Jezik se imenuje prema narodu, a ne prema državi
- Muslimani su „bošnjačkijezik“ „odlučivši da budu dalekovidi“ jezik preimenovali u „bosanski“. Takav postupak već je bio uperen i protiv terminološke prakse i protiv pameti: jezik se imenuje prema narodu, a ne prema državi pa ako su oni narodnosno „Bošnjaci“ – logično je da im jezik bude „bošnjački“; oni su se, međutim, toga odrekli i odlučili se za nešto što ne može biti – za „bosanski jezik“
- Novi muhamedanci „bosanski jezik“ svuda gde čuju i za jednog „Bosanca“, hoće da proteraju srpski jezik i iz središta srpske srednjovekovne države i iz srpske istorije i da instaliraju terminološku izmišljotinu Avde Čampare od pre dvadesetak godina
- Ivo Andrić i Meša Selimović nisu ni Bosanci ni Bošnjaci nego pisci srpskoga jezika i zidati „bosanski zindan“ za njih nije mnogo pametno jer su oni, ipak, previše veliki za male ćepenke…
- Od Istre pa daleko prema istoku postoji jedan jezik (srpski) i više kandidata za njegove nove frustrirane zaperke: „hrvatski“, „makedonski“, „bošnjački“ („bosanski“ je, kako rekosmo, i lingvistički nezamisliv), „crnogorski“…
Pre više godina neobavešteni srpski ministar „samovlasno je odlučio“ da u Srbiju, i u Ras kao njenu staru prestonicu, uvede „bosanski jezik“ i sad smo stigli do toga da od takvog ministra i takve „nauke“ treba spasavati i Srbiju i srpsko školstvo.
Pomenuću ovde neke pojedinosti koje na to ukazuju.
Kao „Bošnjaci“, do ne tako davnog vremena, označavani su „žitelji Bosne“, pri čemu su svi oni tada bili Srbi. A kad su se jezici počeli „dijeliti“, bosanski katolici „otišli su u Hrvate“, a bosanskim muslimanima učinilo se da će biti „kompletniji“ (da ne kažemo – lepši i pametniji) pod „bošnjačkim imenom“.
U tom smislu oni su, u skladu s uobičajenom terminološkom praksom, „svoje parče srpskog jezika“ odredili kao „bošnjački jezik“, ali su naknadno „odlučili da budu dalekovidi“ i svoj su jezik preimenovali u „bosanski“. Takav postupak već je bio uperen i protiv terminološke prakse i protiv pameti: jezik se imenuje prema narodu, a ne prema državi pa ako su oni narodnosno „Bošnjaci“ – logično je da im jezik bude „bošnjački“; oni su se, međutim, toga odrekli i odlučili se za nešto što ne može biti – za „bosanski jezik“, tj. okrstili ga prema „državi“ u kojoj, zajedno s „Bošnjacima“, žive još i Srbi i Hrvati – koji za takav „jezik“ ne znaju i zovu ga srpskim i „hrvatskim“.
Rekosmo da se ovde radi o bošnjačkoj „dalekovidosti“ i to se ogleda u činjenici da oni planiraju da u Bosni istrebe i katolike (tj. Hrvate), kao što su u BH-Federaciji istrebili Srbe, i da u vreme kada taj posao obave – imaju već gotov i „bosanski jezik“. I da tako zabašure svu istoriju srpskoga jezika.
Takva se „naučna pamet“, između ostaloga, ogleda i u prevođenju srpskih srednjovekovnih ćiriličkih isprava na latinicu (još traže način kako da na njima krst zamene polumesecom), a glavne probleme donelo im je „naseljavanje stranaca, najviše Srba, Hrvata, Crnogoraca i istočnih Hercegovaca“ (kako to predstavlja, recimo, Enver Imamović: Porijeklo i pripadnost stanovništva Bosne i Hercegovine. Sarajevo, 1998). Do te pameti još nije stigla ona kojom su nekad „hercegovački muhamedanci“ svedočili da znaju za „svoje poreklo od pravoslavnih praoca“ i da im je „jezik čisto srpski“ (Srpski list, Zadar, VIII/7, 19 II / 2. III 1887, 1).
Ako do ovih „novih muhamedanaca“ (koji sebe nazivaju i „Bošnjanima“) ta „znanja“ još nisu stigla, brzo će se pokazati da su se oni izveštili u nekim drugim poslovima, posebno u preuređivanju svega što im se „ne dopada“: oni hoće „bosanski jezik“ svuda gde čuju i za jednog „Bosanca“, hoće da proteraju srpski jezik i iz središta srpske srednjovekovne države i iz srpske istorije i da instaliraju terminološku izmišljotinu Avde Čampare od pre dvadesetak godina; I zato hoće da jučerašnjoj „tvorevini druga Avde“ pribave milenijume srpske jezičke istorije i da sopstvenoj pameti pouče mnoštvo svojih znamenitih istovernika kojima se islamska religija nikad nije „posvađala“ sa srpskim nacionalnim opredeljenjem. „Bosanski jezik“ (jednako kao ni „bošnjački“) ne postoji ni u Sarajevu i zato ga je nepametno raznositi i presađivati po drugim prostorima srpskoga jezika. Kao što je nepametno širiti „bošnjački čaršav“ preko srpske književnosti i kulture: sve ono što u „bošnjačkoj književnosti“ vredi kao literatura, jednako kao i u „crnogorskoj“ – recimo, sasvim se ugodno oseća i u srpskoj književnosti. Ivo Andrić i Meša Selimović nisu ni Bosanci ni Bošnjaci nego pisci srpskoga jezika i zidati „bosanski zindan“ za njih nije mnogo pametno jer su oni, ipak, previše veliki za male ćepenke na koje bi želeli da ih svuku neki bošnjački majstori koji o literaturi znaju tek da mucaju. A o beznačajnim piscima ne treba ni razgovarati niti se studenti smeju obavezivati da ih čitaju i da ih posebno „slave“.
Po nekim „svojim“ kriterijima, recimo, ja bih Huseina Tahmiščića sasvim lepo uveo u književnost srpskog jezika, ne znam kuda bih smestio Maka Dizdara (on je književni azil potražio u Zagrebu mada bi njegov Kameni spavač sasvim lepo „legao i u srpsku književnost“), a ako bih ovde hteo da dodam i neke „crnogorske paralele“, mogao bih reći da Ćamil Sijarić, Iso Kalač, Momo Vojvodić tamo imaju prostrana mesta, ali bi nekima drugim trebalo zakonom zabraniti da se i u Crnoj Gori i u Bosni predstavljaju kao književnici.
I da ovu priču svedemo „na ravan“: tokom poslednjih 10-15 vekova (za one ranije vekove i milenijume „mere još nisu pouzdano utvrđene“) od Istre pa daleko prema istoku postoji jedan jezik (srpski) i više kandidata za njegove nove frustrirane zaperke: „hrvatski“, „makedonski“, „bošnjački“ („bosanski“ je, kako rekosmo, i lingvistički nezamisliv), „crnogorski“, „(zapadno)bugarski“, pri čemu se ovaj poslednji iz srpskog korpusa konačno isključio u vreme Berlinskog kongresa (kad se „prekrajala“ politička karta Balkana). Onaj prvi dvadesetak godina kasnije, komunisti su 1944. Makedoniji darovali središte srpske srednjovekovne države, a ona dva (pre)ostala samo svedoče da njihovi nosioci ne znaju ni koji im je jezik ni šta će njime saopštavati, jer su sve ono što se upisuje u prave („nacionalne“) vrednosti njihovi najistaknutiji predstavnici već davno učinili – srpskim jezikom.
A ako ovi koji za njima nastupaju misle da tome nešto mogu dodati i „na svom“ jeziku, biće to samo znak da oni do onoga prvog još nisu dorasli i da to što hoće da kažu ne zaslužuje ni da se sasluša. Iz mnogo razloga, među kojima ne znam na kom bi se mestu našli oni ekološki budući da od onih koji nemaju šta reći ne treba očekivati ni da procene trenutak kad treba – zaćutati.
Piše: Dragoljub Petrović, lingvista, prof. u penziji
Izvor: Između sna i jave
