To je to, približavamo se kraju dvodecenijske velike geopolitičke igre oko Kosova i Metohije. Bombardovanje Srbije je označilo početak procesa u kojem su tada jednitveni SAD i EU želeli da naprave poslednji korak pred završni udar na Rusiju, dok je sa druge strane sama Rusija tada započela novu političku eru u kojoj je uložila sav napor da ne bude lak plen. Od tog momenta Kosovo je prestalo da bude samo centralno mesto srpske identitetske politike već je postalo važno u globalnom poretku političke moći i uticaja.
Za prethodnih dvadeset godina po svim kriterijumima SAD je slabila i nastavlja da slabi sa svojim uticajem o čemu najbolje svedoče dešavanja u Siriji i Venecueli. Rusija je realno drastično ojačala u ovomo periodu, ali i dobila milione fanatizovanih neprijatelja na sopstvenim granicama i neprekidnu težnju Amerikanaca da podrškom antiruskim državama u Evropi naprave američku tampon zonu i novu gvozdenu zavesu. I na kraju, EU je u međuvremenu drastično oslabila i na njeno mesto je sada u političkom smislu došla osovina Berlin-Pariz koja pokušava da vodi koliko toliko nezavisnu politiku pre vega u odnosu na SAD.
Svi oni su se sada susreli na pitanju Kosova i Metohije i svakoj od zainteresovanih strana je stalo da se to pitanje reši u skladu sa njihovom strategijom i interesom. Nadam se da naš državni vrh razume da je prošao period „medenog meseca“ u kojem je bilo moguće biti „umiljato jagnje koje sisa više majki“. Nema više mogućnosti za strategiju „kupovine vremena kod velikih“ iako je to istini za volju bio jedan od najvećih uspeha aktuelne vlasti i ujedno jedna od stubnih tačaka ovolike političke moći koju ima Aleksandar Vučić. Međutim, ovo je potencijalno i velika opasnost jer nije lako promeniti strategiju koja ti je donela toliko uspeha i u takvim okolnostima se lako prave kardinalne političke greške sa velikim posledicama po narod i državu.
Verujem da je svima postalo jasno kako niti u petak 26. aprila na sastanku sa Vladimirom Putinom, niti u ponedeljak 29. aprila na sastanku sa Angelom Merkel i Emanuelom Makronom niti na planiranom sastanku u Vašingtonu (najverovatnije jun ove godine) više neće biti moguće biti načelan već će svako zahtevati jasno određivanje Srbije prema konačnom statusu Kosova i Metohije. U najkraćem Nemci nude dupli suverenitet nad delom Kosmeta gde Srbi čine većinu, Amerikanci nude dogovor o trajnom miru između Srba i Albanaca koji kao jednu od tačaka ima teritorijalno razgraničenje, dok Rusi nude poštovanje Rezolucije 1244 i Ustava Srbije.
Politička moć i uticaj Nemačke na čitav slučaj je najmanji i deluje mi da je jedini motiv sastanka u Berlinu taj da se pokaže kako politički gledano Brisel više ne postoji. Posledično ovo znači da su Nemačka i Francuska priznale da Briselski sporazum suštinski više nije na snazi i da je legitimno vratiti se na postavku iz 2012. godine. Međutim, ovaj sastanak u Berlinu otvara i jednu mnogo bolju priliku za Srbiju. Naime, Nemačka je nezavisno od svih ranijih razgovora i međunarodnih ugovora odlučila da na sto stavi i sopstvenu ponudu. Pre toga je istu stvar uradio i američki predsednik, Donald Tramp koji je čak javno pozvao da Bela kuća bude mesto potpisivanja istorijskog sporazuma Srba i Albanaca.
Sve ovo nama otvara mogućnost da i mi potražimo saveznika koji bi isto tako mogao da ponudi svoju platformu. Iz tog razloga snažno se zalažem da državni vrh zvanično od Rusije zatraži da se ova država prihvati aktivnog učešća u pregovorima oko rešenja problema na Kosovu i Metohiji i da Moskva bude mesto u kojem će se održavati budući sastanci. Rusija je u prethodnih nekoliko godina pokazala da je postala dovoljno moćna i sposobna da aktivno učestvuje i rešava najsloženije međunarodne probleme i da pri tome ostane u okvirima definisanim osnivačkim aktima Ujedinjenih nacija.
Naravno, ovakav poziv zvanične vlasti u Srbiji bi istog tog momenta značio jasno međunarodno svrstavanje i sigurnu političku odmazdu koju bi doživeo režim Aleksandra Vučića. Baš zbog toga pre svega treba pristupiti nacionalnom dogovoru i formiranju širokog političkog fronta odbrane Srbije od te i takve odmazde. Da ne budem pogrešno shvaćen, zaista ne mislim da je bilo koji režim jednako Srbija i katastrofalno je bilo koju vlast poistovećivati sa državom, ali onaj režim koji se odluči na žrtvu braneći nacionalne interese zaslužuje da ima partnere u toj borbi. Dakle, režim je na potezu. Gospodo, šta branimo?!
Miroslav Parović,
Narodni slobodarski pokret
Izvor: nacionalist.rs
