Ljudska zajednica se zasniva na poverenju. Sigurnost da nećemo biti oštećeni, prevareni ili napušteni („vladavina prava“) i garancije da kad se poverenja izneveri, mere koje će uspostaviti poverenje neće izostati, su neophodni.
Za zajednički život neophodna je „vladavina zakona“, tj. zaštita ugroženog, kazna i kontrola agresora. Takvo poverenje i takve garancije predstavljaju s toga interese svih zajednica pa i državnih zajednica. U suprotnom, našli bi se u Hobsovom „prirodnom stanju“ haosa i samouništenja (Thomas Hobbes: Leviatan). S pojavom nacija u 19. veku ti interesi predstavljaju neku vrstu nacionalnih interesa i nekad mogu biti formulisani u obliku nacionalnog programa. U momentima društvenih kriza, nacionalni interesi, nacionalne vrednosti i vrline i nacionalni programi ili čak suština nacionalnog identiteta su često evocirani. Evropa 19. veka doživljava rađanje nacija, i u pisanoj reči i diskusijama pitanja nacionalnih vrlina često su na dnevnom redu. Tako je to bilo na primer u Nemačkoj, gde definisanje šta je „Deutsche Tugend “ (nemačka vrlina) zaokuplja pažnju filozofa i intilegencije do danas. Slično, mnogo kasnije, posle 11 septembra 2001, Ameriku zahvata talas preispitivanja „američkih vrednosti“ (American values).
Šta su onda srpski nacionalni interesi, šta je srpski nacionalni program? Pitanje je takođe staro i u različitim kriznim momentima, mnogi su pokušali da dadu odgovor, od vremena otomanske okupacije, preko Načertanija Ilije Garašanina, uključujući i danšnje vreme raznih formi okupacije tih zemalja od strane NATOa i SAD. Različiti neformalne ali dugačke liste konkretnih ciljevi su bile predlagane.
Neki će reći da je i „Memorandum“ SANU iz 1986. bio neka vrsta programa, mada ja mislim da je to pre bio program spašavanja Jugoslavije koji je odmah zloupotrebljen. Ali to je jedna druga rasprava. To što se onda desilo upućuje na opasnosti jedne ovakve teme, te ja zato molim čitaoce da konzumiraju ovaj tekst umereno i ne više nego što on to jasno nudi.
Pravedna država
Konzervativne zablude da se etničkim jedinstvom, zajedničkim jezikom, religijom, kulturom i zajedničkom tradicijom i mnogim drugim karakterističnim osobinama građani jedne nacije mogu grupisati u državi davno su napuštene. Mada se takve ideje često čuju mi ipak znamo da su Srbija i takozvane „srpske zemlje“, koje su van Republike Srbije, jednim velikim delom naseljene stanovništvom koje, definisano na gornji, konzervativan način, nisu homogene. Nasuprot, ono što države čini stabilnim zajednicama i što se moralno može opravdati, izgleda da treba da ima neku sasvim drugu prirodu od onih gore navedenih. Zasnivanje zajednice koja svim članovima obezbeđuje podjednaka dobra i čije su obaveze, moguće nejednakosti u raspodeli i u obavezama, moralno prihvatljive, zahteva princip koji je dovoljno univerzalan i prihvatljiv od svih. Svaki „manje univerzalan“ princip bi bio uzrok nejednakosti i obavezno učinio neke članove zajednice manje zadovoljnim. Razlog za takvo univerzalno značenje tog koncepta, koji sad nazivamo pravdom, je dakle u tome što taj koncept mogu da prihvate svi u jednoj zajednici, bez obzira na neke razlike, prave ili umišljene, kao što su etnos, jezik, religija i sl, koje mogu da postoje između pojedinih grupa.
Pitanja, koja izgledaju veoma kompleksnim, mogu da imaju kadkad sasvim jednostavan odgovor koji se skriva u konceptu neke bitne zajedničke osobine predmeta rasprave. Taj koncept ipak mora da bude i nešto više: da bude univerzalan, te mislim da nacionalnom interesu upravo odgovara jedan takav koncept pravnedržave, ili još konkretnije, konceptu pravednedržave.
Nacionalni interes i program
Prihvatanje takvog principa je i samo za sebe od nacionalnog interesa. Naš nacionalni interes je da kroz postavljanje za cilj ostvarenje pravne i pravedne države okupimo sve građane Srbije u zajednicu gde je težnja ka tom principu univerzalna, vizija SVIH građana, koja drži građane na okupu i predstavlja silu poverenja i zajedništva. Mehanizam kako takav koncept deluje je jednostavan. Naime, ako pojedini članovi zajednice znaju i uveravani su u praksi svakodnevnog života, da i drugi članovi zajednice dele tu istu motivaciju u onome što rade i gde jedni s drugima dolaze u kontakt, onda je upravo to sredstvo koje direktno održava zajedništvo, jer pre svega obezbeđuje poverenje. Pojedinačna lista svih delatnosti sa detaljima kako bi se to ostvarivalo je poduža i ne mogu ovde da je dajem. Ali jednom rečju, ako bi smo, kad god nešto radimo, proveravali da li su svi osnovni principi pravde, kojih je samo nekoliko, zadovoljeni – na primer da li je zajednica pravedna u smislu jednakih sloboda i opravdanje za nejednake položaje, ekonomske i bilo koje druge, uz poštovanje zadovoljenja principa jednakih mogućnosti za sve, i ako bi smo se uvek trudili da ta načela budu zadovoljena, svaka delatnost bi bila obavljena tako da bi pravda bila takođe zadovoljena u odnosu na sve učesnike. Verovatno bi, znači, ključni Rawlsovski principi (John Rawls: Theoryof Justice), koje sam ja ovde dao samo veoma skraćeno, trebalo da se poštuju koliko je moguće više.
Teritorija, identitet, jezik i pismo
Ovako prihvaćeni principi nacionalnog programa mogu da imaju važne posledice. Na primer, teritorija je za jednu zajednicu ljudi, koji su međusobno vezani na mnogo načina i čine ili porodicu, deo grada, naselje, grad ili naravno državu, neophodan kostitutivni deo, gde ljudi onda imaju poseban odnos prema toj teritoriji a ona ih povratno dalje povezuje u zajednicu: ta teritorija na izvestan način određuje ljude kao što takođe oni određuju karakter te „teritorije“. Zato nije nevažno koja je teritorija jedne državne zajednice i nije nevažno hoće li, u slučaju Srbije, Kosovo pripadati Srbiji ili neće.
Takva srpska zajednica bi bila obogaćena regionalnom kulturom i istorijom i zasnivala se na širokoj osnovi raznovrsnosti ali i zajedništva i jedinstva kroz usklađenih vrednosnih kategorija koje bi definisale univerzalno prihvatljiv karakterističan identet.
Ovako određeni nacionalni interesi i osnovni princip nacionalnog programa Srbije, na osnovu „pravedne države“ koju Srbija prihvata i brani, s jedne strane, ne samo da opravdava tu takvu srpsku državu u tim granicama i s tim stanovništvom koje je čini, već i obavezuje da se ona u okruženju zalaže i brani građane u susednim državnim zajednicama kojima se prava uskraćuju. Takva srpska pravedna zajednica bi ukazivala na nepravedne države u okolini, recimo na „državu“ Kosovo i ukazivala na bezpravno oformiranje i odcepljenje te teritorije od Srbije ili tražiti obnovu Srpske Krajine. I ona bi, istovremeno, stalno sugerisala ostalim okolnim zajednicama da prihvate i za sebe principe pravednosti.
Interesi koji se tiču okruženja o kojma govorim posebno se odnose na raniji jugoslovenski prostor. Tamo gde je koncept pravne države ugrožen, svakako uz poštovanje principa nemešanja u unutrašnje poslove tih država, neophodna je ne samo zaštita očuvanja srpskog jezika i ćiriličnog pisma, koja su deo nasleđa tih građana, već je neophodna intenzivna upotreba tog pisma i izučavanje i negovanje kulture, istorije i tradicije nasleđa. U tim zajednicama, ako su ciljano zanemarivane i gušena obeležja vezana za srpsku prošlost, očuvanje regionalne i nacionalne geografije, zaštitu kulturno-istorijskog nasleđa i prava na informisanje i na srpskom jeziku, tamo je uspostavljenje pravde najpotrebnije. Ali pravednu državu treba pre svega ostvarivati u sopstvenoj državi, jer što je svetlost pravedne države jača, ona će dalje dopirati.
Nacionalni interesi koji se aktualizuju u pravednoj državi su, slučajno ili s namerom, ugrađeni i u srpsku nacionalnu himnu „Bože pravde“ i kroz nju široko prihvaćeni od srpske nacije. Nacija, ako je i sekularna, može da prihvati da se grupiše čak i oko simbolične figure „svemoćnog“ Boga pravde i uzme, kao krajnju aspiraciju, „svemoć“ zajedništva koju takva pravda obezbeđuje. Zato je suština srpskih nacionalnih interesa i prvi osnovni princip srpskog nacionalnog programa ne samo država prava, u smislu poštovanja zakona, već nešto iznad toga: pravedna država. Mislim da je to što čini državu Srbiju jakom, i to njeni građani, očito, osećaju. I to je dobro.
(Autor je Profesor univerziteta, Halifaks, Kanada)
nspm.rs
