Potrebna nam je nacionalna strategija i nacionalni okvir. Zadatak matice je da štiti sve Srbe širom granica i da pokuša da ih vrati starim korenima i po mogućnosti veri… zašto da ne.
Možda bi bilo dobro da se ugledamo na Jevreje i njihov nacionalni okvir… njihov ZID PLAČA (Holokaust) treba uzeti kao primer za stvaranje srpskog “branika” zar Jasenovac nije naš ZID PLAČA… sve dok nemamo MAUZOLEJ za sve stradale Srbe, ne možemo napred, takve nas neće ni Evropa. A zašto ga nemamo?
Teritorija BiH prepuna je srpskih stratišta iz Drugog svetskog rata za koja, sve do unazad dve decenije, gotovo niko nije ni znao, kao i za mnogo toga… krivca ne treba tražiti u komunizmu, Titu, titovim marionetama i gnjidama… već u nama samima, mi smo trpeli nacionalno, rodoljubivo i pravoslavno ugnjetavanje i sputavanje… zarad socijalnog mira.
Kao primer mog čuđenja je i mauzolej na ostrvu Vido, koje je najveća grobnica Srba stradalih u Prvom svetskom ratu, i danas se tamo može videti hrvatska šahovnica, kao relikt jugoslovenstva, iako su tamo sahranjeni isključivo Srbi… oni Srbi koji su se borili baš protiv tih hrvata konjušara… jugoslovena. Zar to nije tužno?
Na primer, koliko nas zna da je na Jindrihovicama stradalo 7.100 Srba u Velikom ratu, odgovor je vrlo mali broj Srba. Koliko nas zna za bugarske bajonete, dugo se u školama nije spominjao Toplički ustanak, šta se desilo sa našim invalidima iz Velikog rata, kako su okončale život pojedine vojvode iz Velikog rata? … a Drugom svetskom ratu i da ne spominjem. Ovo su samo neka bolna pitanja.
U 20 veku srbima je bilo bitnije bratstvo i jedinstvo od rodoljublja, što se pokazalo kao velika greška. Jedna od većih je ona iz 1918. i stvaranja veštačke tvorevine KSHS i 1929. Kraljevine Jugoslavije. Da nije bilo te 1918. ne bi bilo ni austrougarskog kaplara.
Šta se to desilo sa Srbima 1941. god, tada smo olko krenuli za tućim interesima, čudno je i da je tada malo ljudi govorilo da je to izazivanje najjače vojske sveta i da je poraz neminovan. Uprkos svim saznanjima o nespremnosti Hrvata i svih manjina da se bore, o zastarelosti vojne strategije i tehnike, neostvarenoj mobilizaciji, ipak verovalo se u mitsku i iracionalnu predstavu o srpskom vojniku, nepobedivom kad brani svoju otadžbinu.
I šta se desilo posle junačkih urlika i parola “Bolje rat nego pakt“ i “Bolje grob nego rob“ da li su tako Srbi povratio svoje “nazovi“ dostojanstvo i počeli ispisivati nove stranice savremene istorije koje će se pokazati kao dosta loše za naš narod… a te parole su nas odvele pravo u građanski rat. Mi ni danas ne razumemo zalaganje Milana Nedića i njegovu viziju spasenja Srpstva.
Što je najgore mi iz tog građanskog ludila, opčinjeni komunizmom i onim čovekom koji nas je držao na nišanu na Ceru i Kolubari, krećemo u novu budućnost i sunovrat koji će se desiti nakon 10 godina od maršalove smrti… od ovih posledica mi ni danas ne možemo da se oporavimo, ali se rado sećamo, delimično lagodnog života, a posledica nismo ni svesni.
Kao da smo bili začarani, opčinjeni, zamađijani, ne možemo se otresti jugoslovenske aveti. Ona nas sve više steže, hoće da nas udavi, a mi molimo da nas ne napušta… i želimo da nam se vrati.
Mi Srbi smo se baš svojom pobedom odrekli prava da budemo slobodni i porazili sami sebe. Umesto da stvorimo svoju srpsku državu, stvorili smo Jugoslaviju i postali okupatori i robovi u rođenoj zemlji.
Dok svu ovu problematiku ne shvatimo i razumemo mi nećemo moći dalje… obrazovanje mora da prihvati ovaj izazov, izazov činjenica i istine. Moramo se iznova edukovati, mnoge stvari su prošle pored nas, nismo ih razumeli, nisu nam bile tada bitne… sada je vreme da saznamo istinu, kao i one stvari koje su bile na istorijskom smetlištu kao nebitne.
Zar nije ponizno temeljiti našu istoriju od Nemanjića i Konstantina Porfirogenita… šta je bilo pre njih… gde su bili Srbi? Pitam se da li treba dozvoliti albancima da tvrde da potiču od Ilira, a dokaza nigde… gde su demanti, a do skoro smo to potvrđivali mi sami u udžbeniku za 6. razred.
Zašto ne razjasnimo ko su bošnjaci, ko su Srbi katolici i šta se sa njima desilo… to su bitne stvari koje moraju biti jasne i svima dostupne. Moramo razjasniti temeljno šta se to desilo sa Srbima u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, Crnoj Gori… mi kao matica moramo imati strategiju kako te srbe vratiti korenima… svakako ta strategija mora dugo da traje, možda i ceo vek, ali moramo je imati.
Setimo se, za vreme Drugog svetskog rata u Srbiji je bilo podela… partizani, četnici, nedićevci, ljotićevci (sve sami SRBI)… posle rata jugosloveni… a nadam se sad samo SRBI… pa valjda smo nešto naučili… nećemo se valjda opet deliti… a istinu moramo znati i iz nje nešto naučiti… grešili smo i ispaštali… jedino šta nam je ostalo je da budemo jedinstveni i iskreni… praštajmo na sopstvenim greškama, SRBI smo !!!
Zašto o pogromu Jevreja zna ceo svet (i treba da zna, to je za primer), o onome što se dešavalo u Jasenovcu ne zna skoro niko. Odgovornost je naša. Jasenovac je za Srbe ono što je za Jevreje Aušvic. ZAŠTO JE TO TAKO, to je veliko pitanje?
I sada ono najbitnije… vreme kada je Srbija išla napred…
Da se podsetimo „Načertanija” nekadašnjeg tajnog „programa spoljašnje i nacionalne politike Srbije” (koju kao takvu na žalost Srbija nema od početka 20. veka), koji je krajem 1844. godine napisao ministar unutrašnjih dela Ilija Garašanin. Prema „Načertaniju”, Srbija bi trebalo da radi na oslobađanju Srba i ostalih Slovena i na pripajanju susednih oblasti Bosne, Hercegovine, Crne Gore i delove današnje Severne Albanije (što je podrazumevalo i Kosovo i Metohiju), tada pod okupacijom Osmanskog carstva, te kasnije i Srema, Bačke i Banata, tada u sastavu Austrougarske. Glavna propagandna aktivnost Srbije bi se zasnivala na pripremanju stanovništva ovih oblasti na sjedinjenje sa Srbijom.Na tom temelju treba ponovo podići veliku srpsku državu.
Mi danas moramo ponovo da radimo na ujedinjenju svih SRBA, ma koje vere bili… to je dug proces, edukacija, obrazovanje i mediji su vrlo bitni… a tu će nam naša istorija pomoći.
Ako hoćete da uništite jedan narod… uništite njegovu istoriju… tu vam rat nije potreban!!! To se nažalost nama desilo i dešava… vreme je da se rasvestimo!!!
Kada se jednom narodu iščupa koren sećanja na svoju prošlost, na svoje junake i vojne pobede. Kada mu se iščupa istorijski koren postojanja i bitisanja, on postaje zombi rulja. Takav narod gubi nacionalno dostojanstvo, poimanje državne svesti, prestaje da ima uzore i za njega više ništa nije sveto – pa ni žrtve koje su pale, da bi on danas uopšte postojao.
Nažalost, ono što je dobijeno u ratu, srpski narod je gubio u miru. Kada sudbinu u ruke uzmu ljudi koji iz ličnih ili političkih interesa određuju sudbinu drugih ljudi, pa i celog naroda, postoji dilema – da li je moglo biti sve drugačije?
Ko je kriv za deo naše omladine… koja piše latinicom, koriste strane izraze, nose majice sa engleskim i američkim zastavama, vole mekdonald, slušaju stranu muziku… (sve je to lepo…) i tu ne treba tražiti krivca. Treba delovati edukativno i vaspitavati kako u školi tako i kod kuće, baš onako kako se vaspitava i omladina u Americi i Engleskoj, da li oni nose majice sa srpskim grbom? Vrlo retko možemo videti na našim putevima (autoput) da se viore srpske zastave, za razliku kao na primer na putevima u Albaniji, Hrvatskoj, Grčkoj, Makedoniji… tamo se na svakom mestu viore zastave (što je i vrlo lepo videti, tako poštuju sebe i svoju državu). Zar se mi stidimo naše zastave? Posle se čudimo što omladinci nose majice sa američkim i engleskim zastavama.
Odavde treba krenuti… stvoriti i osmisliti strategiju i nacionalni program Srbije, kada te okvire imamo, lako nam je da dalje delujemo i da se borimo za naše teritorije Kosovo i Metohiju i Republiku Srpsku… ali bez strategije i nacionalnog programa, biće sve teško.
Đorđe Bojanić, prof. istorije i urednik sajta Srpska istorija
gradjanin.rs
