Zbog komplikovanog konteksta u kojem funkcioniše, za Krivokapićevu vladu bi trebalo imati višak razumevanja. Ali taj višak mora da se zasluži…
Na kraju će se ispostaviti da je u Crnoj Gori lakše bilo oboriti vlast Mila Đukanovića, a i to je potrajalo tridesetak godina, nego srušiti tekovine njegove vladavine. Njemu je, uostalom, jednom i morao da dođe kraj, ali otrovno nasleđe koje je ostavio za sobom, nažalost, nema tako predvidivu sudbinu. Te nema druge nego da stvarno bude borba neprestana, inače će veličanstvena crkveno-narodna revolucija protiv anticrkvene i antinarodne montenegrinske okupacije Crne Gore, čiji se vrhunac dogodio na izborima 30. avgusta prošle godine, biti poražena kontrarevolucionarnim metodama odbrane onog otrovnog poretka koji je tada poražen, ali nije i zauvek pobeđen.
A slučaj Vladimira Leposavića, ministra pravde u aktuelnoj Vladi Crne Gore, pokazuje kako se ova kontrarevolucija sprovodi u praksi. Ali je i više od puke demonstracije sile, jer uporedo otkriva i pravi cilj procesa čiji sastavni, i neizostavni, deo predstavlja i spomenuta okupacija Crne Gore. No idemo redom.
Greh ministra Leposavića
Ministru Leposaviću podmetnuta je Srebrenica, takoreći, iz zasede, na prepad. Kroz poslaničko pitanje Andrije Nikolića iz DPS-a – prenose Vijesti – „da li je kao ministar pravde spreman da prizna i prihvati da se u Srebrenici dogodio genocid i pokazuje li spremnost da se pokloni žrtvama u Srebrenici“.
Jasno je da je ovo bila namerna provokacija, jer nikakvog povoda za pitanje o Srebrenici – a još manje ministru pravde Crne Gore koji s tim slučajem nema baš nikakve veze – nije bilo. Ali bila je to provokacija koja je poslužila svrsi zato što je, umesto ritualnog klanjanja mitu o Srebrenici, ministar Leposavić izneo kudikamo nijansiraniji stav. Na veoma delikatan i obziran način, pri tome, ali mu to neće biti uzeto za olakšavajuću okolnost.
Evo šta je rekao, evo u čemu se sastoji njegov greh. Prenosimo iz Vijesti: „Leposavić je (…) kazao da je spreman da se pokloni svim žrtvama, a naročito žrtvama Srebrenice. ‘To su žrtve mojih prijatelja i sugrađana pa to i ovom prilikom činim’, rekao je Leposavić. Leposavić je kazao da je spreman da prizna da je u Srebrenici učinjen zločin genocida kada se to i nedvosmisleno utvrdi. ‘Svakako neću negirati pravnu važnost odluka međunarodnih tijela, a naročito neću sporiti osjećanja Bošnjaka i muslimana koji neće prestati da u svojim srcima doživljavaju zločin u Srebrenici kao sopstvenu, ali i tragediju i opomenu svih nas i za sve nas’, rekao je Leposavić. ‘Pitanje kvalifikacije zločina koji je prema Bošnjacima učinjen u Srebrenici, kao i mnoga druga pitanja iz građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, i dalje su predmet ne samo emotivnih postupanja i neprimjerenih reakcija već i stručnih polemika’, naveo je Leposavić.“
A američka „Slobodna Evropa“ staviće mu na teret i sledeće: „‘Ne znam da li je postojala genocidna namjera 1995. u Srebrenici. Mogu samo da vjerujem ili ne vjerujem sudijama iz Haga, bilo onim koji su glasali za ovu pravnu kvalifikaciju, ili onima iz istog sudskog vijeća koji su o ovom pitanju zauzeli ili izdvojeno ili posebno mišljenje’, kazao je Leposavić i dodao da je ovo pitanje i predmet ‘stručnih polemika’. Za ministra Leposavića je to, kako je rekao, ‘razumljivo’, jer je odluka Međunarodnog suda pravde, koja je okvalifikovala događaj u Srebrenici kao genocid, zasnovana na presudi Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju. ‘Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju, osim što je osnovan rezolucijom, umjesto međunarodnim ugovorom, gotovo je u potpunosti izgubio legitimitet kad je utvrđeno da su dokazi izvjestioca Savjeta Evrope o vađenju i trgovini organima civilnih srpskih žrtava na Kosovu uništeni u tom sudu’, rekao je Leposavić.“
Iako jeste sapleten o Srebrenicu koja mu je podmetnuta, pogrešna bi bila ocena da je Vladimir Leposavić nastradao zbog manjka političkog iskustva usled koga je o tome rekao ono što i misli umesto da je odgovorio kao da je političar. Ne. Nastradao je zato što je verovao da je slobodan čovek, uz to i stručan, koji može da kaže ono što misli. E pa ne može. Takav je, naime, poredak u koji je Crna Gora stupila kada je stupila u NATO – nema slobode za one koji ne misle kako je dozvoljeno. Može se to nazvati i sasvim ograničenim suverenitetom, ili okupacijom; najzad, razlika među ovim opisima svodi se samo na diferencijaciju u stepenima emotivne iritacije koju ovakvo stanje neslobode izaziva kod svakoga ponaosob.
Hag i „Vikiliks“
Sve ovo tim pre što, ako ćemo pošteno umesto onako kako moraju oni koji su u NATO-u, u Leposavićevim rečima, punim obzira prema žrtvama, kako smo već istakli, pride i nema ničeg netačnog. Jer činjenica jeste da stav Međunarodnog suda pravde o Srebrenici počiva na stavu Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. I to je ključna činjenica za razumevanje ovog slučaja. Ovo stoga što u tome imamo pomoć „Vikiliksa“.
Jer „Vikiliks“ Džulijana Asanža, koga NATO i dalje drži u zatvoru jer je razotkrio njegove zločine, objavljujući depeše američke diplomatske službe, otkriva i zašto imamo sve razloge da sumnjamo u presude Haškog tribunala, i nijedan da im verujemo bez duboke rezerve.
Ne moramo čak ni da kopamo duboko po toj dragocenoj arhivi koja nikada nije trebalo da ugleda svetlo dana, pa je zato i iskrenija od svake druge. Teodor Meron, predsednik Tribunala u vreme presuda kojima je utvrđena podobna istina, u depešama je označen kao zaštićeni izvor, to jest doušnik i saradnik američkih diplomata (poverljiva depeša 03THEHAGUE1827_a, na primer); s njima se konsultuje o načinu na koji treba da rukovodi suđenjem Slobodanu Miloševiću (toliko o nezavisnosti sudstva: 04THEHAGUE2736_a), kod njih čak proverava da li se slažu sa sadržinom redovnog izveštaja o radu Tribunala koji će podneti Savetu bezbednosti, konačno, same američke diplomate zadužene za njega, depeša 04THEHAGUE1599_a, pišu: „Njegove inicijative, prioriteti i brige usklađeni su sa razmišljanjem Vlade Sjedinjenih Država.“
A vrlo dobro znamo da se ta vlada borila protiv nas. I da joj je u interesu da istinu utvrdi onako kako joj odgovara; da bi opravdala svoje postupke, i da bi ostvarila svoje ratne ciljeve. Haški tribunal predstavljao je idealno sredstvo za to, te otuda, potkrepljena dokazima iz „Vikiliksa“, i osnovana sumnja da mu zadatak nije ni bio da ustanovi istinu, već onu verziju događaja koja odgovara jednoj od zaraćenih strana. Tako da Hagu ne bi trebalo verovati čak i da nije bilo uništavanja dokaza o trgovini organima otetih Srba koje mu spočitava Vladimir Leposavić.
Pritisci i popuštanje
Bez obzira na sve to, ili baš zbog toga, usledila je sinhronizovana akcija koja samo dodatno potvrđuje utisak da je reč o zamci postavljenoj s predumišljajem.
Pa tako američka ambasada u Podgorici saopštava kako je „zabrinuta zbog komentara koji bacaju sumnju na to što se dogodilo u Srebrenici 1995. Tražimo jasnoću i nadamo se da će vlada nedvosmisleno osuditi masakr i nazvati ga onakvim kakav je bio – genocid“. Istovremeno i britanske ambasade u Podgorici i Sarajevu, zajednički, navode da „Ujedinjeno Kraljevstvo ostaje jasno u svom dugogodišnjem stavu da je ono što se desilo u Srebrenici bio genocid. To su činjenice, utvrđene pred dva međunarodna suda na osnovu brojnih dokaza. Naprijed možemo ići samo uz priznavanje i poštovanje prošlosti“.
I Evropska unija „odbacuje i osuđuje svako poricanje, relativizaciju ili pogrešno tumačenje genocida u Srebrenici“, a čitavu stvar do same ivice apsurda dovode Bugari koji su osetili potrebu da se istaknu tako što su se javno „pridružili izjavi i stavu Evropske unije koja odbacuje i osuđuje“ ono što je odbacila i osudila.
Da bi svoj prilog ovim osudama pridodala i Latinka Perović, za oktavu više, ocenivši da je „poricanje genocida u Srebrenici gotovo ravno počinjenom zločinu, pravosnažno presuđenom pred dva međunarodna suda“.
Poruka je jasna. Srbima su presudili njihovi ratni neprijatelji, i oni nemaju pravo da se brane nego samo da trpe posledice takve presude. Antisrbizam je dozvoljen, štaviše, poželjan, taman u meri u kojoj je bilo kakvo njegovo osporavanje zabranjeno.
Što nas i vraća na početak čitave priče. Milu Đukanoviću bilo je dozvoljeno da upravlja Crnom Gorom na onakav način i onoliko dugo zato što ju je otcepio od Srbije toliko da je čak priznao samoproglašenu nezavisnost njene (naše) južne pokrajine. Dok ova pokazna vežba s ministrom pravde Leposavićem demonstrira da će Đukanovićevim naslednicima biti dozvoljeno da vladaju samo ako ne promene njegovu politiku. Crna Gora može da bude samo ako je antisrpska.
Nažalost, reakcije lidera vladajuće koalicije u Podgorici – premijera Zdravka Krivokapića, njegovog potpredsednika Dritana Abazovića i predsednika Skupštine Crne Gore Alekse Bečića – pokazuju da su zajedničkim snagama jurnuli u ovom kontrarevolucionarnom pravcu. I zato što su svi odreda izvršili ritual poklonjenja srebreničkom mitu; i zato što sad pokorno najavljuju smenu Vladimira Leposavića jer je on nepokorno odbio to da učini; ali i zato što uvode sankcije Rusiji zbog slučaja Navaljni i tužakaju Kinu u Briselu, i zato što ne propuštaju priliku da Glaufu Konjufci čestitaju izbor za predsednika Skupštine Republike „Kosovo“, Vjosi Osmani izbor na mesto predsednice Republike „Kosovo“…
Naime, nisu imali nikakvu zakonsku obavezu da to učine. Dakle, mogli su i da ne čestitaju, i time ne bi povredili nijedan propis. Ali bi zauzvrat, makar i ovako simbolički, napravili jasan diskontinuitet u odnosu na Đukanovića. Oni su se, međutim, opredelili za kontinuitet. Slobodni narod Crne Gore nije se za to (iz)borio svojom revolucijom litijama. Opet, činjenica je i da bi, zbog komplikovanog konteksta u kome mora da funkcioniše, za vladu Zdravka Krivokapića trebalo imati višak razumevanja. Ali i taj višak razumevanja mora da se zasluži…
Nikola Vrzić
Izvor: Novi Standard
