Srpski telegraf je, 24. avgusta 2016. godine, na prvoj stranici, doneo vest: „Toma zabo nož u leđa Vučiću“. Nadnaslov je glasio: „Napao ga zbog fotelje“, a podnaslov: „Šef države, preko čelnika Vaterpolo saveza Srbije, Milorada Krivokapića – čija ćerka radi kod Nikolića u kabinetu – huškao sportiste na premijera Srbije“!
Objašnjenje vesti dato je u antrfileu: „Nikolić je besan jer niko u SNS-u još nije podržao njegovu kandidaturu za predsedničke izbore“. Na unutrašnjim stranama rastumačeno je da Nikolić, suštinski, stoji iza poznate izjave vaterpoliste Andrije Prlainovića o nebrizi Vlade o sportistima. Ta izjava je, kako znamo, daleko odjeknula na društvenim mrežama. Ona je, zatim, bila povod vanredne konferencije za štampu Aleksandra Vučića.
Težinu ovoj „vesti“, potom, dao je sagovornik Srpskog telegrafa, Dragomir Anđelković. Baš on je za ST bio objektivan komentator o toj temi, bez obzira na Anđelkovićevu pristrasnost prema Vučiću (zbog koje je čak polemisao i sa Nikolićem). I naravno da je Anđelković posve „objektivno“ potvrdio da su tvrdnje ST – sušta istina.
Već prilikom osnivanja Srpskog telegrafa smatrano je da je reč o još jednom „Vučićevom tabloidu“. To je, potom, malo pažljivijim čitaocima potvrdilo i pisanje ovog dnevnika. I dok je Informer, zbog Dragana Vučićevića i njegovih čuvenih „državnih udara“ za deo čitalaštva u statusu „Vučićevog glasila“, nedavno osnovani Srpski telegraf (mart 2016), zajedno sa dnevnikom Alo i netom pokrenutim nedeljnikom Ekspres (april 2016), u našoj javnosti još nisu sasvim prepoznati kao bliski premijeru.
Otuda i proizilazi novija pojava da se neke polit-marketinške akcije, koje kao da dolaze od našeg kancelara, sve više plasiraju na stranicama ST-a, Alo-a i Ekspresa, a ne na stranicama Informera. Pažljiviji posmatrači i poznavaoci načina na koji funkcionišu premijer i oni koji ga okružuju pak sumnjaju da bi ST ili Dragomir Anđelković bili u prilici da proizvode besmislene „vesti“ poput navedene, a da nisu prethodno dobili signal iz Nemanjine 11.
No, da li Vučić stvarno potkopava Nikolića? Reklo bi se – da, i to već neko vreme. Vidimo, na primer, kako različiti tabloidi, koje, očigledno, neko iz vlasti uredno „hrani“ podacima o Nikoliću, učestalo napadaju predsednika zbog (navodno ili stvarno?) koruptivno stečene imovine, zloupotreba u radu fondacije njegove žene, poslovanja Nikolićevih sinova, itd.
Tako je nedavno u jednom provučićevskom tabloidu objavljen tekst u kome se tvrdi da se, navodno, „Vučić složio sa zahtevom da se otkrije odakle stiže i kako se troši novac humanitarne organizacije Nikolićeve supruge“. Po smatranju tog lista „Vučić je najavio da će biti provereno poslovanje Fondacije Dragice Nikolić, o čijim donatorima javnost ništa ne zna, a koja je za tri godine dobila 10 miliona evra, pri čemu nije otkrila ime nijednog donatora“.
Ukoliko je istinita pretpostavka da deo vlasti preko tabloida sistematski ruinira Nikolića u javnosti, možemo se zapitati da li to potkopavanje daje rezultate. Prema poslednjem istraživanju javnog mnjenja, Nikolić bi, da su predsednički izbori bili u prošlu nedelju, bio tek četvrti. Pre njega bi – po plasmanu, a prema ispitanicima kojima nisu ponuđeni odgovori (nego su se sami izjašnjavali za koga bi glasali) – bili Vučić, Dačić i Jeremić.
„Nikolić može da pobedi samo ako bi ga Vučić iskreno podržao“, bio je zaključak ispitivača. Ali, Vučić ne samo da okleva da pruži Nikoliću podršku (iako je Nikolić svojski podržao njega na nedavnim parlamentarnim izborima). Zapravo, „ispod žita“, pomoću tabloida, on, izgleda, radi protiv Nikolića – što ne može da ne ostavi traga, pogotovo među biračima SNS koji su Nikolićeva najveća glasačka grupacija.
Nedavno je Danas objavio članak „Naprednjaci još nisu dali podršku Nikoliću“, a u okviru njega i izjave dvojice „provučićevsih analitičara“ u kojima tvrde da Nikolić ima isuviše nizak rejting, zbog čega premijer razmišlja da ga ne podrži. Nekoliko dana potom i Politika objavljuje analizu „Zašto Vučić još okleva da podrži Nikolića“, čiji je podnaslov: „Trenutni rejting predsednika Srbije nije garancija za pobedu na sledećim izborima“. Ako vladin kandidat izgubi predsedničke izbore, poenta je teksta, i vlada gubi legitimitet. I to je potpuno tačno.
Šta bi, zapravo, mogao biti Vučićev plan? Uz Nikolića, kandidaturu na predsedničkim izborima, iz sastava Vučićeve vlade, najavljuju i Dačić i Ljajić. Teško da bilo ko od navedene trojice može da pobedi bez Vučićeve potpore. Pri tome, Vučić okleva i tako diže cenu svojoj podršci – jer je odlučujući činilac.
Štaviše, ako Nikolićev rejting bude i dalje padao (trenutno je tek na 11,5% biračkog tela), lako je zamisliti trenutak u kome Vučić izlazi na konferenciju za štampu i kaže: „Tačno je da sam rekao da se neću kandidovati na predsedničkim izborima. Ali, pošto su svi vladini kandidati slabi – spreman sam da se žrtvujem“.
Najverovatnije da nam još predstoji natezanje i pregovaranje između Vučića i Nikolića. No Vučić je taj koji donosi odluku. Ukoliko on reši, tabloidi će lako da promene ploču i Nikoliću će rejting početi da se popravlja. Bez njega, Nikolić teško može da postane predsednik. Njega bi, prema nekim istraživanjima, ako Vučić ostane neutralan, u drugom krugu tukao Ivica Dačić.
Vučićeva odluka, međutim, može zavisiti i od opozicije. Ako stvarna opozicija izađe s jednim kandidatom, postoje izgledi da taj takmac može da pobedi i tako uzdrma legitimitet vlasti. Vučić će tada morati da se ozbiljnije uključi u predsedničke izbore – bilo kao kandidat, bilo kao aktivni podržavalac. Ako pak opozicija ne bude složna, i bude istakla više takmaca, premijer i dalje može da nastavi dosadašnju igru u kojoj nikoga ne podržava, očekujući da svi kandidati zapravo podrže njega – pa je on siguran pobednik.
S predsedničkim izborima 2017. godine, tako, opozicija dobija novu ozbiljnu šansu. Ako ona bude spremna da, kada je reč o predsedničkom kandidatu, nadiđe ideološke razlike i sujete, te lojalno stane iza jedne ličnosti (najbolje nadstranačke), režim se može naći u procepu: da li i sam Vučić mora da se kandiduje kako bi se sprečila pobeda opozicije?
Važno je da javnost prepozna kada glasanje može voditi u lošu beskonačnost – u kojoj se večno reprodukuju svi naši problemi – a kada vodi ka razrešenju dilema i konflikata. Predsednički izbori, 2017. godine, s jakim vladinim i jakim opozicionim kandidatom, doprineli bi jasnom artikulisanju alternative i demokratskom rešenju bar dela naših političkih nedoumica.
Slobodan Antonić
FSK
