Nakon završetka Hladnog rata (1949.−1989. g.), uspostavljen je novi svetski poredak (NSP) i u okviru njega i novi Evropski bezbednosni sistem (NEBS). Oba su zamenila hladnoratovske bezbednosne sisteme koji su se u to vreme bazirali na rivalitetu Istok-Zapad, odnosno SAD-SSSR. Obzirom da je SSSR raspušten od strane Mihaila Gorbačova a u bilateralnom dogovoru sa tadašnjim američkim predsednikom Ronaldom Reganom, posthladnoratovski NSP i NEBS su dugo funkcionisali na formuli dominantnog položaja i uticaja pre svega hipersile SAD kao i njenih derivata NATO pakta i EU.
Za vreme SSSR-a nije prestao geopolitički pritisak zapadnih sila i faktora na Rusiju obzirom da su iste te sile i faktori koji su suzbijali carsku Rusiju u geopolitičkom smislu sada nastavili to isto da rade smatrajući SSSR sovjetskom Rusijom (u kojoj su na vlasti bili ne-Rusi sve do M. Gorbačova koji se zvanično izjašnjavao kao polu-Rus i polu-Ukrajinac). Nakon 1945. g. došlo je do jedne kardinalne promene u međunarodnim odnosima a to je pojava SAD i njenog derivata NATO pakta kao hegemonističkih globalnih faktora koji će zajedno sa pretečama EU predvoditi zapadne države u novom geopolitičkom krstaškom ratu protiv Rusije i razbijanju Sovjetskog Saveza kao preduslov razbijanja same Rusije. Uočava se i novi fenomen a to je da su zapadne države pre 1949. g. istorijski u geopolitičkoj demontaži Rusije učestvovale parcijalno, separatno i često kontradiktorno ali sa stvaranjem NATO pakta nastupaju geopolitički koherentno i u ime liberalne višepartijske demokratije. Bitno je napomenuti da je evroazijska Rusija oduvek u svetskim geopolitičkim okvirima zauzimala centralno mesto (Heartland) nešto slično poziciji Nemačke na Starom kontinentu. Josif V. Staljin je ubrzo nakon 1949. g. shvatio suštinu geopolitičke igre Zapada uviđajući da je sovjetsko savezništvo sa zapadnim silama u Drugom svetskom ratu bilo krajnje privremenog karaktera pa je Staljinov geopolitički odgovor na stvaranje zapadnog NATO pakta (1949. g.) bio stvaranje sovjetskog Varšavskog ugovora 1955. g.
Nestanak u vidu demontaže ili raspuštanja SSSR-a predstavlja za mnoge eksperte najveći geopolitički događaj u 20.-om stoleću a za rusku administraciju i naciju i najveću katastrofu obzirom da se van granica postsovjetske Rusije našlo oko 40 miliona govornika ruskog jezika kao maternjeg koji su sada u granicama novih država tretirani kao nacionalna manjina a u nekima (Letonija, Estonija) i bez punih građanskih prava. Čak je devedesitih godina prošlog stoleća epidemija teritorijalnog rasparčavanja po ugledu na SSSR i SFRJ zahvatila i samu Rusiju (čečenski i tatarski separatizam) što je sve direktno išlo na ruku realizaciji zapadnih geopolitičkih projekata slabljenja, rasparčavanja i potčinjavanja Rusije svojim geopolitičkim interesima. Tada se proces dekomponovanja Ruske Federacije odvijao u sedam paralelnih procesa: 1) kolaps ekonomskog sistema i divlja (liberalna) privatizacija, 2) teritorijalna dezintegracija i separatizam pojedinih republika i oblasti, 3) terorizam protiv etničkih Rusa i državnih organa, 4) korupcija širokih razmera i organizovani kriminal, 5) demografsko opadanje, 6) slabljenje vojno-odbrambene moći Rusije, i 7) nesposobnost obavljanja profesionalnih poslova od strane državno-upravnih organa na federalnom i regionalnom nivou.
Devedesete godine prošlog stoleća su bile „zlatne godine“ zapadne hiperdominacije kako u svetu tako i u Evropi faktički sve do 2008. g. kada je Putinova donekle revitalizovana Rusija po prvi put nakon Hladnog rata pokazala zube zapadno-globalističkom NSP i to na Kavkazu u ratu protiv nahuškane od strane Vašingtona Gruzije. Za vreme predsednikovanja Borisa Jeljcina, Rusija je bila u ozbiljnoj ekonomskoj krizi i više nije bila sposobna da vodi borbu protiv zapadne agresivne geopolitike. Inače, Amerikanci su faktički dobili Hladni rat politikom programa „Ratova zvezda“ koji je lansirao predsednik Ronald Regan jer je tada Moskva konačno shvatila da ne može da parira Zapadu u daljoj trci u naoružanju. Ipak, nakon 2008. g., globalistički Zapad više nije mogao da računa na ekstravagantna i nekažnjena divljanja američke spoljne politike tipa Jugoslavija 1999. g., Irak 1990.−1991./2003.g., Afganistan 2001. g., Libija 2011. g. ili izazivanja „obojenih revolucija“ u susedstvu Rusije.
Mora se napomenuti da su jako uspešne ekonomske i druge reforme u NR Kini koje su započete dve godine nakon smrti Mao Cetunga (1976. g.) a koje su izbegle sve zapadne zamke i totalno kalemljenje zapadnog modela su predstavljale drugima, pa tako i Rusiji nakon Borisa Jeljcina, jasan praktični dokaz da je ipak moguće preporoditi zemlju i izgraditi njen novi put razvoja koji bi se zasnivao na nacionalnim karakteristikama, vrednostima, tradiciji i opštim civilizacijskim osobinama društva i njegove kulture.
Prekretnica u raspadu posthladnoratovskog NSP jeste rusko zaustavljanje NATO okupacije Ukrajine 2014. g. kada je postalo jasno da zapadni globalisti više ne mogu da nastave sa svojom imperijalnom politikom, a vojna intervencija Rusije 2015. g. u Siriji je predstavljala direktan kontra-udar Vašingtonu na Bliskom istoku. Trenutno, Rusija od kraja februara 2022. g. zadržava najčvršću vojnopolitičku poziciju po pitanju rešavanja ukrajinske krize iako je i Briselu i Vašingtonu i Berlinu sasvim bilo jasno da će Rusija ući u rat protiv rusofobičnog marionetskog režima u Kijevu ukoliko isti krene putevima hrvatsko-ustaške „Oluje“ u rešavanju statusa Donbasa. Ukratko, nakon i za vreme specijalne antinacističke vojne operacije u Ukrajini od strane Rusije koja traje već pola godine stvorili su se svi geopolitički, vojni pa i ekonomski uslovi za reformulaciju kako posthladnoratovskog NSP tako i NEBS.
Za sada je još uvek nejasno kakav novi NSP i NEBS će zameniti postojeće sisteme kolektivne bezbednosti na svetskom i evropskom nivou ali je jedno sigurno da će u novom sistemu uticaj Rusije i Kine biti znatno jači ako ne i odlučujući pogotovo ako i na globalnom geopolitičkom planu zajedno nastupe zemlje članice BRIK-a (Brazil, Rusija, Iran i Kina). U Evropi, Rusija faktički već sada polako ali sigurno preuzima primat u politici bezbednosti ali ne treba zaboraviti ni Kinu koja je već sada u ogromnom suficitu od 30% u robnoj razmeni sa EU i Velikom Britanijom. Verovatno je da će i u novom bezbednosnom poretku stare institucije kao NATO, EU ili OEBS (the OSCE) preživeti ali će zasigurno bar donekle ako ne i značajno biti rekonstruisane (i spolja i iz unutra) u duhu novog geopolitičkog vremena. U svakom slučaju, krucijalna pitanja u globalnom kontekstu će biti u vezi sa ulogom Rusije i Kine a u evropskom u vezi sa ulogom i položajem suseda Rusije (bivših sovjetskih republika) kojima Rusija sigurno neće dozvoliti da postanu NATO članice što je upravo slučaj sada sa Ukrajinom a koje Rusija i zvanično tretira kao prostor bliskog susedstva (the Countries of Near Abroad). Rusija ima veoma bolno iskustvo već sa tri bivše sovjetske (baltičke) republike koje su postale NATO članice (2004. g.) i odmah postale (naročito Litvanija) jurišni propagandno-rusofobični jastrebovi na čijim se teritorijama kontingenti NATO armade konstantno povećavaju a vojne vežbe izvode tik uz rusku granicu. Pristup Švedske i naročito Finske (koja se direktno graniči sa Rusijom u dugoj liniji) NATO paktu za koji se koristi kao formalni izgovor navodna „ruska agresija“ na Ukrajinu će sigurno doneti ne stabilizaciju već eskalaciju odnosa sa Rusijom po pitanju evropske kolektivne bezbednosti i nove geopolitičke realnosti.
autor:Prof. dr Vladislav B. Sotirović,Istraživač-saradnik Centra za geostrateške studije u Beogradu
