REČ NA TRIBINI „REPUBLIKA SRPSKA – VRAĆANjE OTETIH USTAVNIH NADLEŽNOSTI“
* Unitarizacija BiH sprovođena je „erodiranjem“ Dejtonsko-pariskog sporazuma, na šta su srpski lideri imali neefikasan, često naivan odgovor (kao i na mnoge sporazume pre i posle njega – od Vensovog plana 1991. do Vašingtonskog sporazuma 2020.)
* Težnja zapadnog dela „međunarodne zajednice“ da BiH u njenom i muslimanskom interesu funkcioniše po formuli „Slaba Srpska – jaka Bosna“, analogna onoj titoističkoj o funkcionisanju nekadašnje zajedničke zemlje „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“, očigledno niti može (više) da se ostvaruje, niti ima perspektivu
* Republika Srpska i Bosna i Hercegovina očigledno menjaju pozicije. Sudbina „prazne ljušture“, namenjena Republici Srpskoj, vraća se Bosni i Hercegovini. Uostalom, to proističe iz slova Dejtonsko-pariskog sporazuma i Ustava na šta je svoj potpis stavio „otac (instant) nacije“ Alija Izetbegović
* Ne bi trebalo da začudi ako se muslimanski zvaničnici u Sarajevu i njihovi mentori u Vašingtonu, Londonu, Berlinu i Ankari, a ne Banja Luka, Beograd, Moskva i Peking, jednog ne baš tako dalekog dana budu zaklinjali u Dejtonsko-pariski sporazum. A u sarajevskoj čaršiji se sa nostalgijom prisete onog grafita: „Potpiši je Alija nekʼ je kʼo avlija“
_____________________________________________________
Prof. dr Milomir STEPIĆ
DEJTONSKO-pariskim sporazumom i iz njega proisteklim Ustavom, kao „prazna ljuštura“ nije definisana Republika Srpska, nego upravo „sklepana državoida“ Bosna i Hercegovina – svojom međunarodno priznatom nezavisnošću, spoljnim granicama i sa samo nekoliko funkcija.
Ali, bez obzira da li je u usmenoj ili pisanoj formi muslimanskoj strani tajno obećano ili ne, uglavnom vreme koje je usledilo potvrđuje da je ta praznina sve više popunjavana „presipanjem“ nadležnosti od Republike Srpske ka Bosni i Hercegovini.
Unitarizacija Bosne i Hercegovine sprovođena je „erodiranjem“ Dejtonsko-pariskog sporazuma, na šta su srpski lideri imali neefikasan, često naivan odgovor (kao i na mnoge sporazume pre i posle njega – od Vensovog plana 1991. do Vašingtonskog sporazuma 2020.).
Vršeno je sve to očiglednim antisrpskim spoljašnjim nametanjem, u cilju postizanja muslimanske hegemonije koja bi se okončala „bosanskim melting-potom“. Zamišljeno je da Srbi (pa i Hrvati) budu taoci sulude ideje zapadnog sveta [ako se već koristi pojam zapadni svet, zašto se onda ne bi koristio i pojam srpski svet, zar ne!?] u što dužem razvodnjavanju i kontroli ekstremističkog islamskog preporoda navodno sekularizovanih evropskih muslimana, i to po cenu sopstvenog – srpskog i hrvatskog – nacionalnog samoubistva u narednih 20, 30, 50 godina.
Na tome je počivala postdejtonska muslimanska „razmaženost“, tj. njihov četvrtvekovni povoljan period da uz inostranu pomoć potpuno razvlaste i dekonstruišu Republiku Srpsku.
Da li je došao pravi trenutak?
Inače, u praktičnoj geopolitici presudno je važan fenomen povoljnog perioda ili, još uže posmatrano, pravog trenutka, tj. blagovremenosti povlačenja poteza.
Može biti katastrofalno ako su konkretna nacionalna pregnuća u suprotnosti sa regionalnim i globalnim geopolitičkim prilikama i trendovima. Zapadanje u, nazovimo ga tako, kontra-ritam, ne mora da bude rezultat pogrešne procene ili odluke, već objektivnih okolnosti na koje se uopšte nije moglo ili se moglo malo uticati.
Upravo to se dogodilo Srbima posle rušenja Berlinskog zida i bipolarizma, te posledično rasturanja Jugoslavije, u čemu su (možda) mogli bolje da prođu jedino da su se za taj epilog godinama ranije sveobuhvatno spremali, te da su u oružanom sukobu beskompromisno išli na zaoštravanje do kraja i potpunu, brzu vojnu pobedu (jer staro pravilo glasi: „od pobede u ratu gori je samo poraz“).
Ali, tada je momentum propušten.
Da li je posle tri decenije ne samo za Republiku Srpsku, već za Srbe u celini, došao novi?
Kako ga prepoznati?
bezbednosnoj konferenciji 2007.
Globalni geopolitički uslovi iz onih nepovoljnih za vreme unipolarizma nesumnjivo su se transformisali u znatno pogodnije (da li i optimalne?) u sadašnjem hijerarhizovanom multipolarizmu.
Jednoga dana oni koji se budu bavili istorijskom geopolitikom pitaće se koji je to konkretan ključni događaj kada je nastupio prelom i od kada su prilike počele da postaju povoljnije za Srbe? Odnosno, u kom trenutku su Rusi i Kinezi – suparnici Srbima nenaklonjenih SAD na čelu „kolektivnog Zapada“ – počeli da se uzdižu i otvoreno dovode u pitanje vođstvo i kredibilitet dotadašnjeg globalnog lidera?
Reperni događaji i godine – najava
srpskog povoljnog trenutka
Šta je naznačilo promenu globalnih odnosa i dolazak povoljnijih prilika za „srpsku stvar“?
- Da li je to poznati govor Putina na Bezbednosnom forumu u u Minhenu 2007?
- Moguće da je to „Olimpijski rat“ 2008. u Gruziji povodom Južne Osetije i Abhazije?
- Možda je to ruska reintegracija Krima marta 2014, a potom i pa Putinovo izlaganje na konfererenciji Valdaj kluba u Sočiju oktobra iste godine, koga mnogi smatraju „Minhenom 2.0“?
- Nije li to angažman Rusije u Siriji od 2015 – prva vojna intervencija Rusije izvan bivšeg Sovjestkog Saveza još od Avganistana 1979?
- Može li to biti rusko onemogućavanje da se na britanski predlog jula 2015. u SBUN donese antisrpska rezolucija o navodnom genocidu u Srebrenici?
- Je li taj prelom nastao ruskom isporukom Srbiji borbenih aviona MIG-29 krajem 2017. (koja je bila uvod u njenu dalju vojnu modernizaciju), što je do tada bilo nezamislivo?
- Nije li to u više navrata tokom 2021. otvoreno rusko konfrontiranje povodom Kristijana Šmita, suprotstavljajući se pokušaju Zapada da ga nelegalno proglasi za „visokog predstavnika“ u BiH?
- Ili će najpre biti to što se Rusiji u navedenom činu eksplicitno pridružila do tada redovno uzdržana Kina, praveći presedan koji je više nego simboličan pokazatelj dokle su stigli njeni kontinuirani krupni koraci u relativizaciji američke nadmoći?
Najispravnije je zaključiti da su svi ovi i mnogi drugi događaji zajedno predstavljali proces prelamanja odnosa u svetu, sa neposrednim uticajem na BiH i Balkan u celini. Naravno, niko ne spori da je (i) to deo globalnog nadmetanja velikih sila, ali takvi potezi donedavno bili su teško zamislivi.
Dakle, slepo se oslanjajući na američki patronat, uljuljkana muslimanska strana propustila je čitavih desetak godina povoljnog tajminga posle Dejtonsko-pariskog sporazuma, prisustva IFOR-a i naročito SFOR-a, te „visokopredstavnikovanja“ Karlosa Vestendorpa, Volfganga Petriča i Pedija Ešdauna (1997-2006), da oposli potpuno razvlašćivanje Republike Srpske i nju pretvori u „praznu ljušturu“.
[Zanemarujući mudrost bivšeg egipatskog predsednika Hosni Mubaraka da „ko se Amerikom pokriva, biće mu hladno“, to su propustili da učine i secesionisti u Prištini u periodu 1999-2007, te su sa proglašenjem „nezavisnog Kosova“ čekali sve do početka 2008, takođe promašivši povoljan (pravi) trenutak.]
Oduzimanjem nadležnosti Republici Srpskoj velika šteta nesumnjivo jeste učinjena, ali ona nije suštinska, konačna i nepovratna. Kako se to često kaže – sačuvana je supstanca.
„Crvene linije“ i to – one nepomerive
Po svemu sudeći, došao je taj krucijalno važan povoljan (pravi) trenutak za povlačenje ne bilo kakvih, veće egzistencijalnih i dugoročnih srpskih poteza.
Ne samo da su stvoreni adekvatni(ji) međunarodni uslovi, već su se i na unutrašnjem planu pojavile „crvene linije“, i to one nepomerive, ispod kojih se objektivno ne može.
To su najmanje tri: 1) „Inckov zakon“, 2) postavljanje Kristijana Šmita za navodnog visokog predstavnika i 3) odluka Ustavnog suda BiH o neustavnosti Zakona o šumama Republike Srpske.
Zašto su eksponenti „zapadne međunarodne zajednice“ postupili tako nepromišljeno i bahato, te u kratkom vremenskom periodu doneli takve iritantne mere koje su Republiku Srpsku iz pozicije laganog„kuvanja žabe“odjednom bacile na „vrelo ulje“? Ako se ne osećaju baš nadmoćnim i sigurnim (a objektivno ne mogu tako da se osećaju), onda su u panici da im „curi vreme“.
Njihova težnja da će BiH u zapadnom i muslimanskom interesu funkcionisati po formuli „Slaba Srpska – jaka Bosna“, analogna onoj titoističkoj o funkcionisanju nekadašnje zajedničke zemlje „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“, očigledno niti može (više) da se ostvaruje, niti ima perspektivu.
* * *
Republika Srpska i Bosna i Hercegovina očigledno menjaju pozicije. Sudbina „prazne ljušture“, namenjena Republici Srpskoj, vraća se Bosni i Hercegovini. Uostalom, to proističe iz slova Dejtonsko-pariskog sporazuma i Ustava na šta je svoj potpis stavio „otac (instant) nacije“ Alija Izetbegović.
Zato se već četvrt veka teži duhu – i sporazuma i autora Islamske deklaracije – kako bi se realizovali megalomanski muslimanski ratni ciljevi o unitarnoj državi u kojoj bi Srbi, sve do potpunog uklanjanja, bili obespravljna raja.
Sukcesivnim vraćanjem nadležnosti Republike Srpske samo će, u stvari, sve biti vraćeno na „početno podešavanje“. I tada će ponovo – setimo se novembra 1995. godine – postati vidljivo koliko je, u stvari, Republika Srpska bila oštećena u bazi „Rajt Paterson“.
Zato se u kolektivnu srpsku svest mora vratiti stav da je „Dejtonska Bosna“ srpska iznudica i minimum, pa to i (geo)politički valorizovati. Stoga, ne bi trebalo da začudi ako se muslimanski zvaničnici u Sarajevu i njihovi mentori u Vašingtonu, Londonu, Berlinu i Ankari, a ne Banja Luka, Beograd, Moskva i Peking, jednog ne baš tako dalekog dana u budućnosti budu zaklinjali u Dejtonsko-pariski sporazum.
A u sarajevskoj čaršiji se sa nostalgijom prisete onog grafita: „Potpiši je Alija nekʼ je kʼo avlija“.
