Potapanje srpskog broda – završna faza

0
3115
Foto: printskrin Youtube / Drunkards, James Ensor / gosteljski

Pa dobro, bre, narode, dokle ćemo ovako!? Gledamo, a ne vidimo kao da smo slepi, kako nam država nestaje, topi se na naše oči. Nastavi li se ovako, za nekoliko godina, od Srbije, bukvalno, ništa neće ostati. Prosto je nashvatljivo da nema nikakve pobune unutar ove zemlje u nestajanju. Kako je to moguće? Kako smo došli u ovakvo letargično stanje u kome nemamo volje (ni snage, izgleda) da podignemo glavu iz postelje. Pobogu, zar da ostanemo bez kuće, bez ikakve borbe? Zar da čekamo smrt naše otadžbine u krevetu, kao da smo težak bolesnik, kao da smo svi na samrti? Da li smo, zaista, smrtno bolesni? Ili mentalno „zatučeni“? Psihologija mase (gomile) ne važi u Srbiji. Kolektivni duh u Srbiji, izgleda, uopšte ne postoji.

Kako je moguće da Srbi u ovako kratkom roku sasvim izgube osećaj za državu, da batale vlastitu odgovornost za očuvanje međunarodno priznatih granica Srbije i za zaštitu svojih državljana, barem na svojoj državnoj teritoriji, ako ne van granica zemlje. Teško je objašnjivo da jedan narod bude „preumljen“ po otvorenom zahtevu nemačkog Bundestaga, koji je u proleće 2013. godine zatražio da se menja svest Srbima. Da li se takvo „preumljenje“ uistinu dogodilo u ovako kratkom vremenskom roku, od svega četiri godine – ili je sav ovaj proces samoukidanja Srba i Srbije, u stvari, deo jednog daleko dužeg (decenijama unazad planiranog) masovnog psiho-projekta/eksperimenta, sada već u poslednjoj fazi?

Dakle, nastavlja se ono što je započeto još davnih devedesetih prošlog veka. Najpre je rušena, razvaljivana država Jugoslavija (SFRJ), potom je na red došla i skraćena Jugoslavija (SRJ), pa Srbija i Crna gora i, na kraju, prešlo se na otkidanje jednog po jednog dela Srbije. Ko god je mislio da se deo državne teritorije (Kosovo i Metohija) može pokloniti Albancima, zarad mira u ostatku kuće (jer je to „realno stanje“ na terenu), grdno se prevario. Naime, iz istorije je dobro znano da nikada nije postojala država koja se sama odricala svoje teritorije. Teritorije su se osvajale samo ratom, a pobednik je diktirao uslove. I čitava carstva su nestajala, ali nikada dobrovoljno: nestajala su u haosu i krvavim sukobima, ratovima koji su po svom završetku iznova iscrtavali mape Evrope i sveta.

I šta se, zapravo, dešava u Srbiji? Ili, šta se već desilo? Lagano, korak po korak, natovsko-šiptarska divlja tvorevina zvana Kosovo, dobijala je sve veću samostalnost i sve više prerogativa državnosti. Od početnog stanja, krajem drugog milenijuma, kada je Kosovo i Metohija, u skladu sa Rezolucijom 1244, bilo (a i danas je formalno pravno) srpska provincija (privremeno pod stranim patronatom), došlo se dotle da šiptarsko-natovska paradržava Kosovo danas ima sve karakteristike jedne funkcionalne države, sa jasnim granicama, svojim zakonodavstvom, pravosuđem, svojom policijom, uskoro i svojom vojskom.

Još početkom novog milenijuma, sa pozicije jednog solidno informisanog građanina Srbije, moglo se prilično jasno prevideti, da budućnost „okrnjene“ Srbije neće biti svetla. Istorijska je činjenica, da okrnjivanje (inicijalno raspadanje) bilo koje države započinje negde na njenom najslabijem delu. One države koje misle o svojoj budućnosti, trude se svim silama da tu slabu državnu kariku utvrde što snažnije i što bolje. Država je kao brod. Ukoliko oplata negde na trupu broda oslabi, posada sve svoje snage daje da taj deo brodske utrobe dobro učvrsti. Znaju, ukoliko voda počne da prodire u neku od komora brodske iznutrice, da će celo plovilo biti u velikoj opasnosti, da voda prodre dalje, preuzme „kontrolu“ nad brodom i odvuče ga u dubinu mora (potopi ga).

Nikada se nije desilo da se kapetan sunča na palubi, a mornari spavaju ili se bave svojim malim ličnim zadovoljstvima, a da je u tom času voda sasvim potopila jednu petinu njihovog broda. To bi, otprilike, bilo ono kako se ponaša predsednik Srbije i narod koji drema kao da je hipnotisan ili kao da je u stanju teškog pijanstva. Uzalud je i to što nekakav, još uvek budan i svestan mornar, iz sveg glasa viče:

„Ljudi, ustanite, voda je probila još jednu komoru broda! Potonućemo!“

Iako bi krici tog čoveka, kako narod kaže, probudili i mrtvog, u Srbiji ništa se ne dešava – niko ne daje ni dve pare na upozorenje, da dolazi opasnost koja može sve da ih zajedno odvuče u ambis. Kapetan takvog broda ili je lud čovek ili je plaćen od konkurentske kompanije da potopi brod, zajedno sa mornarima i tovarom koji prevozi. Najpre će biti da je ovo drugo u pitanju, jer na celom brodu postoji samo jedan čamac za spasavanje, a taj čamac je pod kapetanovom kontrolom.

Svakako, nije prvi put da se dešava da kapetan plovila bude lud, poremećen ili toliko pohlepan, da je spreman da celu posadu broda izloži propasti za nekakav materijalni dobitak na drugoj strani. Ali, isto tako, retko se dešava da mornari ne primete da nešto s njihovim „skiperom“ nije u redu, pogotovo ako zavodi njihovu lađu u vode pune podvodnih grebena. U takvim slučajevima, pobuna je neminovna, ako ni zbog čega drugog, onda zbog prirodne borbe za opstanak, jer niko ne želi da umre bez ikakve potrebe ili da strada zbog ludila čoveka koji upravlja brodom.

Otuda, u ovakvoj tragičnoj poziciji, samo od sebe se nameće pitanje, ima li Srbija uopšte snage da se prene, pogotovo sada, kada gotovo da nema šta više da se izgubi? Onaj ko je mislio (a čini se da je čitav narod u tu bajku verovao), da će se aždaja nahraniti jednim komadom tela države Srbije (Kosovom i Metohijom), sada mora shvatiti da je bio u velikoj zabludi. Pokret u Raškoj oblasti (Sandžaku, kako ga muslimansko stanovništvo naziva), kojim se, ovih dana, trraži još jedna nova država na tlu Srbije, pripremljen je odavno.

„Bošnjački“ separatisti i iredentisti su čekali povoljne uslove da se aktivira njihov projekat države Sandžak. A bolju priliku od ove trenutne teško da će ikada imati. Vide da Srbijom vlada čovek koji bukvalno pristaje na sve što od njega bilo ko traži. Poklanja šta stigne i strancima i domaćim pohlepnicima i šakom i kapom. Odnosno, ako je Vučić pristao da Albancima napravi još jednu državu na srpskoj zemlji, što ne bi isto to dao i drugima. Jednostavno, srpska vlast poziva sve centripentalne snage da rastrgaju Srbiju, poput izgladnelih zveri. Neka svako otkida šta hoće i koliko može. Ko još ne veruje da će se po istom „kosovskom“ receptu preći na dalje razbijanje zemlje, u grdnoj je zabludi.

I kad svako uzme, otkine sebi deo teritorije Srbije, od te zemlje gotovo da ništa neće ostati. Razmislimo, kada ode „Sandžak“, „Preševska dolina“, „Vojvodina“, „Vlaška“ i tako dalje, ostaće samo Beograd (koji u mnogim segmentima političkog i društvenog života pokazuje da ne mari za Srbiju) i ono što je nekada bilo znano pod imenom Beogradski pašaluk. Takvim razvojem događaja Srbi će izdati sve ono za šta su se vekovima borili (i izborili) njihovi slavni preci. Time će ponovo postati roblje, ali ono roblje koje više neće imati snage da se oslobodi okova i koje će vremenom sasvim nestati. A kada Srbi nestanu, i samo ime Srbija biće obesmišljeno i nepotrebno, jer neće biti nikoga ko će moći da se za njen dalji opstanak zalaže i bori.

D. Gosteljski

koreni.rs

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime