Smrti nevinih su se verovatno mogle sprečiti da su vlasti imale imalo sluha za arhitekte i urbaniste. Barem deceniju i po očajnički apelujemo da se ne sme zidati i rekonstruisati samo da bi se vrtele pare.
Srušio se deo konstrukcije zgrade Železničke stanice u Novom Sadu. Broj smrtno stradalih i povređenih još je nepoznat.
Smrti nevinih su se mogle sprečiti da su vlasti imale imalo sluha za arhitekte i urbaniste. Barem deceniju i po očajnički apelujemo da se ne sme zidati i rekonstruisati samo da bi se vrtele pare.
Na poginule u Novom Sadu se nije srušila samo Železnička stanica koja se rekonstruiše već četiri godine. Na njih se srušila i Banovina, koja je napukla zbog zlotvorskog potkopavanja; njihova tela su ispod luksuznog naselja i pogrešno lociranog mosta koji će Novom Sadu oduzeti Šodroš i izložiti ga poplavama; na njih je, nevine, pao teret zgrada stradalih u olujnim kišama, koje su godinama prokišnjavale bez krova. Oni su i ispod zgrada u drugim gradovima, koje gube stabilnost da bi neko na susednoj parceli izgradio četiri sprata garaže bez ikakvog, ili uz korumpirani nadzor. Ugrozile su ih i sve one nove zgrade na kojima je investitor lukavo uštedeo na armaturi. Strašna tuga meša se sa opravdanim besom.
Naši građani i njihove porodice su osuđeni svaki put kada su vlasti odlučile da ne poslušaju struku koja je vapila za opstanak regulativa u projektovanju i izgradnji, planskog sistema i autoriteta inženjerskog nadzora. Žrtvovani su ekonomskoj politici za koju su životi i bezbednost bezvredni.
Mi nismo osmislili bezakonje, ali ne želimo ni da ga trpimo
Arhitektura i građevinarstvo nisu igračke. Kada ukazujemo na greške, probleme i propuste, to nisu arbitrarne stvari ni nekakva pitanja ukusa. Ne tražimo vam drugačije ukrase – zahtevamo poštovanje pravila koja čuvaju naše i živote naših sugrađana, pozitivnih propisa koji su usavršavani decenijama.
Propisa i praksi koje smo imali, koji su sprečavali da se išta slično današnjoj tregadiji desi, a kojih se uskoro niko neće ni sećati jer nema prenosa znanja sa starijih na mlađe inženjere, a institucije tonu u bezakonje koje se gotovo eufemistički naziva deregulacija.
Nije poznato zašto je pala nadstrešnica, ali se da pretpostavili da ju je nešto nakon decenija upotreba statički ugrozilo. Gde su projekat i nadzor, možda ćemo saznati, ali verovatnije da ne.
Treba da znate da ovaj kratkovidi i rizični odnos prema izgradnji domaće vlasti nisu izmislile. Oni su ga samo usavršile u skladu s položajem Srbije na mapi svetskog ekonomskog sistema. Deregulacija je došla iz njegovog centra, još u doba Tačer i Regana. Britanija je svoju gradnju, da pojednostavimo priču, prilagođavala potrebama Londonske berze. Udar interesa finansijskog kapitala je na različite načine ugrozio institucije planiranja prostora i izgradnje koji su nakon Drugog svetskog rata građene da bi gradovi bili čista i bezbedna mesta za život. Sa eskalacijom klimatskih promena takve institucije su nam potrebnije nego ikad – ali, umesto da se jačaju, one se proglašavaju zastarelim da bi se olakšao protok kapitala.
Životi su skoro sigurno mogli biti spaseni i da se igde osim u malobrojnim nezavisnim medijima čuju ekonomske analize koje kažu da će nam “privlačenje direktnih stranih investicija” po svaku cenu doći glave. Do ovakve nesreće nije smelo da dođe. Ovakva nesreća više nikad ne sme da se desi.
