Pozivi na „spuštanje loptice“ su pozivi na – kapitulaciju

OBE JUGOSLAVIJE SU PLOD SRPSKE DRŽAVOTVORNE TRADICIJE, A BiH BI DA POKORI ISLAMISTIČKA SARAJEVSKA ČARŠIJA

• Kako će to ”spuštanje loptice” doprineti rešavanju novonastale krize, kad je druga strana dokazano nezainteresovana da na bilo koji način izađe u susret legitimnim zahtevima Republike Srpske – ne za secesijom, što je vešto poturena zamena teza i laž, već za povratkom izvornom Dejtonu, tj. slovu i duhu Aneksa 4 mirovnog sporazuma?
• Nisu li zapravo pozivi na ”spuštanje loptice” i ”smirivanje situacije” upućeni Banjaluci sa (nominalno) srpske strane faktički pozivi na kapitulaciju, na odustajanje od legitimnih zahteva Republike Srpske?
• I, možda još opasnije – pozivi na odricanje od podrške dve velike sile, dve stalne članice Saveta bezbednosti UN? Na odricanje od diplomatske podrške kakvu Republika Srpska nikad u svojoj istoriji nije imala?
• U odsustvu čak i naznake popuštanja od strane onih koji su krizu izazvali, svako ”spuštanje lopte” i svako demagoško ”smirivanje situacije” od strane Banja Luke, koja krizu nije ni izazvala – faktički se svodi na kapitulaciju. To nije nikakva teorija. Znamo gde nas je neprekidno popuštanje strancima tokom poslednjih par decenija dovelo. Sa obe strane Drine

Piše: Aleksandar PAVIĆ

PARALELNO sa izrazima različitih nivoa konsternacije predstavnika glavnih zapadnih prestonica, naviknutih da sve bude po njihovom, sve više se, povodom legitimnih poteza Republike Srpske u pravcu povratka dejtonskih nadležnosti koje joj pripadaju, čuju i glasovi ”zabrinutih” domaćih aktera.

Od optužbi da je Dodikovo ponašanje ”ludilo”, da vodi Republiku Srpsku u ”izolaciju”, i da pravi ”taoce” od svih građana Republike Srpske, pa sve do poziva Dodiku da ”spusti lopticu”.

Ima li države na svetu koja u ovom trenutku izaziva toliko brige? Ili, bolje rečeno – da li je ijedna država na svetu privlači pažnju tolikog broja dušebrižnika?

Jedno je jasno: i posle 26 godina strogo nadziranog života, BiH ne može da makne ni korak bez raznoraznih – stvarnih i samozvanih – dadilja. Još jednom je potvrđena stara izreka – mnogo babica, kilavo dete. Ili, u ovom slučaju, država.

Ako dete posle 26 godina nije uspelo da prohoda – kad će? Pa još dete ne sa bipolarnim – koji se vrlo teško, a najčešće nikako leči – već sa tripolarnim poremećajem…

Umišljene gazde ove kilave države u redovima političkog Sarajeva ne vide u kojoj meri njihovo uporno vučenje za rukav stranaca govori i o njima i o njihovoj ”državotvornosti”.

Šta god mislili o njoj, velika Jugoslavija, u oba svoja izdanja mnogo veća i složenija država, nikad nije morala da moljaka druge da je veštački održavaju. Nikad joj nisu trebali ”visoki predstavnici”, tj. strani upravnici, niti stranci u ustavnom sudu.

Osim, naravno, u vremenima strane okupacije.

A BiH, navodna ”Jugoslavija u malom”, od prvog dana je zavisna od direktnog i neposrednog stranog uplitanja.

U čemu je razlika?

Obe Jugoslavije, iznikle iz srpske državotvorne tradicije i nesalomive volje za nezavisnošću, bile su takođe utemeljene na tolerantnom srpskom duhu. Sadašnja ”nezavisna” BiH je plod isključivosti, uskogrudosti, neostvarenih islamističkih ambicija i neizlečenih kompleksa vladajućih ”elita” sarajevske čaršije.

Naravno, niko se tamo neće složiti sa ovom konstatacijom. Ali, neka onda objasne zašto nikako nisu u stanju svih ovih godina da se,čak ni oko najosnovnijih stvari, sami dogovore sa drugima s kojima bi navodno (”navodno”, jer se više puta pokazalo da je njihova želja za ”suživotom” samo deklarativna) da dele državni prostor, već za sve što bi hteli da nametnu drugima moraju neprekidno da zovu strance u pomoć.

I nikako da političko Sarajevo shvati da Srbi u Republici Srpskoj jednostavno ne žele da tako žive – niti da budu pod dominacijom dobrovoljnih stranih vazala, niti da budu permanentno maloletni, da se identifikuju sa kilavim detetom od države – jer to jednostavno nije u srpskoj državnoj i narodnoj tradiciji, niti u srpskom duhu. A i sramota je.

Političkom Sarajevu je permanentno potreban ”tata”, zvao se on ”visoki predstavnik” ili ambasador ove ili one velike sile.

To je za Srbe ponižavajuće, i jednostavno je postalo neizdrživo i nepodnošljivo, posle više od četvrt veka – a pogotovo posle nametanja tzv. Inckovog zakona o verbalnom deliktu i odluka ”ustavnog suda” kojima je Republici Srpskoj osporio vlasništvo nad šumskim i poljoprivrednim zemljištem.

Potezi koji su usledili iz Banjaluke, odnosno inicijative za povratak nadležnosti koje s pod pritiskom tokom ranijih godina oduzete Republici Srpskoj– što je, inače, u međunarodnim odnosima, ishod koji nije legitiman – ne samo da su logični i očekivani, već i jedini mogući.

I sad, vraćajući se na početak ovog teksta, mora se postaviti pitanje – ne strancima u zapadnim prestonicama i političkom Sarajevu, već domaćim dušebrižnicima – gde je tu tačno ”ludost” u potezima izabranih predstavnika Republike Srpske, i na koji način to tačno Banja Luka treba da ”spusti lopticu”?

Svedoci smo, od samog potpisivanja Dejtonskog sporazuma, da Alijino Sarajevo neprestano teži ka ispunjavanju Islamske deklaracije, odnosno ka uspostavljanju jedva kamuflirane islamističke dominacije nad celom BiH i postepenom svođenju nemuslimana u njoj na neku vrstu nove-stare otomanske raje.

I da predstavnici tog i takvog Sarajeva, odnosno Alijini genetski i politički naslednici, nisu voljni da popuste ni za milimetar u toj svojoj težnji.

Da li oni koji pozivaju na ”spuštanje loptice”, odnosno oni koji olako poistovećuju političke predstavnike Sarajeva, Banjaluke i Mostara, iskreno misle da će Bakir i kompanija dobrovoljno prihvatiti ukidanje zabrane negiranja ”genocida”, ili poništavanje odluke ”ustavnog suda” (ovde se koriste navodnici zato što taj sud, kojem dominiraju troje stranaca i dvoje muslimanskih sudija, sve otvorenije poništava sam ustav BiH, odnosno Aneks 4 Dejtonskog sporazuma)?

Da li misle da će to isto tek tako prihvatiti predstavnici Vašingtona i drugih bitnih zapadnih prestonica?

Kako će to tačno ”spuštanje loptice” doprineti rešavanju novonastale krize, kad je druga strana dokazano nezainteresovana da na bilo koji način izađe u susret legitimnim zahtevima Republike Srpske – ne za secesijom, što je vešto poturena zamena teza i laž, već za povratkom izvornom Dejtonu, tj. slovu i duhu Aneksa 4 mirovnog sporazuma.

Nisu li zapravo pozivi na ”spuštanje loptice” i ”smirivanje situacije” upućeni Banjaluci sa (nominalno) srpske strane faktički pozivi na kapitulaciju, na odustajanje od legitimnih zahteva Republike Srpske?

I, možda još opasnije – pozivi na odricanje od podrške dve velike sile, dve stalne članice Saveta bezbednosti UN?

Na odricanje od diplomatske podrške kakvu Republika Srpska nikad u svojoj istoriji nije imala?

Konačno, ne ohrabruju li takvi pozivi one koji susvojim jednostranim potezima krizu i izazvali da u toj svojoj pogubnoj politici istraju, sa nadom da su našli saveznike unutar srpskih redova – što su i Eskobar i Šmit već i otvoreno naznačili.

Trebalo bi da bude jasno da bi odricanje od kursa koji je zauzela Banja Luka dovelo do kraha ne samo politike vladajuće većine u Srpskoj već i do urušavanja same Srpske. Jer bi poruka koja bi time bila poslata glasila – silujte nas i dalje, a mi ćemo se praviti kao da nam to smeta.

Potezi koje je Banja Luka napravila i najavila – puno vraćanje ustavnih, nelegitimno oduzetih dejtonskih nadležnosti – jedini su mogući, ako se želi dalji opstanak Republike Srpske. Tačno je, ti potezi su iznuđeni potezima Incka i ”ustavnog suda”, uz javnu i nedvosmislenu podršku zapadnih sila i Sarajeva – ali ih to ne čini manje opravdanim.

U odsustvu čak i naznake popuštanja od strane onih koji su krizu izazvali, svako ”spuštanje lopte” i svako demagoško ”smirivanje situacije” od strane Banja Luke, koja krizu nije ni izazvala – faktički se svodi na kapitulaciju.

To nije nikakva teorija. Znamo gde nas je neprekidno popuštanje strancima tokom poslednjih par decenija dovelo.

Sa obe strane Drine.

A najbolja definicija ludosti je neprekidno činjenje iste stvari u očekivanju drugačijeg ishoda.

https://sveosrpskoj.com/