Povratak dokolici

0
363

„Naše slobodno vreme, definitivno više nije dokolica.
Dokolica je sasvim istrgnuta iz našeg svakodnevnog života.“
Gi Debor

Foto: pixabay.com

Šta je dokolica i kako je koristimo?

O ovoj temi je mnogo pisano, a verovatno prvi koji je to uradio, još 1899, bio je Torsten Veblen, u svojoj čuvenoj studiji pod nazivom Teorija dokoličarske klase. On je dokolicu razumeo kao neproduktivnu potrošnju vremena, dostupnu samo višoj klasi.

Tada je to bilo tako. Samo su privilegovani mogli da uživaju u dokolici. Međutim, vremenom su se okolnosti promenile. Dokolica je u skladu sa „razvojem društva“ – demokratizovana.

Iako je reč o modernom fenomenu, istorijski neproduktivna potrošnja vremena nije bila nešto sasvim novo. Ona je imala dugu predistoriju.

Tokom nekoliko meseci, u Rimskoj republici (do I veka p.n.e), rimski građani nisu radili. U februaru 21 dan. Zatim, u toku većeg dela oktobra, kao i u decembru.

Kada je (kasnije) Rim pokorio mediteranski svet, u svim velikim gradovima imperije, zahvaljujući dotacijama koje je garantovala i delila država, rimski građani su živeli u dokolici. Veći deo stanovništva je uživao u neproduktivnoj potrošnji vremena. To je bilo doba „hleba i igara“ (panem et circenes).

Dokolica je bila ideal slobodnog Rimljanina, ne samo patricija, nego svakog građanina. Ona nije bila puko traćenje vremena, nego određen način života. To je bilo vreme posvećeno društvenim temama, ispunjeno razgovorom, političkim raspravama, učešćem na skupovima, javnim okupljanjima, prisustvom u brojnim zajednicama i udruženjima, ali ne i radu.

Izvorno, dokolica nije bila vreme lenjstvovanja.

U srednjem veku, esnafi su ustanovili veoma povoljan raspored radnih i neradnih dana. Kada su poslovali, radili su i po 16-17 sati dnevno. Međutim, u pojedinim esnafima, tokom godine, bilo je i do 200 slobodnih dana.

U to doba, ne samo u Zapadnoj Evropi, nego i u muslimanskim zemljama, i Bantu društvima u Africi, period rada bio je vrlo kratak, pa se o njima može govoriti kao o kulturama dokolice.

Ni srednjevekovna besposlica nije bila „prazno vreme“, nego period ispunjen svečanostima posvećenim obnovi zajednice.

To je smisao dokolice.

Slobodno vreme nije predstavljalo slobodu od rada, nego naprotiv, slobodu za delanje u njegovom idealnom obliku, ili za neku drugu vrstu smisleno ispunjenog vremena. U tom pogledu, dokolica je shvaćena kao nužan preduslov svake trezvene (u najboljem slučaju, duhovne) aktivnosti, pretpostavka ispoljavanja razboritog ponašanja i istovremeno njegovog ritualnog posvećenja.

Sa industrijskom revolucijom ta vrsta slobodnog vremena, koju su ljudi uživali u predindustrijskim društvima, je nestala.

Od XVIII veka, na Zapadu se radilo duže i napornije nego ikada pre. Međutim, ako uporedimo dokolicu kakva je postojala pre XVIII veka, sa današnjom, primetićemo da je slobodno vreme demokratizovano i sada u njoj mogu (potencijalno) da uživaju svi, a ne samo mala grupa privilegovanih.

U Rimu su radili robovi (mada su i oni imali svoje praznike i proslave), a u srednjem veku kmetovi, dok su građani i zanatlije manje-više plandovali.

Danas je dokolica na raspolaganju svima i odavno nije privilegija manjine, iako je samo neki koriste, a ostali (najveći broj ljudi) su svom slobodnom vremenu promenili smisao i pretvorili ga u vreme ispunjeno plitkoumnom zabavom.

U tom pogledu, možemo reći kako u savremenom društvu dokolica jedva da postoji i da je njen smisao većini nepoznat.

Predmoderna dokolica je bila nadoknada za umanjenu produktivnost i veoma ograničenu mogućnost potrošnje. Ljudi su prihvatili da manje rade (i troše), da bi zauzvrat imali više slobodnog vremena, kako bi komotno mogli da učestvuju u svečanostima, koje su bile neizostavan deo života zajednice.

Sada je ta situacija sasvim drugačija, zato što danas tehnološka sredstva omogućavaju masovnu proizvodnju i čine naše društvo „društvom neograničene potrošnje“ svega, pa i „slobodnog vremena“.

Ako upredimo dokolicu prethodnih, tradicionalnih zajednica, sa ovom današnjom nazovi „dokolicom“ masovnog (potrošačkog) društva, razlika je u tome što je to nekadašnje neradno vreme bilo ispunjeno ritualima i svečanostima, a ovo sadašnje površnom razonodom.

Posmatrano u celini, to je tako.

Savremeni čovek u toj meri individualizovan, da njegov svakodnevni život više nema veze sa smislenom aktivnošću koja je bila obeležje života u predmodernoj zajednice i jakim emotivnim nabojem tradicionalnog zajedništva.

Isto važi i za dokolicu.

U modernom vremenu ona je izgubila svoj izvorni smisao. Slobodno vreme više nije slobodno, nego je sada u potpunosti podređeno zahtevima potrošačkog društva .

Ono što dokolicu danas čini drugačijom u odnosu na sve prethodne, nije dužina slobodnog vremena. Jedinstvenom je čini njen sadržaj. U toj meri je izmenjen, da ona zapravo više i ne postoji.

Dokolica je sada obesmišljena i svedena na „slobodno vreme“ ispunjeno lakom zabavom.

Stav da ona ne treba da bude traćenje vremena, nego pametno iskorišćen vremenski period ispunjen nekom smislenom aktivnošću i da rad nije proizvođač nego je proizvod dokolice, danas se ocenjuje kao nesavremen, jer u današnjem društvu to odavno nije tako.

U kapitalizmu, smisao korišćenja „slobodnog vremena“ se potpuno izmenio. Tako je bilo i u nekadašnjim socijalističkim zemljama.

Na početku, moderni čovek je verovao da će progres tehničke, nauke i tehnologije, kao i razvoj industrijske proizvodnje, dovesti do toga će ova civilizacija neizbežno postati „civilizacija dokolice“.

Bilo je to opšte mesto. Gotovo svi su očekivale da će im progres upravo to omogućiti. Takav razvoj situacije je bilo u skladu sa njihovim željama i zato su sa puno optimizma u tome aktivno učestvovali.

Da Vas podsetimo:  Ponovo nas zavađaju, tjeraju da zatvaramo srca i jedni drugima okrećemo leđa

Većina mislećih ljudi, u drugoj polovini XIX veka, čvrsto je verovala da će progres svima doneti dugotrajnu dokolicu, koju će svako provoditi na koristan način, najviše čitajući, učeći i proširujući znanje, iskoristiti je da postane kulturniji. Takođe, da će ljudi imati sve više vremena za druženje, putovanja, širenje vidika uvidom u način života i iskustva drugih naroda i civilizacija…

Čvrsto su verovali kako će sa ekonomskim progresom svako lično napredovati, postati još bolji, dobronamerniji prema „bližnjima“, da se sa drugima više neće sukobljavati, niti težiti da nad njima dominira, nego će se okrenuti svojoj unutrašnjosti i posvetiti duhovnom uzdizanju i da će ljudi ( na osnovi toga) između sebe uspostaviti bliske, prijateljske odnose.

Međutim, pokazalo da je to bila utopija, samo niz lepih želja, koje nisu imale nikakvo utemeljenje u stvarnosti. Ovakva nerealna očekivanja nisu se zasnivala na ozbiljnom opažanju činjenica, nego na naivnoj veri u to da je čovek po svojoj prirodi (urođeno) dobar i da samo treba stvoriti uslove da ih do kraja ispolji.

Verovali su da je dovoljno osloboditi ga težine rada i omogućiti mu više slobodnog vremena.

Društveni razvoj nije potvrdio ovakvo gledište. Progres je doneo nešto potpuno različito od tih prvobitnih očekivanja. „Slobodno i demokratsko društvo“ stvorilo je daleko više problema, od onih za koje se verovalo da će ih rešiti.

Način rada u industrijskom procesu proizvodnje, presudno je uticao na sadržaj neradnog vremena, oduzimajući dokolici njen izvorni smisao.

Umesto da to vreme bude pametno iskorišćeno, ono je polako postajalo „prazno vreme“, sve više ispunjeno – u najboljem slučaju – lakim zabavnim sadržajima.

Dokolica je vremenom obesmišljena, u toj meri da o njoj više nije bilo ni govora. Prvobitni optimizam je nestao. Ljudi su postali daleko realniji u svojim očekivanjima.

Sadašnje slobodno vreme nije ništa drugo nego ,,prazno vreme“, dato (individualizovanom) čoveku da ga ispuni po svojoj volji, onako kako navodno isključivo njemu odgovara.

Međutim to je tako samo na nivou modela.

Danas „slobodno vreme“ više nije slobodno. Privatnost je dobila društveni karakter, jer je vlast sada – posredno ili neposredno –dominantno prisutna u svim segmentima našeg svakodnevnog života, pa i u našem slobodnom vremenu, koje ispunjavaju nametnuti zabavno-propagandni sadržaji.

I slobodno vreme je do kraja komercijalizovano.

Zabava je potisnula želju za razmišljanjem, sticanjem znanja, ličnim usavršavanjem. Ignorantski stav je ukinuo kritičku svest, u krajnjoj liniji, unutrašnja pasivnost je istisnula ideal slobode i lične inicijative.

Današnje slobodno vreme, po svom sadržaju, ima oblik negativne utopije. Njega možemo da ispunimo po svojoj volji, ali ono je (realno) – to nam očigledno promiče – do kraja uslovljeno, čak predeterminisano.

Svako sa njim (potencijalno) može da radi šta god hoće. Međutim, većina ne samo da je nezainteresovana da u tome bude originalna, nego je i nesposobna da ga iskoristi kao „prostor slobode“. Zato je danas to vreme robovanja besmislenim sadržajima masovne potkulture, ispunjeno površnom (lakom) zabavom, reklamnim porukama i ideološkom propagandom, koju emituji i službeni i „slobodni“ (komercijalni) mediji.

Živimo u masovnom društvu i većina radi ono što i drugi rade. Upravo to podstiču masovni mediji: konformizam, a u skladu sa tim i potrošnju istovetnih sadržaja.

Praznovanje, kao osnovno obeležje dokolice, danas je svedeno na rituale potrošnje i dodatno obesmišnjeno tipičnim oblicima komercijalizovane zabave individualizovanih (izolovanih i usamljenih) pojedinaca, u masi istih takvih jedinki.

Gotovo svi, svakodnevno, svoje „slobodno vreme“ koriste na isti način. Veoma je mali broj onih koji žele da je iskoristi tako što će se u tom periodu ponašati kao automnomna bića i dati mu nekadašnji smisao dokolice.

Sada je to vreme vulgarnog hedonističkog uživanja, plitkoumnog konzumerizma. Teren „ideološke homogenizacije“ potrošačkog društva.

Na površnom nivou, prijatnije je biti kod kuće, sedeti ispred televizora i gledati neki zabavni program, nego biti na radnom mestu, opterećen poslovnim problemima. Uprkos tome, tako provoditi vreme nije bogzna šta. Međutim, većini je i to sasvim dovoljno, i oni se u toj situaciji navodno osećaju zadovoljno. To ih kažu opušta i srećni su, jer u tom periodu ne moraju ništa da rade. Tako pasivno prihvataju sve sadržaje koji im se nameću kao tema, i pomireni su sa činjenicom da njihovo „neradno vreme“ u potpunosti organizuju masovni mediji.

Medijski programi ispunjavaju ovo vreme i istovremeno ih onemogućavaju da ga bolje iskoriste. To je period dana kada im oduzimaju pamet, zaglupljuju ih, tako da oni više nisu u stanju ništa drugo da rade osim da pasivno posmatraju ono što im se emituje i primaju sadržaje koje im mediji neprekidno plasiraju.

Već su toliko navikli da ga na ovaj način provode, kao gledaoci, tako da više nisu u stanju da tu stvar vide drugačije i bilo šta preduzmu da to ne bude tako.

Dosada je redovni pratilac ovakve isprazne zabave.

Zbog dosade, potreba za razbibrigom je sve veća, a što je više vremena provedenog u besmislenoj razonodi, dosadu je sve teže podneti.

Ovakav odnos međuzavisnosti dosade i zabave, ljude pretvorene u publiku psihički iscrpljuje.

Dokolicu danas ispunjava spektakl, koji predstavlja lažnu slobodu.

Lažna sloboda je dosadna, a dosada – represivna.

Spektakl se nudi kao jedini lek protiv masovnog problema dosade. Međutim, umesto da dosadu leči, spektakl je uvećava.

Da Vas podsetimo:  Otkrivamo gde se danas nalaze najveće srpske dragocenosti!

Širenjem spektakla dosade postaje sve veća, a time i represija.

Očigledno da je rešenje na nekoj drugoj strani, ali konzumenti ovakvih sadržaja to više nisu u stanju da shvate. Njihova svest je sužena beskonačnom zabavom, a unutrašnja praznina potpuna i danas sasvim po meri maloumnog konzumerizma, isključivo hedonističko-potrošačkog načina života.

Zato je ovoj bučnoj većini, koja se hronično dosađuje, smešna ideja da svoje slobodno vreme ne treba da troše samo na zabavu, nego da ga iskoriste i kao vreme u toku kojeg bi na miru i u tišini pokušali da naslute šta je pravi smisao njihovog života (i ispune ga kvalitetnijim sadržajima).

Svi koji prednost daju zabavi, a takvi čine većinu (masu današnjeg masovnog društva), nikada neće sebi osmisliti život. Biće sve ispraziji i osetiće sve posledice koje takvo unutrašnje stanje izaziva, od dosade do duševne patnje, od osećaja besmisla, do potpune rezignacije i ozbiljnih psihičkih problema.

Ove pojave su već uveliko masovne i predstavljaju neke od najvećih problema savremenog sveta. Društvo ih ne rešava, jer na tome profitira, i ekonomski i ideološki.

Niko ovim neprijatnostima ne može umaći. To je nemoguće i najprofinjenijim oblicima uživanja, niti se izlaz iz te situacije može kupiti novcem, jer niko nije toliko neosetljiv, bez obzira koliko su snažni njegovi umišljaji i sposobnost da takve stvari s (iskrenim) prezirom ignoriše.

Ispustiti šansu koju im pruža dokolica i prepusti medijima da ispunjavaju njihovo „slobodno vreme“, svedoči o nedostatku želje da se bave ozbiljnim stvarima. Navika da vreme kada ne rade popune bezveznom zabavom, oduzelo im je mogućnost da shvate šta je pravi smisao ljudskog života i šta im zaista nedostaje.

Takav nemar svoj vrhunac dostiže upravo u periodu između dva radna dana.

Savremeno društvo nameće sliku kako treba provoditi „slobodno vreme“ i pasivna publika, pod uticajem masovnih medija i ekonomske propagande, to prihvata kao i sve drugo što im se na takav način podmeće. Uvek je to slika (beskrajne) zabave, koja ih odvraća od njihove unutrašnjosti (unutrašnjeg života). I umesto da „neradno vreme“ bude vreme dokolice, trenutak u kojem se čovek privremeno oslobođen svakodnevnih briga, ponovo otkriva sebe (i smisao ljudskog zajedništva), razmišljajući o tome šta jeste i šta bi trebalo da bude, ono je isključivo vreme razbibrige i zabave, koje mu omogućava da se u tom periodu potpuno isključi i (privremeno) na sve zaboravi (i na sebe, i svoje stvarne potrebe).

To je sasvim u skladu sa sveukupnim društvenim kretanjem.

U modernom (građanskom) društvu je sve smišljeno tako da ljudi postojeće stanje stvari ne posmatraju na svesnom nivou. Njima se medijski skreće pažnja sa stvarnih, bitnih problema, na one prividne, nebitne i krajnje besmislene, da bi se onemogućili u pokušaju unutrašnjeg samoispitivanja (refleksije) i okrenuli isključivo spoljašnjem (refleksnom) ponašanju.

Onemogućava im se da razložno misle, kako bi se što lakše manipulisalo njihovim emocionalnim reakcijama. Zbog toga, oni više ne postupaju razborito, nego se povode za svojim afektima. A takvim ljudima je lako vladati.

Njihovo „neradno vreme“ očigledno nije slobodno, jer ga nisu sami osvojili, nego im je dodeljeno. Sloboda je ono što čovek sam osvaja, boreći protiv svih pritiska, svega što ga podređuje i tera na konformizam. Ono nije ništa više od vremena potpune ravnodušnosti i pasivnog gutanja sadržaja koje plasiraju mediji (u skladu sa potrebama tržišta).

Pritom, ako savremeni čovek nije slobodan u procesu rada, on ne može biti slobodan ni posle rada. Neradno vreme je uveliko sastavni deo radnog procesa, i savremenom čoveku oni sleduju „u paketu“, u celini.

Odavno je izbrisana razlika između radnog i neradnog vremena.

Danas je i „slobodno vreme“, vreme prekovremenog (volonterskog) rada, period produktivne potrošnje nametnutih medijskih i propagandnih sadržaja, kao i period dana proveden u kupovini.

Na neslobodu slobodnog vremena je ukazao Gi Debor u Društvu spektakla

Spektakl je industrijalizacijom zabave prerastao sebe, proširio se na sve sfere ljudskog delovanja, kolonizirajući naše slobodno vreme. Tako smo dospeli u situaciju celodnevnog robovanje profitu i postali njegove doživotne sluge.

Građansko društvo sve pretvara u spektakl. Svet u kojem živimo doživljavamo kao publika.

Publiku stvara bilo koji oblik redovne emisije.

Doživotni gledalac, onaj koji samo posmatra, neće promeniti ni sebe, ni postojeći svet, jer ma koliko da je iskreno i duboko dirnut nekim sadržajem, on to samo gleda i pasivno očekuje naredni.

Gi Debor je u pravu: „onaj ko stalno iščekuje „nešto novo“, nikada neće delovati.

Zato „slobodno vreme“ savremenog čoveka i izgleda ovako.

Stojimo po strani i pasivno posmatramo kako nas sve moćniji mehanizmi društvene prinude prisiljavaju da se prilagodimo sadašnjim prilikama. Krajnje nemarno, očekujemo od vlasti, određene političke organizacije, sindikata, nekog „građanskog protesta“, ili „stranog faktora“ da izmeni postojeće životne okolnosti u našu korist.

Danas se u svakom aspektu svog života, religioznom ili političkom, etičkom ili estetskom, ponašamo kao gledaoci, samo pasivni posmatrači događaja koji se odvijaju pred našim očima, čak i kad su za nas od najvećeg životnog značaja.

Tako koristeći dokolicu, ljudi sve više tonu u konformizam. A što su veći konformisti, sebe dovode u sve teži položaj (mada im naoko uopšte ne izgleda tako).

Da Vas podsetimo:  „Bilo me je sramota da priznam“

Podležemo lažnom utisku da smo mi ti koji odlučujemo, jer imamo mogućnost da biramo između onog što nam je ponuđeno, da u toj situaciji samostalno donosimo odluke, ne shvatajući da smo zarobljeni u ograničenom prostoru onoga što nam nameće tržište.

Provodeći neradno vreme na ovakav način, još više smo integrisani u savremeno masovno društvo.

Tako je sadašnja „dokolica“ potpuna suprotnost onome što bi ona trebalo da bude.

Čovek iscrpljen radom, do kraja deprimiran svim onim što mu se dešava na poslu, neće (tako slomljen) kada dođe kući odjednom postati vedar i zainteresovan – ni manje, ni više – nego za lično usavršavanje. Verovatno će samo pokušati da popravi svoje loše raspoloženje nekim zabavnim sadržajem, da se privremeno „potpuno isključi“, i zaboravi na sve one pritiske kojima je (na poslu) svakodnevno izložen.

Ukoliko obavlja dosadan, besmislen posao, iz toga ne može da izađe neoštećen. Obeležen je svojim zanimanjem; prisiljen da se kreće u određenom pravcu.

Svako ko je otuđen u procesu rada, sigurno nije u stanju da se posle rada ponaša kao slobodno ljudsko biće. Nesumnjivo da za to vreme neće tragati za smislom i unutrašnjim preobražajem.

Način na koji moderni čovek koristi neradno vreme, svedoči o tome da rad ne predstavlja vrhunsku vrednost, niti da je on sâma suština ljudskog postojanja. Upravo taj deo dana jasno ukazuje na stvarnu vednost rada i koliki je njegov „oslobodilački potencijal“.

Slobodno vreme provedeno na besmislen i beskorisan način, redovno ispunjeno raspojasanom zabavom i opijatima, alkoholom, drogama i sličnim stimulativnim sredstvima, svedoči o nastojanju ljudi da privremeno pobegnu iz ovog isuviše komplikovanog i nehumanog sveta (opterećenog zatupljujućim radom i sve glupljim i nehumanijim društvenim i političnim odnosima), u kojem oni više ne vide svoje mesto i ne nalaze u njemu elementarnu sigurnost.

Ne možemo očekivati da „slobodno vreme“ bude vreme ispunjeno kreativnim i stvaralačkim radom, da ono generalno bude drugačija nego što je sada, sve dok rad, posao koji svakodnevno obavljamo (za platu), bude otuđujući i besmislen, sveden na puko rintanje. Niti da doprinese egzistencijalnoj sigurnosti, u uslovima potpune ekonomske nesigurnosti.

Ako je u tako organizovanom procesu rada čovek rob (ili kao suvišan, izbačen na ulicu), on ni posle rada ne može biti drugačiji. Tek tada nije u stanju da se ponaša kao autonomno biće.

Samo jedan (mali) broj ljudi taj period ne koristi za ubijanje vremena lakom zabavom, nego kao dokolicu, u toku koje se posvećuju ozbiljnim aktivnostima, kroz koje do izražaja dolazi njihova ličnost.

Većini to je potpuno besmisleno, „glupo i bez veze“.

Međutim, jedino takvo korišćenje neradnog vremena, kao dokolice, može život da učini smislenim.

Takva vrsta dokoličarske aktivnosti, svedoči o drugačijim navikama, posebnom kvalitetu volje i sasvim specifičnoj vrsti karaktera, koji se razlikuje od masovnog. Samo na taj način, tim vidom ponašanja, može se naslutiti šta je pravi smisao ljudskog postojanja, a svakodnevni život uredi tako da se u najvećoj meri izbegnu privlačne sile nihilizma.

Dokolica je sasvim smisleno i osobeno korišćenje slobodnog vremena, a njen sadržaj je rezultat lične inicijative. S jedne strane, to znači odbijanje da se ide linijom manjeg otpora, koju nam naše društvo uvek nudi da bi nas porobilo i u skladu sa modnim trendovima kontinuirano eksploatisalo, kao hedoniste sklone luksuzu i nezasite konzumente.

Zahvaćeni strujom društvenog kretanja, ljudi rade stvari koje ne daju smisao njihovom životu, nego ga naprotiv ukidaju, a njihovo postojanje čine besmislenim.

Rad ne bi trebalo da bude proizvođač slobodnog vremena, nego (naprotiv) njegov proizvod. Rad bi u svom idealnom obliku izgledao tako da svako radi onoliko koliko treba i onako kako želi.

U tom smislu, slobodno vreme nije vreme potpunog nerada (neodgovornog plandovanja), nego dokolica, zaseban i autonoman entitet, prostor smislene ljudske aktivnosti.

Dokolica mora biti mesto gde ćemo odabrati put kojim se teže ide. Istinske teškoće moramo savladati sami. Samo pametno iskorišćeno vreme posle rada, može nas ispuniti istinskim (unutrašnjim) zadovoljstvom.

To je smisao dokolice.

Način njene upotrebe može imati i oblik društvene kritike (i praktično kritike rada kako zaposlenosti), koja je polazna tačka za novi odnos prema društvu. To podrazumeva, ne begstvo od društva, nego kritički odnos prema njemu, odbijanje pasivnog prilagođavanja zahtevima tržišta, stalni otpor prema tome.

Dokolica je prilika za takav vid protivljenja.

Bez kritičkog stava, čovek se prepušta površnostima konformizma, utapa u potrošačku masu i postaje samo izolovani individuum u gomili isto tako usamljenih malograđana.

Imamo samo jedan život i ne smemo ga protraćiti. Čak i ako nema Boga, nije sve dozvoljeno (tek tada nije sve dozvoljeno!), jer su svi tako proživljeni životi potpuno iluzorni i besmisleni. U tom slučaju, kao da nismo ni postojali, bez obzira koliku smo štetu tokom života naneli sebi i drugima.

Dokolica je suštinsko pitanje.

Treba se ozbiljno posvetiti vremenu koje nam preostaje posle rada, jer je ono izuzetna prilika da našem postojanju damo istinski smisao.

Jedan od najvažnijih zadataka danas je povratak dokolici.

Dokolica je preduslov duhovnog života. (Džozef Kembel)

Ovu šansu moramo iskoristiti, bez obzira koliko su teške okolnosti našeg svakodnevnog preživljavanja (i baš zbog toga).

Nenad Đurković
Izvor: milanmilenkovic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime