Postoji li u Srbiji duboka država?

autor:Vladimir Kolarić

Poimanje duboke države u Srbiji ima implikacije na shvatanje političkog procesa koji zastupaju različiti politički i društveni akteri. Onaj koji veruje u „tvrdu“ verziju duboke države moraće da se odredi prema smislu sopstvene političke borbe
Da bismo odgovorili na pitanje da li u Srbiji postoji duboka država, morali bismo prvo da utvrdimo šta pod njom podrazumevamo. Da li samo takozvane „zimzelene“ strukture u administraciji, upravi i javnom sektoru, koje ne zavise od promene vlasti na izborima, da li širu spregu različitih interesnih grupa i centara moći iz administracije, bezbednosnog sektora, biznisa i politike, da li ovdašnje ispostave globalnih netransparentnih sila uticaja ili pak navodno svemoćnu „Udbu“ ili „službu“.

Prvo navedeno razumevanje bi svakako spadalo u „meko“ određenje „duboke države“, dok bi ostala tri, uz sve varijacije, spadala u „tvrda“. To podrazumeva da „meko“ određenje strukturi koju imenuje ovim pojmom ne pridaje nadmoć baziranu na zajedničkim i strateški postavljenim ciljevima, već njena relativna moć počiva na inerciji birokratskog aparata i težnji pojedinaca i interesnih grupa da očuvaju i unaprede svoje pozicije u sistemu.

Relativna postojanost ove strukture uprkos promenama vlasti na izborima, svakako može da bude rezultat, ali i jedan od uzroka formiranja otuđene birokratije, korupcije, nepotizma i sličnih društvenih i institucionalnih deformacija, ali ne i samostalna struktura moći koja upravlja društvom i predstavlja nevidljivu pozadinu delovanja transparentnih aktera.

Ovo posebno dolazi do izražaja kada se naglašava sklonost aktuelne vlasti da ljude pridobija zapošljavanjem u javnom sektoru i administraciji, što ipak podrazumeva da ovakve strukture nisu nedodirljive od uticaja izabranih vlasti.

Takođe, svojevremeni relativni (i kratkotrajni) uspeh pokreta „Dosta je bilo“ počivao je na nezadovoljstvu građana prenatrpanim i inertnim javnim i administrativnim sistemom, što je razumljivo i opravdano, mada treba imati na umu da iza ovakvih argumenata mogu stajati namere za „smanjenjem države“, odnosno daljom liberalizacijom društva, što nije bez političke i ideološke pozadine, pa i usaglašavanje sa interesima spoljašnjih aktera.

Definicija pojma
Određivanje duboke države kao sprege institucionalnih i neinstitucionalnih, transparentnih i netransparentnih aktera, mahom iz sfere administracije, bezbednosti, biznisa i politike, osetljivo je na prigovor sa strane levice kako taj termin zapravo zamenjuje „jači“ pojam vladajuće klase i služi pasivizaciji javnog mnjenja i skretanju pažnje sa socijalno-ekonomskih okolnosti formiranja i delovanja ove strukture.

Takođe, nije lako dokazati jedinstvenu strategiju delovanja svih pojedinačnih i grupnih aktera unutar ove strukture, osim ako se ne vežemo za argument postojanja konspiracije na višem nivou ili za argument zajedničkih klasnih interesa.

Pošto oni koji jedinstvo delovanja ovakve strukture određuju počevši od ideje klasnog interesa retko uopšte koriste pojam duboke države, velikim delom s pravom ga smatrajući manipulativnim i pasivizujućim, sledeća dva navedena određenja ovog pojma kao da proističu upravo iz pokušaja da se odredi priroda povezanosti i relativne integrisanosti ili makar usaglašenosti po najvažnijim pitanjima, inače socijalno, identitetski i interesno veoma raznovrsnih aktera.

Jedni stoga veruju kako su domaće strukture koje možemo podvesti pod pojam duboke države zapravo samo predstavnici, zastupnici i ispostave stranih centara moći, i to pretežno onih netransparentnih i takođe relativno nezavisnih od personalnih političkih promena.

Ova pretpostavka proizvodi čitavu lepezu interpretacija, od onih „najmekših“ koje pod stranim centrima moći podrazumevaju nosioce relativno trajnih interesa velikih sila, do onih „najtvrđih“, koji veruju u postojanje sveobuhvatne zavere u cilju postizanja globalne kontrole, i to iz jednog ili nekoliko u najvažnijim pitanjima (svetska vlada?) usaglašenih i netransparentnih centara moći.

Četvrto navedeno razumevanje duboke države vezuje se za postojanje lokalne nadstrukture, oličene u navodno svemoćnoj obaveštajno-bezbednosnoj službi ili relativno integrisanom bezbednosnom aparatu, koji se, zavisno od perspektive, interpretira kao relativno nezavisan i samodovoljan od spoljnih uticaja i kao neka vrsta našeg lokalnog „usuda“, do verovanja u prožetost ovog entiteta različitim spoljnim uticajima i infiltracijama, pa i njegovoj potpunoj podređenosti spoljnim centrima moći.

U zavisnosti od perspektive, zastupnici ovakvog tumačenja duboku državu određenu primatom „službe“ mogu vezivati za različite spoljašnje aktere, od zapadnjačkih (državnih, obaveštajnih, konspirativnih) do ruskih, pa „služba“ ponekad istovremeno može biti označavana kao „čuvar komunizma“, tvorac i promoter nacionalizma, zastupnik britanskih, američkih ili nemačkih, ali i ruskih interesa.

Ova potencijalna nedoslednost lako se može opravdati tvrdnjom o različitim frakcijama unutar „službe“ od kojih svaka služi drugom „gospodaru“, ali u osnovnim pitanjima ipak nalaze zajednički interes, koji doduše nije lako odrediti, osim za one koji veruju da se radi o „uništenju srpskog naroda“ svim sredstvima.

Reforme i revolucije
Kako ova rasprava o pojmu duboke države i njenom postojanju ili nepostojanju u Srbiji i među Srbima, ne bi bila shvaćena kao samodovoljna spekulacija, važno je istaći kako ona ima implikacije na shvatanje političkog procesa koji zastupaju različiti politički i društveni akteri koji deluju kod nas, na profil njihove političke aktivnosti, kao i na percepciju mogućih političkih i društvenih promena.

Ukratko, onaj koji veruje u „tvrdu“ verziju duboke države moraće da se odredi prema smislu sopstvene političke borbe u cilju osvajanja vlasti. Ona ili mora biti shvaćena kao besmislena i bespotrebna, jer promena vlasti ne može promeniti dublje fundiran sistem, ili kao revolucionarna, koja podrazumeva temeljnu promenu sistema koji će razoriti do tada nedodirljive i „nevidljive“ strukture, podrazumevajući i njihovu povezanost sa potencijalnim stranim akterima sa kojima su one u sprezi.

Jasno je da ima onih koji u dubokoj državi ne vide problem dok god ona zastupa ono što oni smatraju najboljim za nas

Takođe, moguće je zauzeti realističan stav koji polazi od vere u mogućnost postepenih promena, uz neizbežne kompromise ili makar unapređenja nekih institucionalnih i društvenih segmenata koju bi mogli da izmaknu pažnji ili se usaglase sa interesima „trajnih“ struktura moći. Takođe, moguće je verovati i u princip „subverzije unutar sistema“, gde bi izabrana vlast, koristeći institucionalne mehanizme, javni pritisak i formiranje sopstvenih struktura, mogla da dovede do demontaže, promene ili transformacije delovanja zakulisnih aktera.

U našem slučaju, ovo se tiče najoptimalnijeg načina za promenu vlasti, koja je nesumnjivo izgubila svaki kredibilitet, operativnu sposobnost i stratešku vizuru, a da to ne uzrokuje bilo haos, bilo dodatno potčinjavanje zakulisnim centrima iz zemlje i inostranstva, bilo samo promenu fasade, dok bi suština ostala nepromenjena, a sistem podjednako nepouzdan i represivan u isti mah.

Ovako gledano, najdoslednijim možemo smatrati one koji zastupaju revolucionarna rešenja, ali doslednost nije uvek najbolji izbor za ostvarenje interesa većine građana, a o dugoročnijim nacionalnim interesima da ne govorimo, jer doslednost nije vrlina nezavisna od cilja te doslednosti, kao i sredstava koje se koriste u dostizanju tog cilja.

Jasno je da ima onih koji u dubokoj državi ne vide problem dok god ona zastupa ono što oni smatraju najboljim za nas, makar to podrazumevalo i potpunu potčinjenost spoljnim akterima. Ovo se odnosi pre svega na bespogovorne zastupnike evropskih i NATO integracija, koji sa dubokom državom mogu imati problema samo ako je identifikuju kao sprovodnika ruskog uticaja ili kao strukturu koja generiše autoritativno-koruptivni sistem, koji ometa sprovođenje pune liberalizacije i pluralizacije po liberalnom modelu.

Oni koji ipak smatraju da Srbija treba da bude što je moguće nezavisnija i suverenija, ali i funkcionalnija država, sa što integrisanijim i dinamičnijim društvom, morali bi da znaju sa kakvim će se sve izazovima suočavati u pokušaju da svoje ideje i predizborna obećanja sprovedu u delo, a da ih to ne demotiviše, bez obzira na cenu po njih lično, pa i za državu i društvo u celini, jer neka cena promena se mora platiti. Spoj sistematske infiltracije spolja, inercije i dubinske korumpiranosti unutra, uz izazove sve dezintegrisanijeg društva i otuđenosti elita, o demografskoj katastrofi i njenim posledicama da ne govorimo, problemi su koji će mnoge demotivisati od svake političke borbe i javnog delovanja kao takvog.

A oni koji ne odustanu svakako već znaju lepe želje ne znače ništa, da se ništa neće postići čarobnim štapićem ili busanjem u prsa, da se radi sa onim što se ima i koliko se može, koliko god to frustrirajuće bilo. A teško i frustrirajuće će svakako biti, borili se mi ili ne. Ali, kad je pa bilo drugačije?

Vladimir Kolarić je pisac i teoretičar kulture, autor knjiga „Javni interes u kulturi“, „Kultura i bezbednost“, „Plamen Donbasa – eseji o Trećem svetskom ratu“ i drugih.

Izvor: Novi Standard