Niko ne može biti uvek u pravu. (Čuvene Pitije iz delfijskog proročišta „pogađale“ su uglavnom zato što su im proročanstva bila dvosmislena i neodređena, a naši Tarabići zato što je u njihova, navodna, „proročanstva“ upisivao i dopisivao ko je šta hteo.) Ali ako ima dovoljno razuma i iskustva, neke stvari se ipak mogu predvideti. Čak i u Srbiji. Ako hodam po vlažnom krovu, velika je verovatnoća da ću se okliznuti i pasti. Ako sa ovejanim šibicarima krenem da se igram traženja kuglice, verovatno ću završiti prevaren i opljačkan.
Opozicionim učesnicima u junskoj izbornoj trci preostaje samo da izaberu da li im se više sviđa metafora sa hodanjem po krovu, ili kockanje sa šibicarima – ali poenta je da baš i ne mogu mnogo da se žale na zlehudu sudbinu. Naime, nije da nisu znali i nije da nisu bili upozoravani. I, iskreno govoreći, nije da nisu svesno i ciljano ušli u trku (da ne kažem – u „igru“), računajući da, s obzirom na smanjeni broj učesnika, odnosno izostanak najvećeg dela opozicije, njima ipak neće izmaći „kuglica“ u vidu izbornog cenzusa i skupštinskih mandata. Tako da, sviđalo im se to ili ne, i oni sami nisu nikakve „žrtve prevare“ već pre kalkulanti – koji su se namerili na boljeg, tačnije, jačeg od sebe.
Kao što smo „proročanski“ najavili u prethodnom tj. poslednjem predizbornom tekstu – „čak i uz najbolju Vučićevu volju – procenata naprosto nema dovoljno za sve“. A pošto je, objektivno gledano, predsednikova „najbolja volja“ limitirana njegovim ličnim, odnosno SNS-ovim političkim interesom, bilo je jasno da će on prvenstveno juriti što veću izlaznost (pri čemu, veća izlaznost, razume se, podiže broj glasova neophodnih za cenzus). A lojalnim političkim partnerima, satelitima i „konstruktivnoj opoziciji“, kako bude. I tako im je upravo i bilo.
Jasno je bilo da već iz matematičkih razloga neće moći da prođu svi zainteresovani. („Čak ni Vučić ne može protiv matematike.“) Ali malo ko je mogao da pretpostavi ono što su, istini za volju, istraživanja „Nove srpske političke misli“ najavljivala. To jest, da – ne računajući Šapića, koji ionako nije baš neka „teška“, odnosno „ljuta“ opozicija – cenzus neće proći bukvalno niko.
Dakle, ni medijski favorizovani radikali, ni popularni Sergej Trifunović, ni DJB, ni POKS, ni „Metla“, ni ostali kojima je predviđan, a nekima možda čak i obećavan „siguran cenzus“. Neki od ih će sada verovatno dobiti „veštačko disanje“, dobaciće im se pojas za spasavanje u vidu medijskog prisustva i participacije u ponekoj lokalnoj vlasti. Ali niko od njih više neće moći da predstavlja išta ozbiljno na političkoj sceni, niti će biti u stanju da ispunjava onu „stabilizatorsku“ ulogu koja im je u Vučićevoj viziji bila namenjena.
Takoreći, ni kriva ni dužna, tzv. „bojkotaška opozicija“ se na kraju „upisala“ među (in)direktne pobednike ovih izbora na kojima nije učestvovala. Ne zbog toga što je bojkot kampanja bila nešto naročito uspešna i kvalitetna – naprotiv, uopšte nije. Ne zbog toga što rezultati izbora neće biti međunarodno priznati – naravno da hoće. Niti zbog toga što je je bojkot podržao neki impresivno veliki broj birača. Nije ni to. (Po zvaničnim podacima, izlaznost je bila nekih 5-6 odsto manja od uobičajene, po našoj proceni, manja je za deset, a po mišljenju najtvrđih bojkotaša taj minus je oko 15 procenata.)
Najveći bojkotaški uspeh zapravo leži u tome što su svi drugi sa iole opozicionim imidžom koji su na izbore izašli na tim izborima neslavno poginuli – čime je indirektno potvrđena bojkotaška teza da za izbore „nije bilo ni institucionalnih, ni demokratskih, ni epidemioloških uslova“. Tako je, paradoksalno, SNS-ov preterani izborni trijumf koji je, posledično i kolateralno, u ponor gurnuo čitavu „lojalnu opoziciju“ u suštini pomogao bojkotašima kao glavnim naprednjačkim protivnicima da ne samo politički prežive nego i relativno ojačaju svoju poziciju.
Kada gotovo prepolovite cenzus i opet ga ne pređe niko od kakave-takve opozicije, to onda više nije – ili nije samo – problem te opozicije, nego i simptom uveliko urušenog političkog sistema. Vučić to, naravno, veoma dobro zna, iako to, razume se, nikada neće priznati. Naprosto, još jednom je „prepobedio“ i dodatno ogolio ionako već prilično ogoljenu prirodu svoje sve apsolutnije vladavine. (I tu nikakvo navođenje „islandskog slučaja“, niti još jednom najavljeno povlačenje sa čela SNS ne može pomoći.)
Ma koliko to opet paradoksalno delovalo, zaista se može konstatovati da je iz ovih izbora Aleksandar Vučić izašao slabiji nego što je u njih ušao. Panično reagovanje na spontane, haotične, ali prilično masovne proteste nakon najave pražnjenja studentskih domova i predloga uvođenja vikend karantina u Beogradu – i, zapravo, ekspresno popuštanje pred zahtevima demonstranata – samo su ilustracije te slabosti, koja se nekad bolje a nekad lošije skriva ispod predsednikove borbene retorike i imidža nepopustljivosti.
Naprednjačke brojke zaista deluju impresivno. Ali ispod njih zjapi legitimacijka rupa, podela unutar društva nikada nije bila veća, a politička kriza postaje sve dublja. A, po svemu sudeći,stvari će biti i gore. I ma koliko da su proročanstva – pogotovo politička, i pogotovo u Srbiji – uvek nepouzdana, u ovo poslednje, nažalost, nemojte uopšte sumnjati.
Đorđe Vukadinović
Izvor: NSPM
