Sudeći po komentarima, lajkovima i šerovima, Srbija, tačnije, onaj deo populacije na društvenim mrežama, ima veoma razvijenu ekološku svest. Branimo reke, šume, planine, parkove, sve. Na nekim skupovima koji su organizovani u to ime, kao vid protesta, te brojke su bile vidljive u dobroj meri, međutim, problem nastaje tamo gde logika počinje da bude dugogodišnja navika koju je izgleda baš teško iskoreniti, iako (navodno) postoje zakoni koji sprečavaju bilo kakvo zagađivanje prirode, a pogotovo ono koje se vrši jakim i veoma otrovnim pesticidima, kao što je bio slučaj na Gružanskom jezeru kod Knjića.
Fotografija zemljoradnika koji pere prskalicu od pesticida, i to tako što je traktorom ušao u vodu, potapajući mašinu skoro pa skroz u vodu, podigla je pravu prašinu na društvenim mrežama. Sudeći po godinama traktoriste, te i po načinu na koji ispira prskalicu, ovo mu nije prvi put i što je najgore, verovatno nije ni prvi ni poslednji koji koristi ovo jezero na ovakav način.
Gružansko jezero, koje se nalazi u neposrednoj blizini Kragujevca, služi i kao akumulaciono jezero vode za piće. U prevodu, sem ribe, zbog ovakvog ponašanja neodgovornih lica, mogu da stradaju i ljudi. Paradoks univerzuma leži u činjenici da istu ovu vodu u kojoj je rešio da izbaci otrovne pesticide iz svoje prskalice, verovatno pije i gospodin sa slike. Kao i njegova porodica, uključujući verovatno i unuke.
Danas, sutra, neko će utvrditi da voda nije zdrava za piće, a prst krivice verovatno neće okrenuti prema sebi, već će naći nekoga sa strane. Državu, komšiju, iluminate, nastavite niz… Naravno, uz praksu da i dalje pušta otrove u vodu.
Nažalost, ovo nije izdvojen primer. Širom Srbije reke, potoci i jezera su na meti svih onih koji ne znaju šta da rade sa otrovima iz prskalica, a lakše im je da sve to bace pored puta, u tuđu njivu ili u vodu. Pa nek drugi lupa glavu, nije na njegovom. Je l’ tako?
Nađu se tu i uginule svinje, krave, pa čak i konji. Sve ono za šta je potrebno pozvati veterinu, ali je, skupo. Lakše uvek izbaciti u prirodu, ona sve trpi i ćuti. Mada, sudeći po klimatskim promenama koje su nas snašle u poslednjoj deceniji, neće ni ona više da ćuti, a možda i ne treba.
Kao klinac sam nebrojeno puta gledao kako ratari skreću sa glavnog puta posle prskanja žita, kukuruza ili povrća ka lokalnom kanalu, pa puštaju da otekne ono što je ostalo. Ili jednostavno, onako, usputno dok se voze po putu. Logika je sledeća, otrov nema gde sa asfalta, a ni njemu neće škoditi ako se ubije malo trave i korova. A ako šta i pretekne pored puta, neće nikom ništa da bude.
Jednom prilikom sam pored rama od bicikla, nekoliko konzervi i gajbe piva, umalo upecao i ribu. Samo, nju mi je zaklonio leš nadute svinje od koje se širio nesnosan smrad.
Logika kod ljudi koji ovako postupaju prema prirodi verovatno ide ovako: ’’Svinja je uginula, ne znam zašto, ja ne želim da jedem to meso. Baciću u kanal, taman da nahranim ribe. He he. ’’.
Jako veliki problem ove države jeste činjenica da imate veće šanse da završite u zatvoru ako ne platite kaznu za Bus plus, nego ako vas neko uhvati da perete cisternu od pesticida u vodi predviđenoj za ljudsku upotrebu, kao što je to slučaj sa traktoristom na Gružanskom jezeru. Ili ako bacate leševe životinja kao što je to slučaj sa spomenutim kanalom koji se nalazi u Borči. I koji je povezan sa Dunavom.
No, to i nije problem jer su nam reke zatrovane bombama. Što i jeste činjenica. Ali činjenica je da je zagađena i otrovima, otpadom i leševima životinja, a te stvari nije neprijatelj bacao iz aviona, več naš komšija, prijatelj, poznanik, rođak.
Al’ to se kanda ne važi, zar ne?
U svakom slučaju, gospodin sa slike najverovatnije neće odovarati pred zakonom, kao ni hiljade onih koji na sličan ili isti način, takođe čine ekocid.
Izgleda da ili nismo previše glasni i vidljivi ili da jednostavno pokušavamo da probudimo ekološku svest kod pogrešne grupe ljudi. A to je već u domenu države, zakona i pravosuđa koje ih godinama posmatraju sa povezom na očima.
Na kraju je možda najbolje citirati Vlatković Dragoslava, koji je i podelio ovu sliku na društvenim mrežama: ‘’Pričamo o svesti naroda u Srbiji i zašto nam je ovako kako je već 30 godina, zašto smo na začelju Evrope po svemu, od ekonomije, do zdravstva, obrazovanja, neverovatnoj korupciji, partokartiji… Odgovor na sve je vrlo jednostavan, narod u Srbiji većinski želi sve ovo šta im se dešava.
To je jedina istina. Sve ostalo o čemu pišemo su trice i kučine, pogotovu što stalno nalazimo krivce za ono šta nam se dešava u svima oko nas, a krivci su među nama ’’.
У брале, увек и у сваком селу актуелна тема.
Погледајте на шта личе шљункаре по Мачви?
Нпр. шљункара у Табановићу, Рибарима, Змињаку,
Дуваништу, Богатићу и све – без изузетка све остале!
Од стаклића и шприцева из оближњих амбуланти,
преко амбалаже хемијских препарата, отпада из домаћинстава
до цркнутих крмача, оваца, кокошки и телади, и отпада из кланица.
Та вода има директну везу са подземним водама које пијемо!!!
Живели
SIPA VODU U CISTERNU,ALI NI OVO NIJE U REDU,TREBA GA ŽESTOKO KAZNITI,TA JE VODA ZA PIĆE.