Rezultati sistematskog i dugotrajnog rada značajne grupe stručnjaka na studijama i projektima zapošljavanja osoba sa invaliditetom u svetu i kod nas sadržani su u obimnoj literaturi iz koje su sublimirani i uključeni u ciljeve socijalnog preduzeća Šajk-Šami doo. Ono što je u tim pretežno naučnim radovima na polju podržanog (samo)zaposlenja uglavnom teorijski razmatrano, praktično je opservirano u prvom privatnom proizvodnom socijalnom preduzeću tog tipa Šajk-Šami doo iz Subotice u okviru koga se sprovodi opservaciona studija na integraciji mladih svršenih srednjoškolaca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju osnovne-srednje škole „Žarko Zrenjanin“ iz Subotice u integrisanu radnu sredinu.
Jedan od osnovnih elemenata ljudskog samopoštovanja je pravo na rad. Nažalost, u ovom trenutku u Srbiji je radno mesto a ne rad, kako bi inače trebalo biti, postalo preovladajući elemenat samopoštovanja i opšte društvenog vrednovanja. Ono je tim veće što je giljotina radnih mesta u srpskoj devastiranoj privredi uposlenija a u kojoj je rad samo jedna u nizu ekonomskih kategorija zaposlenosti.
U Srbiji danas, je zaposlenost a ne rad, jedan od najbitnijih kriterijuma personalne kompetencije. Borba za stručnu kompetenciju je izgubila bitku sa armijom osvajača radnih mesta. U veštački stvorenoj atmosferi dobitnik-gubitnik (insajder-autsajder) i besomučnog pohoda na radna mesta tzv. “normalci” prikriveno, a sve češće i sasvim otvoreno stvaraju socijalne barijere u vidu predrasuda i stereotipa vezanih za „ometene” (medicinski model), koje imaju za cilj da na svaki način spreče osobe sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju, da se nametnu kao produktivno vredne ličnosti i bez diskriminacije ostvare pravo na rad i zaposlenje i na taj način umanje šanse tzv. “normalaca” na osvajanje radnih mesta.
Vrednovanje zaposlenosti umesto rada i nepotrebno gomilanje potrebnih kompetencija za radno mesto za posledicu imaju neuspeh mnogih modela zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Dosadšnji modeli zapošljavanja primenjivani u Republici Srbiji nisu ni izbliza odgovorili svojoj svrsi koja se najčešće definiše kao optimalan razvoj ličnosti, njenog samopouzdanja i pozitivne samoprezentacije. Naprotiv, sve se čini kako bi sama osoba sa invaliditetom nipodaštavala sopstvene mogućnosti i osećala stid zbog “stanja” u kojem se nalazi.
Tačnije, diskriminacijski stav društva oličen u pripisivanju negativnih atributa osobama sa invaliditetom i dugoročan efekat marginalizacije osoba sa invaliditetom u profesionalnoj sferi dovodi do deficijencije stvarnih sposobnosti i samonipodaštavanja „ometenih” i to eksponencijalno u odnosu na period koji se računa od momenta završetka školovanja. Što je duža marginalizacija u profesionalnoj sferi, nepoverenje prema svojim mogućnostima i samopotcenjivanje kod osoba sa invaliditetom su sve izraženiji. Otuda i naša rešenost u socijalnom preduzeću ŠAJK-ŠAMI DOO da mladima sa invaliditetom obezbedimo mogućnost zaposlenja odmah po završenom školvanju.
Najveća prepreka za puno učešće u društvu osoba sa invaliditetom nisu fizički i mentalni nedostaci, već mitovi, strahovi i pogrešna razumevanja u društvu. Tu prednjače medicinska tiranija „normalnosti“ i pogrešni stavovi prema stvarnim mogućnostima osoba sa invaliditetom i sve izraženija strahovanja „normalaca“ od gubitka sopstvenih radnih mesta, pa tako i stečenih društvenih privilegija.
Da društvo koje vrednuje ideologiju (ne)uspeha, a sebičnost i pohlepu jednako odobrava prirodom svoje socijalne i ekonomske organizacije ne stvara skoro nepremostive prepreke, svakako bi slika učešća osoba sa invaliditetom u ekonomskom životu društva bila daleko povoljnija i usklađena sa faktorom vrste i težine ometenosti.
Ovim je u osnovi definisan naš cilj da stvorimo izbalansiran odnos prema onim osobama čija invalidnost nije prepreka profesionalnog angažovanja u meri u kojoj se veruje da jeste, i to identifikovanjem sociokulturnih barijera o kojima se retko govori.
Zakonodavstvo, društvo i kultura su u Srbiji duboko represivni u odnosu na populaciju osoba sa invaliditetom mada masmediji ovu činjenicu uspešno spinuju u korist samoniklih kvazielita. I u ranijem periodu, a naglašeno danas u toku tranzicije i restruktuiranja privrede, naša ekonomska struktura je krajnje rigidna i restriktivna kada je u pitanju pozicija osoba sa invaliditetom. Tajkunska ekonomska struktura je, čini se, definitivno odnela pobedu i legalizovala brutalnu ekonomsku diskriminaciju osoba sa invaliditetom.
Kako drugačije protumačiti neuspeh NVO (međunarodnih i domaćih) da izvrše pritisak na domaće zakonodavstvo da donese Zakone o socijalnim preduzećima i socijalnim zadrugama koji čine tako važne pravne akte koji će se neposredno pozabaviti zaštitom prava na rad i zaposlenje osoba sa fizičkim i/ili mentalnim invaliditetom?
Jedno je sigurno! Ma koliko se upirali zagovornici koncepta “normalnosti”, teško je naći opravdane razloge prema kojima bi bilo koja vrsta fizičke ili mentalne međuljudske različitosti (humani diverzitet) rezultovala u sistematskom hendikepiranju, nepravdi i diskriminaciji osoba sa invaliditetom. Od svih stigmi, možda je najjača ona koja se odnosi na navodnu nesposobnost »ometenih« da daju ekonomski doprinos društvu i preti im se socijalnom smrću, odnosno tihim izopštenjem iz glavnih socijalnih, kulturnih i ekonomskih tokova društva putem marginalizacije, institucionalizacije i raznih vidova prismotre.
Šajk-Šami model individualne podrške, podržanog zaposlenja i samozaposlenja
Kako mnogi “zaštitni” modeli zapošljavanja osoba sa invaliditetom nisu ni izbliza odgovorili svojoj svrsi, podržano (samo)zaposlenje je, verovatno, jedan od najefikasnijih načina borbe protiv stereotipa i predrasuda o mogućnostima osoba sa invaliditetom da učestvuju u privrednom životu društva. Socijalno preduzeće ŠAJK-ŠAMI DOO je osnovano kao autonomno preduzeće proizvodnog tipa u kojem blagostanje zaposlenih dominira nad kapitalom i u kojem su svi zaposleni, bez izuzetka, osobe sa nekim vidom invaliditeta.
Odrednicu “socijalno preduzeće” mi prevodimo kao ”otvoreno, razvojno i prilagođeno privredno društvo, osnovano radi postizanja specifičnog socijalnog cilja“. Mi nastojimo da putem podržanog (samo)zaposlenja prevaziđemo većinu ograničavajućih oblasti za osobe sa invaliditetom – socijalnu, iskustvenu, fizičku, situacionu i personalnu dok je svrha preduzeća isključivo stavljena u službu zadovoljavanja potreba naših klijenata (kupaca).
Model podržanog (samo)zaposlenja proističe, zapravo, iz jednog znatno šireg modela koji se ne odnosi samo na zaposlenje, već i na obrazovanje, profesionalno osposobljavanje, rehabilitaciju i podršku mladih sa invaliditetom za prelazak iz škole u širu zajednicu, a to je model individualne podrške.
Šajk-Šami model zaposlenja OSI (podržano samozaposlenje)
Mi se ne bavimo opsesivno defektom, nedostatkom, devijacijom i patologijom, i umesto toga tražimo zdrave snage, moći i očuvani potencijali kojih ima u svakoj individui, bez obzira na stepen ometenosti. Zaposlenje i samozaposlenje su šansa da se istovremeno dostignu i zaposlenost i personalni ciljevi. Naša koncepcija apriorno prihvata svako ljudsko biće kao vrednog i pokrenutog samoaktualizacijom.
Ovaj model podržanog zaposlenja osobama sa invaliditetom omogućuje radne aktivnosti koje odgovaraju njihovim sposobnostima i interesima, dugoročno zaposlenje, samonadzor, priliku za dalje učenje i intelektualan i personalan razvoj, dostizanje samopoštovanja i socijalne pozicije u kojoj se cene dostignuća i dr. Sem toga, zaposlenje povezuje individuu sa ometenošću sa porodicom, prijateljima, lokalnom sredinom, sopstvenim personalnim dostignućima, samovrednovanjem i samim poslom.
Za veoma kratak period kod zaposlenih je povećano samopouzdanje i samokontrola. Pri tome mi nemamo iluziju da naš model (samo)zaposlenja rešava fundamentalne probleme u zapošljavanju osoba sa invaliditetom, ali bi on trebalo da bude jedan od otvorenih profesionalnih puteva.
U direktnom sučeljavanju modela Zaštitnih radionica sa našim oglednim modelom Podržanog zaposlenja i samozaposlenja, prvom modelu je u nacrtu Zakona o socijalnim preduzećima data odlučujuća prednost dok je podržano samozaposlenje ne spomenuta mogućnost. Razlog tome je bežanje od profesionalne odgovornosti i strah od neuspeha u prekomerno kompetitivnoj tržišnoj ekonomiji koja zahteva gotovo zastrašujuću produktivnost, fleksibilnost i prilagodljivost stalnim promenama. Nažalost i na užas, iz ugla medicinskog modela kao relikta prošlosti udruženog sa savremenom ekonomijom koja podrazumeva moć, dominaciju i nejednakost široka primena našeg koncepta podržanog samozaposlenja je od ovih centara društvene moći unapred osuđena na propast. Naša jedina šansa za opstanak je samostalan nastup na otvorenom tržištu bez obzira na neravnopravan položaj uz podršku društveno odgovornih kompanija i odgovornih pojedinaca.
Druga vrsta prepreka je još opasnija i nalazi se u ljudskoj svesti ispunjenoj brojnim strahovima, zabludama, predrasudama i stereotipima o osobama sa invaliditetom. Zato se iz perspektive pesimizma prema stvarnim moćima osoba sa invaliditetom čini da je podržano zaposlenje moguće jedino u strogo kontrolisanim i izolovanim projektima kratkog daha i ograničenog dometa što nas zapravo vraća na model zaštitnih radionica.
Ometenost nije deficit ni personalne ni antropološke strukture čoveka, već jedan od načina njene organizacije u svekolikom bogatstvu neiscrpnih formi manifestacije ljudske prirode u konkretnim sociokulturnim uslovima (humani diverzitet). Ali kako je društvena struktura stvorila prepreke u vidu iracionalnog gomilanja moći i isključivanja iz glavnih tokova svih koji ometaju stvaranje društva perfekcije, zdravlja, lepote i normalnosti kao uslova uvećanja moći, došlo je do gušenja kreativnih i ka razvoju usmerenih ljudskih potencijala.
Prve žrtve takvog cilja su osobe sa invaliditetom. Ni u jednoj sferi – obrazovanju, medicinskom i psihosocijalnom tretmanu, socijalnom osiguranju i dr. ne postoji takva marginalizacija i diskriminacija „ometenih“ kao u oblasti profesionalnog razvoja. Time savremeno srpsko društvo pokazuje da je najmanje tolerantno u oblasti ekonomske proizvodnje, mada se ne može pohvaliti trpeljivošću ni kada je reč o simboličkoj proizvodnji. Podržano zaposlenje i samozaposlenje se oslanjaju na bitno drugačiju predstavu o osobama sa invaliditetom i verovatno su jedan od najefikasnijih načina borbe protiv stereotipa i predrasuda o mogućnostima osoba sa invaliditetom da učestvuju u privrednom životu društva. Jedino će demedikalizacija i depatologizacija tzv. nedostataka omogućiti korenitu promenu ugla iz koga ćemo posmatrati osobe sa invaliditetom o kojima će se govoriti na drugačiji način i uz korišćenje sasvim drugačije terminologije neopterećene jezikom deficita.
Ostvarivanjem cilja socijalnog preduzeća ŠAJK-ŠAMI DOO zasnovanog na konceptu (samo)zaposlenja „ometenih“ dokazaćemo da su navedene prepreke samo proizvod sveta „nekategorisanih“, psihofiziološki celovitih, sposobnih i moćnih. Mi polazimo od bezuslovno pozitivne predstave o kandidatu sa invaliditetom, njegovim sposobnostima, veštinama, znanjima, sklonostima, interesima, uverenjima i crtama ličnosti. Vladamo se prema načelu bezuslovnog uključivanja, što znači da nema selekcije i da se bez ikakvih dodatnih prepreka u vidu raznih standarda i normi ekonomske kompetencije uključujemo sve mlade „ometene“ osobe bez radnog iskustva. Naravno, vodimo računa o usklađenosti zahteva radnog mesta sa psihofizičkim karakteristikama kandidata kako ne bi došlo do negativnih posledica po njih (zato se o podržanom zaposlenju govori istovremeno i kao – o ka individui usmerenom zaposlenju). Mi se ne bavimo ometenošću kao preprekom, već ličnošću kao celinom i, pre svega, njenim važnim psihosocijalnim potrebama. Pri tome u svakom trenutku na umu imamo njihove potencijale i moći a ne ograničenja. Mi naglašavamo pozitivne atribute tamo gde svi vide negativne i nismo zabrinuti za ekonomsku štetu koju bi nepripremljen i neobučen kandidat sa invaliditetom mogao da nanese privredi kao što to čine rehabilitacijski programi jer je u njima vrednost tehnologije i tehnike iznad vrednosti ljudskog bića. Racionalan, tehnološki razum je pripremljen da razmišlja u terminima inputa i autputa, da vaga faktore rizika i uvećava dobit u čemu se čovek javlja kao sredstvo, a ne cilj.
Ipak, kako se nebi i naš alternativni koncept podrške osobama sa invaliditetom pretvorio u kontrolu bez obzira što se zaista tamelji na istinskim humanističkim pretpostavkama o (skrivenom) pozitivnom potencijalu svakog ljudskog bića, mi smo za naziv naše robne marke odabrali kovanicu „XSUPPORT“. Engleska reč support znači »podrška, podupirač, oslonac, obezbeđenje, izdržavanje«. Kao i u slučaju zaštitne radionice, u ovoj reči se naslućuje hijerahijski odnos moći i nejednakosti: s jedne strane je obično psihološki/medicinski/socijalni/administrativni autoritet neometenog, a sa druge neko kome se pripisuje manja moć, nemogućnost da problem reši samostalno i potreba za pomoći. Pošto je društvo patologizovalo ometenost i stvorilo šumu nebrojenih prepreka za sve one koji su ispod njegovih standarda ekonomske kompetencije, jasno je da ono prisiljava marginalizovane članove da s teškom mukom sebi krče put ka osnovnoj egzistencijalnoj/ontološkoj sigurnosti. Prefiks „X“ je znak za množenje – puta ili višestruko, što na kraju posrbljeno znači „višestruka podrška“. Kako su proizvodi socijalnog preduzeća Šajk-Šami doo namenjeni otvorenom tržištu, mi na eventualnu podršku zajednice odgovaramo podrškom prema istoj. Na društveno odgovorno ponašanje zajednice usmereno prema nama „ometenima“, mi se takođe ponašamo društveno odgovorno prema zajednici, stvaranjem nove društveno-ekonomske vrednosti, novog industrijskog proizvoda. Ovaj koncept smo u Šajk-Šami doo nazvali DO2 – Dvostruko društveno odgovorno poslovanje.
Mi »ometeni« znamo da nema boljitka za nas sve dok se ne promene društveni odnosi koji dovode do naše diskriminacije, a to je zaista teško dostižan ideal. Svaka spoljašnja akcija ka „ometenima“ u kontekstu postojeće raspodele moći predstavlja eufemizam za milosrđe. Sva dosadašnja iskustva i zapažene teškoće u primeni podržanog zaposlenja podstakle su nas na iznalaženje efikasnih mehanizama za njihovo minimiziranje ili otklanjanje. Naš program podržanog (samo)zaposlenja uspešno se razvija zahvaljujući podršci uticajnih pojedinaca i firmi “anđela” koji nam svojim dodatnim angažovanjem pomažu u realizaciji naših tržišnih obaveza na komercijalnoj osnovi. Ukoliko uspemo da na našu stranu privučemo dovoljan broj „poslovnih anđela“ i tako osiguramo održivost posla, uspešno ćemo izbeći i eventualni psihološki pritisak na zaposlene sa invaliditetom koji inače vlasnici kapitala svesno i neopravdano izazivaju kako bi radnu snagu držali u stalnoj neizvesnosti i strahu od gubitka radnog mesta a naši XSUPPORT proizvodi će pronaći put do kupaca – http://xsupport.sajk-sami.com/
Zoran Tasić, izvršni direktor SP ŠAJK-ŠAMI DOO Subotica
_______________
Literatura: Ovaj članak sadrži veliki broj autorskih citata koji su uklonjeni zbog čitljivosti članka. Detaljni spisak literature i referenci naći ćete u delu autora Miše J. Ljubenovića, Kritička analiza nekih modela zapošljavanja osoba sa posebnim potrebama u razvijenim zemljama; PSIHOLOGIJA, 2004, Vol. 37 (3), 269-289 UDC 159.923.2-056.2:331.5
