Gospod Isus Hristos je osuđen na montiranom sudskom procesu, koji je značio kršenje i jevrejskih i rimskih zakona. U svom tekstu „Suđenje Gospodu Isusu Hristu – pravni aspekti“, Željko Stepanović to dokazuje na osnovu podrobne anlize. On kaže da „ne samo da su članovi Sinedriona kršili pomenute odredbe Mišne, koje su procesne prirode, već se i nisu trudili da ustanove ono što je bilo od najveće važnosti, a to je: da li je Isus zaista pohulio svojom izjavom da jeste Hristos i Božiji sin. Kao sudije, oni su bili ujedno i u ulozi branilaca; shodno tome, bili su dužni iznaći svaku mogućnost oslobođenja, kao i svaku olakšavajuću okolnost./…/ Isus je naveo četiri svedočanstva, kada je tvrdio da je Mesija i Božiji sin: svedočanstvo Jovana Krstitelja, Isusova dela, svedočanstvo Boga Oca, kao i Sveto pismo. Time je susreo Jevreje na njihovom terenu: u jevrejskom krivičnom (i građanskom) sudskom postupku, dva svedoka bila bi dovoljna – Isus je naveo dva puta više./…/ Mada su sveštenici pokušali da optuže Isusa da ne poštuje hram, sami su pokazivali krajnje nepoštovanje prema njemu. Za vreme velikih praznika, u samom hramu napravili bi pijacu na kojoj su se prodavale (po svoj prilici i preprodavale) životinje za žrtvovanje onima koji su dolazili iz udaljenih krajeva i nisu mogli poneti svoje./…/ Tako se krug vodećih sveštenika bogatio na račun naroda, pa i onih siromaha koji su smatrali svojom dužnošću prinošenje žrtava po Mojsijevom zakonu“(1).
Što se tiče kršenja rimskog zakona, Stepanović veli da je Hristos Svojim sledbenicima govorio da „pošto žive pod zaštitom rimske sile, treba da joj daju potporu koju zahteva sve dotle dok se to ne sukobi sa uzvišenijom obavezom. Dok se miroljubivo pokoravaju zemaljskim vlastima, oni u sva vremena treba da se prvo pokoravaju Bogu“(isto). On nije bio anarhista – naprotiv: „Iako je često kritikovao jevrejske vođe, Isus nije opravdavao one koji se oglušuju o njihove pravedne zahteve; za to nema opravdanja – čak ni licemerstvo narodnih vođa ne može biti izgovor: „Sve dakle što vam reku (književnici i fariseji) da držite, držite i tvorite; ali što oni čine ne činite, jer govore, a ne čine.“ (Matej 23,2). Nije ni osporavao nadležnost jevrejskim sudovima, pa ni Sinedrionu, da sudi po zakonu Deset zapovesti. (Matej 5,22)/…/ Isus nije nikada izjavio da pretenduje na presto – ni rečju, niti bilo kakvom konkludentnom radnjom“ (isto).
Dakle, Hristos je raspet zbog osude nepravednim sudom. Zato je pravda bitijno utemeljena stvarnost, a ne „postmoderna“ proizvoljnost, zasnovana na pilatovskom relativizmu, vaploćenom u pitanje: “Šta je istina?“
Pravda u Srba
U našem narodu, pravda se smatra nečim najuzvišenijim. „Pravda drži zemlju i gradove“, kaže epska pesma prožeta hrišćanskim zavetnim duhom. Zato majka Jevrosima u pesmi „Uroš i Mrnjavčevići“ veli svom sinu Marku: “Sine Marko, jedini u majke,/ Ne bila ti moja (h)rana kleta/ Nemoj, sine, govoriti krivo,/ Ni po babu, ni po stričevima,/ Već po pravdi Boga istinoga./ Bolje ti je izgubiti glavu/ Nego svoju ogriješiti dušu“. Ta svest potiče iz srbskog hrišćanskog Srednjeg veka, u kome je nastao Zakonik cara Dušana, gde piše, jasno i glasno: “Sudije da sude po zakonu, a ne da sude po strahu od carstva mi.“ Kao i Rusi, u ime kojih je progovorio Sveti Aleksandar Nevski, i Srbi su osetili da Bog nije u sili, nego u Pravdi (koja je, istovremeno, i Istina).
Zato je sada strašno biti Srbin u okupiranoj Srbiji, Srbiji pod vlašću Vašingtona, Brisela i NATO-pakta. I zato će se pravoslavni Srbi suočavati sa sve većim i većim nepravdama. Evo i primera.
Suđenje hrišćanima u Beograd zbog upražnjavanja slobode govora
U Beogradu je još februara 2015. krenulo, a početkom aprila 2015. se nastavilo, suđenje Zoranu Simiću, Jasmini Janković i Miletu Stojanoviću, koje su besplatno zastupali advokati iz Beograda Goran Pejić i Milena Janković, zbog optužbe po članu 387, stav 4 Krivičnog zakona. Taj član podrazumeva gonjenje za krivično delo „Rasna i druga diskriminacija“. Troje ljudi se na sudu našlo jer su „delili letke čijom sadržinom se podstrekava diskriminacija protiv lica pripadnika gej populacije, a što je zasnovano na njihovom ličnom svojstvu – polnoj opredeljenosti“. U letku kome piše: “Pravoslavna Litija – protiv Gej parade. Zaustavimo sablazan veče uoči, subota 27. septembra 2014. u 17. 00 časova od Saborne crkve do Skupštine i Vlade RS/…/ Beograde, u čuvanju dobra ne spavaj! Čistotu i istinu deci svojoj sačuvaj! (Na Litiju poneti Ikone, Krstove i zastave Srbije. Časno i dostojanstveno za opstanak temelja zdrave duhovnosti otadžbine naše). A sutradan, kako nas Bog nauči, da mirnim, ali odlučnim protestima u centru Beograda, odložimo to začinjanje nepristojnog, sablaznog, talasa gej-ludila koje bi da potopi korene moralnog i biološkog bitisanja Srba. Policija preti novim zakonom –„niko nikome sme sprečavati proteste“… A, gde je tu javni moral, gde vređanje svesti i duha celog naroda!? Sve nas pohapsi – prodana državo ćutanjem Boga i rod da izdamo nije pravo! Gej sramotu nikad u javnom životu“.
Sabor srpske svetosavske sloge
Dakle, ljudi su pozvali bližnje na nenasilan i miran protest protiv gej parade, koja već godinama vređa osećanja hrišćana, pa su završili na sudu. Godine 2013. bila je, u Beogradu, organizovana, pa uklonjena, bogohulna izložba, u kojoj su „LGBT – umetnici“ vređali Hrista i Majku Božju, a tokom parade 2014. rugali su se patrijarhu Irineju i mitropolitu Amfilohiju, ali LGBT provokatore niko nije ni popreko pogledao.
Kakva nas pravda čeka u EU budućnosti?
Pravni istoričar, dr Zoran Čvorović u svojoj analizi ovog suđenja zapaža da ukoliko bi sud usvojio tužbu javnog tužilaštva, pa optužene oglasio krivim za delo rasne i druge diskriminacije iz čl. 387. st. 4, to bi bila presuda koja pravoslavne hrišćane u Srbiji vraća na stanje pre Milanskog edikta. On kaže: «Naime, radnja izvršenja kod oblika diskriminacije iz st. 4. određena je kao javno širenje „ideja ili teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju, diskriminaciju ili nasilje protiv kojeg lica ili grupe lica” zasnovanih na nekom „ličnom svojstvu”. Kako se organizovanjem litije izražava hrišćanski stav prema homoseksualnosti, ukoliko bi bili osuđeni, Jankovićeva, Simić i Stojanović bi bili oglašeni krivim zbog, saglasno st. 4. čl. 387. „širenja” diskriminatorskih hrišćanskih ideja, a ne zbog čina organizovanja litije. Ovo bi u sudskoj praksi Srbije bila prva presuda kojom bi se utvrdio diskriminatorski potencijal pravoslavnog hrišćanskog učenja. S toga, pokretanjem sudskog postupka protiv troje revnosnih vernika, na optuženičku klupu u novom Drajfusovom procesu smeštena je zapravo Srpska crkva i njeno pravoslavno hrišćansko učenje» (2,30-31).
Vrh SPC, smatra Čvorović, kao da na uviđa antihrišćanski pravac ovakvog suđenja, jer, po njemu, «samo naivan može da veruje da je u Srbiji pod evrounijatskim nadzorom, mašinerija tužilaštva u jednom predmetu sa ideološkom težinom pokrenuta zbog opasnosti koja po LGBT populaciju preti od trojice vernika suorganizatora litije, nezaposlenih, fakultetski i srednjoškolski obrazovanih građana, koji nemaju svoj dosije u kaznenoj evidenciji» (isto,31).
Po Čvoroviću, ovaj proces ruši hrišćanski moral i nasrće na slobodu veroispovesti, ali se obrušava i na osnovnu slobodu iz koje potiče demokratija – a to je sloboda govora: „Iz slobode govora su rođena sva druga građanska politička prava, zbog čega sloboda govora u cilju zaštite nekog od prava čoveka i građanina može samo izuzetno da se ograniči. Iz sloboda govora razvilo se pravo na upućivanje peticija, protesta i letaka, a iz ovog institucionalizovana opozicija. Pokretanjem sudskog postupka za verbalni delikt protivljenja javnoj promociji homoseksualizma, na račun slobode govora pruža se krivičnopravna sudska zaštita nameri LGBT-lobija da se po osnovu svog intimnog „veselništva”, a protivno demokratskom principu jedan građanin-jedan glas, kao grupa pravno privileguju u vršenju javnih poslova. Zato ovaj monitirani postupak mora da postane deo pažanje i staranja ne samo pravoslavnih Srba, već svih građana koji ne žele da se probude u totalitarnom režimu jedne kolonije zapadnog „vrlog sveta”» (isto).
Po članu 72. st. 1. SSP, sudije u Srbiji dužne su da sve domaće pravne akte tumače u duhu evrounijatskog prava. Čvorović smatra da su to činjenice koje će, kako on kaže, biti budući izvori novi montiranih procesa na kojima će se suditi tradicionalnim vrednostima i njihovim svedocima.
Ko će pobediti?
Ruski religiozni filosof, Semjon Frank, pravoslavni Jevrejin, u knjizi „Smisao života” ističe da iz borbe za svet imaju pravo da se povuku samo oni koji su otišli da se bore na težem frontu – duhovnom; to su monasi. Oni koji žive u svetu i koriste njegova dobra, moraju se boriti za isti ne da bi ga pretvorili u raj (to je hilijastička utopija), nego da bi zaustavili one koje žele da ga pretvore u pakao. Ali, za tu borbu spremati se treba. I za progone, za tamnice, za iskušenja. Jer, mi smo Srbi Hrista Raspetoga, ali i Vaskrsloga. I sećati se onoga što je jedan ruski arhimandrit rekao boljševicima: “Vi ćete pobediti, ali posle svih pobednika pobediće Hristos!“
Zato, i uvek zato: Hristos voskrese, Srbijo!
Vladimir Dimitrijević
Fond strateške kulture
_______________
1.http://borbazaveru.info/content/view/2564/1/
2. Zoran Čvorović: Sloboda veroispovesti i sloboda govora na evrounijatskom sudu, „Pečat“, str. 30-31
