još unutrašnje energije i supstance kojom može da se hrani. Opozicija mu nije velika opasnost jer je sama sebi još uvek najveća pretnja. Režim S. Miloševića je otišao u istoriju onoga trenutka kada više nije imao energije za vlastiti opstanak, nije se mogao suprotstaviti raznim rušiteljima, a ne opozicionim idejama, tako je bilo i sa režimom DOS-a, pa i sa Tadićevim režimom.

Da Vas podsetimo:  Ponavljanje izbora - guranje još 4 stranke u parlament?

Protesti koji su organizovani u nizu gradova Srbije, kako se smatra su „spontani“, što je obična floskula, kada se želi izbeći imenovanje stvarnih organizatora i nosioca protesta. Istini za volju na protestima ima najviše mladih ljudi. To je i prirodno, mladi ljudi po svojoj suštini su „revolucionarni“ spremni na promene, ali i neiskusni, pa često biraju i pogrešna sredstva i način borbe. Ako su uistinu mladi ljudi začetnici ideje protesta i njihovi inspiratori i nosioci, onda ciljevi moraju biti iskreni, pravedni i od opšteg interesa. Međutim dosadašnja praksa protesta ovoga tipa pokazuje da se studenti nakon protesta nađu u „istim cipelama“ sa kojima su krenuli u proteste. Izgleda da oni koji su izgubili izbore, ali to nemogu da shvate i prihvate, na ovakav kamufliran način iza scene, guraju svoje interese u prvi plan i očekuju da neko drugi uradi posao za njih. Kao što tokom predizborne kampanje nisu imali hrabrosti i odlučnosti da jasno sroče i izraze svoje ideje i programe i da se za njih bore, tako i sada stidljivo ohrabruju „studente“ očekujući vlastite benefite. Možemo reći da su opozicioni kandidati vodili duplu bitku, jednu međusobno, a drugu protiv Vučića, oni neće ni sada uspeti da artikulišu svoje stavove i da zajednički nastupe protiv vlasti. Tvrdnja da u glasačkim spiskovima ima oko 800 000 nepostojećih birača, koji nisu glasali, bar niko ne tvrdi suprotno, to samo pojačava tezu o visokoj izlaznosti i još većoj podršci Vučiću.

Očekivati je da vlast raspiše vanredne parlamentarne izbore, jer su međunarodne okolnosti pod kojima se održavaju protesti nepovoljniji po same organizatore protesta, od unutrašnjih, sa namerom da još jednom potuče opoziciju i tako mirno vlada još jedan ceo mandat.

Ne dolazi se na vlast samo tako što se ima velika želja za vlašću, ili što se želi nova politika i bolji život. Potreban je mukotrpan rad, iskrene namere, dobre ideje i programi, kao i siguran način da budu ostvareni. U ovom slučaju još uvek je velika prednost na strani vlasti. Možda je jedina nada opozicije u tome što je vlast koncentrisana u jednim rukama, a „svaka vlast kvari, a apsolutna vlast kvari apsolutno“.

Dr Vinko Pandurević, general u penziji Vojske Srbije i VRS

www.fsksrb.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime