Odnosi Srba i Hrvata, tačnije, Hrvata prema Srbima, uglavnom se kreću od loših ka gorim; ponekad se malo poprave kao neposredno posle Prvog i Drugog svetskog rata, kada se, zahvaljujući Srbiji, Hrvatska od učesnice na strani poraženih sila, obrela među pobednicima, pa niti je odgovarala za zločine koje je počinila, niti je plaćala ratnu štetu. Zatim se, kao po pravilu, posle kraćeg ili dužeg vremena, Hrvati ponovo sete svojih srpskih kompleksa, sve se vrati na prethodnu netrpeljivost a odnosi nastave da se pogoršavaju.
Nezavisna Država Hrvatska, koja je bila na pragu rešenja „srpskog pitanja“ na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine ubijanjem, katoličenjem i proterivanjem Srba, ostala je, po svemu sudeći, nedosanjani san mnogog hrvatskog domoljuba, koje nestrpljivo čeka priliku da javno iskaže svoju privrženost ustaškoj ideji. U poslednjim godinama, takvih je manifestacija u Hrvatskoj sve više. Istina, u kraćem vremenskom periodu, kada je HDZ izgubio vlast, pojavila se nada da će se odnos Srbije i Hrvatske bar malo popraviti, ali su već od ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, a pogotovo otkako su hadezeovci uspeli da se vrate na vlast, odnosi opet „normalni“, to jest sve gori i gori. Ispadi povampirenih pristalica NDH sve više zabrinjavaju i plaše onaj mali broj preostalih Srba u Hrvatskoj; razumljivo, neskriveno ispoljavanje mržnje prema Srbima zabrinjava kako građane Srbije, tako i njenu Vladu, koja diplomatskim notama pokušava da brani sunarodnike u Hrvatskoj. Nažalost, od toga nema nikakve koristi jer ih hrvatski ambasador u Beogradu ne prima, a zagrebački „dužnosnici“ odgovaraju pričama o velikosrpskoj agresiji i rečniku iz doba Slobodana Miloševića.
Srpski zvaničnici pišu i Evropskoj uniji, verujući da će ona reagovati na pravi način, obraćaju se i Švedskoj posle podizanja spomenika Miru Barušiću, ubici jugoslovenskog ambasadora u Stokholmu, Vladimira Rolovića, 1971. godine. Iz švedske prestonice, međutim, stiže odgovor da nemaju komentar na podizanje spomenika u Barišićevom mestu rođenja, a da žele da „Srbija i Hrvatska nastave da razvijaju dobre bilateralne odnose“. Cinizam, potpuna neobaveštenost, ili i jedno i drugo?
Na sličan nemušti način odgovara i Evropska komisija, koja poručuje kako „Evropska unija očekuje od svih zemalja da poštuju principe pomirenja, što je obaveza čitavog regiona“.
Okreni-obrni, ispada kao u nekada poznatom podrugljivom savetu onome za koga je bilo jasno da od njegove žalbe neće biti ništa: „Žali se Upravi vodovoda!“
To se, nesumnjivo, događa i Srbiji. Naša zemlja se, po ko zna koji put u svojoj istoriji, ponovo našla u ulozi Kalimera, čije žalopojke i upozorenja niko ne shvata ozbiljno.
Očito je i tužno u isto vreme da NJegoševi stihovi: „Da je igđe brata u svijetu, da požali, ka da bi pomoga“ ni danas nisu ništa izgubili od svoje aktuelnosti.
Vojislav M. Stanojčić
Stanje stvari
