Srbima je komunizam popio pamet
• Odboru za standardizaciju srpskoga jezika: Sreta Tanasić, predsednik Odbora, ovaj tekst trebalo bi da dostavi svim članovima Odbora i poslenicima na pripremi Pravopisa
• Odbor za standardizaciju srpskog jezika odlučio da se pristupi izradi novoga Srpskog pravopisa / Pravopisa srpskoga jezika, potpisnik ovih redova mora izraziti zadovoljstvo što je taj čin dočekao
• Prilika je da se, posle višedecenijskog izgnanstva, ćirilica vrati srpskom jeziku
• Svi javni natpisi, nazivi preduzeća, ustanova moraće se preneti na ćirilicu, a status drugih jezika i pisama precizno definisati Zakonom i u njemu odrediti potpuni prioritet ćirilice
Piše: dr Dragoljub Petrović, lingvista i slavista
Obavešten da je Odbor za standardizaciju srpskog jezika odlučio da se pristupi izradi novoga Srpskog pravopisa / Pravopisa srpskoga jezika, potpisnik ovih redova mora izraziti zadovoljstvo što je taj čin dočekao i što u vezi s njim može predložiti da se Čl. 10 Ustava Srbije prenese i u Najviši Srpski Pravopisni Zakon, da se to što je Ustav propisao ne tumači ni po kakvim naknadnim pravilima komunističke pameti, da mu se ne dodaju nikakvi „moderniji sociolingvistički prirepci“ niti išta od one pameti koja je središnji deo srpske srednjovekovne nemanjićke države „prognala u Makedoniju“, posle Novosadskog dogovora srpski cepnula i na „hrvatski“, u naše dane dodala mu „bosanski, tj. „bošnjački“ (od sept. 1993) i „crnogorski“, tj. „montenegrinski“, tj. „komitski“ (od maja 2006).
Ti „jezici“, verovatno, mogu zadovoljiti pamet koja ih je uobličila, ali to sa Srbima ne može biti dovedeno ni u kakvu vezu: pravoslavni Srbi uvek su i jedino znali za srpski i pisali ćirilicom, kao braću poštovali svoje sunarodnike koji su pisali latinicom, ali kad su se ti sunarodnici prestrojili „u druge nacije“ i bili unapređeni u srpske krvnike, odnos Srba prema latinici mogao se, malkice makar, promeniti budući da su komunistički okupatori ćirilicu zabranili i sad je lepa prilika da se proveri ona odredba međunarodnog prava po kojoj se tekovine genocida mogu uvek osporiti jer takvi zločini nikad ne zastarevaju (pa valjda treba pretpostaviti da je istekao i rok trajanja komunističkih zločina nad Srbima).
Pravoslavni Srbi, od Ćirila do Broza, potpisivali su se jedino ćirilicom, ali je znatnom njihovom broju, tokom mnogo poslednjih decenija, komunizam popio pamet i oni su se preselili u latiničku veroispovest i sada njima treba prizna[va]ti sve komunističke tekovine, tj. da se potpisuju latinicom kao i svi srpski koljači, svi komunisti i sva njihova fašistička sabraća; među takvima visoko su pozicionirani tzv. NVO-Srbi koji su posebno pozeleneli od američkih dolara, ali i oni predstavnici „Druge Srbije“ koji ćirilicu optužuju za fašizam iako i sami znaju jedino pismo koje i svi njihovi fašisti. Takvim predstavnicima latiničke veroispovesti, dakle, treba predložiti da se vrate srpskom jeziku i njegovom pismu, ali ako oni na to ne pristaju, treba im priznati pravo i na njihovo komunističko, tj. fašističko pismo, ali po ceni po kojoj se ta pamet prodaje „tamo“, na toj njihovoj svetskoj, tj. zapadnoj, tj. fašističkoj, pijaci.
Kad tako govorim, imam na umu mogućnost da će se naši nosioci latiničke veroispovesti pozivati na nekakav Zakon o jeziku, ali će se i to morati uskladiti s onim što je u Ustavu zapisano: srpski jezik može biti jedan i može imati jedno pismo, ali ako neko hoće da mu doturi i drugo pismo,ni to ne treba onemogućiti i na to treba gledati kao i na svaki drugi strani jezik. (Ako neko, naime, hoće da čita hrvatske ili „bošnjačke“ novine, neka ih plati kao što plaća engleske ili nemačke, npr. neki Njujork tajms – 245 RSD.)
Po merama takvoga odnosa prema srpskom jeziku mora se urediti i sva javna upotreba jezika, odnosno ono što se „vidi“ kao pisani oblik jezika: svi javni natpisi, nazivi preduzeća, ustanova moraće se preneti na ćirilicu, a status drugih jezika i pisama precizno definisati Zakonom i u njemu odrediti potpuni prioritet ćirilice, a sve drugo – kako zakonodavac proceni (a pravopisci mu pomognu da ne sramoti srpski jezik).
Ovo se posebno mora naglasiti zato što se u srpskoj birokratskoj pameti, odnekud, ustalilo besmisleno dvojstvo o službenoj i javnoj upotrebi jezika i na to se, prosto, može gledati kao na dva lica iste pojave: kad NVO-Srbi ili „Drugi Srbi“ odluče da rasprodaju pradedovske kosti, oni će („u tom smislu“) uputiti službenu, tj. javnu, poruku da im je dojadilo da budu Srbi i da sad hoće da budu ono što i njihovi nalogodavci, tj. dolarski Srbi, tj. fašisti, tj. komunisti, tj. LGBTNZ+-demokrate, tj. da se uvere da su svi njihovi nalogodavci uvek – isti i nepromenljivi.
Ove se pojedinosti moraju posebno naglasiti zato što se takva, tj. službena, tj. javna, upotreba jezika kod Srba može naći u Gorskom vijencu ili na osmoj stranici „Politike“, ili se čuti s Filipovih gusala ili u devetom minutu TV-dnevnika, a može osvanuti i na banderi ispred Micine kafane. I sve bi to bila javna, tj. službena upotreba jezika. I jedino se tom jeziku može određivati norma, tj. mogu mu se određivati pravila po kojima se mora ponašati, tj. pripremati mu stege koje će ga onemogućavati da se otme i čuvati ga da ne podivlja.
I mimo svega toga može se, dalje, govoriti još jedino o njegovoj privatnoj upotrebi, tj. o onom njegovom obliku kojim će baba, recimo, tepati unučetu ili ružiti dedu zato što je u prljavim čizmama stao na njenu čistu krparu; takav jezik ne podleže nijednom obliku „uređivanja“ i jedino su ustaše i komunisti uspeli da ga Srbima zabrane i u javnoj i u privatnoj upotrebi i da za sobom povuku i NVO-Srbe i svu njihovu napred pomenutu sabraću.
Prilika je da se, posle višedecenijskog izgnanstva, ćirilica vrati srpskom jeziku, a potpisniku ovih redova ostaje da se nada da će se oni – prepoznati.
