Naša deca i unučad nisu krivi za propast države i naroda.
Naši potomci nisu krivi što smo mi mekušaste kukavice i konformisti.
Našim naslednicima ostavljamo kredite i ropstvo.
Mi smo pojeli i potrošili budućnost naših potomaka.
Zar sve ovo nije istina?
Priznajte!
Nemojte da se samozavaravate.
Nemojte da bežite od lične odgovornosti.
Nemojte da bežite od problema, koga smo mi stvorili i uvećali.
Nemojte da zabadate glave u svakodnevne budalaštine potrošačke civilizacije u raspadanju.
Naša generacija je nešto imala i doživela u životu.
Naša deca neće imati ništa. Neće imati svoj život.
Biće porobljeni u digitalnom koncentracionom logoru.
Biće lobotomirani, zombirani i čipovi.
Zar to hoćete da im se dogodi?
Zar vas nije sramota pred njima?
Zar vas ne grize savest?
Zar toliko nemate poštenja i hrabrosti?
Gospodo drugovi, vama se obraćam koji ste ušli u poslednju četvrtinu života.
Možete li sebi da objasnite – šta je život?
Koji je smisao našeg postojanja i bitisanja?
Šta iza nas ostaje, ako potomke izgubimo?
Nemate prava više da ćutite i bežite od problema, koga smo mi stvorili.
Nemate prava da se izvlačite, prenemažete i folirate.
Morate da se pobunite, ustanete i zbacite Zlo.
Morate da odbranite sveto žrtvovanje naših hrabrih predaka.
Morate našim potomcima da obezbedite sigurnu budućnost.
Sve priče su ispričane.
Čekanja više nema!
Prepevaću, na moj način, genijalnog Milana Rakića.
Inspirisan njegovom pesmom „ NASLEĐE“
Krv predaka naših u venama teče.
Zov njihova drevna ko nekada jaka.
U duši nas bolnoj užareno peče.
Osećamo damare starijeh junaka.
O, zaboravljeni preci moji.
Mučenici stari i junaci koji
Veruju našoj probuđenoj volji,
Da gradimo deci neki život bolji.
I prezirem kukanje, ne podnosim tugu,
Sprdanje, laži, podmetanje, rugu,
Pozivam na protest i na borbu dugu.
Pružene ruke bratu, sestri i dobrome drugu.
Zajedno smo jači, to svi dobro znamo,
Pohitajte nama u zagrljaj vamo,
Ispunimo zavet budućega doba,
Spas nam može doneti samo naša MOBA.
Beograd, 7533.g. studen
