Praznici i običaji

0
739

Badnjak-BeogradObičaji su plod svetoduhovskog iskustva življenja života u Crkvi i odnosa prema tvorevini.

Nismo sigurni koliko smo – pri izboru ove teme – bili srećne ruke, a još manje smo sigurni kolikoi u kojoj meri u ovim okrivima možemo adekvatno odgovoriti. Naslovljena tema sigurno iskazuje i potrebuje da se osvetli iz različitih uglova.

Praznike koji se svetkuju u Crkvi i narodu Božijem – te blagoslovene dane kada Crkva praznuje određene događaje iz istorije spasenja ili samih aktera i učesnika tih događaja – prate i određeni narodni običaji, koji se uglavnom upražnjavaju u krugu porodice, a nekada i Crkve (npr. badnjak), i koji izražavaju crkveni etos našeg naroda. O narodnim običajima treba da govore etnolozi, sociolozi, antropolozi, psiholozi… a završnu reč treba da daju teolozi.

Pojedini etnolozi neretko tendeciozno i nepravilno tumače pojedine narodne običaje. Veoma veliki broj tih mišljenja počiva na stanovištu da su narodni običaji “nasledstvo mnogoboštva”, “neuspeo pokušaj hristijanizacije” ili “neuspeo pokušaj davanja mnogobožačkim običajima hrišćanskog smisla i karaktera” itd. Pred nas se postavlja legitimno pitanje da li su takva tumačenja prihvatljiva sa teološkog stanovišta. Da li su ti zaključci umesni ili neumesni?

Komparacijom različitih narodnih običaja susrećemo zajednički imenitelj za sve, a to je upotreba materije. Materija ili, preciznije rečeno, različiti plodovi zemlje koji se upotrebljavaju prilikom obavljanja različitih običaja (pšenica, vino, jelej, hleb, vosak, tamjan, voda,…), jeste materija koju susrećemo u liturgijskom životu i svetotajinskom iskustvu Crkve.

Radi potpunijeg i jasnijeg uvida u smisao običaja – da bi bili pojmljivi u pravilnom kontekstu i prihvatljivi za sve – neophodno je dati pravilno teološko tumačenje imajući u vidu svu njihovu uslovljenost Liturgijom. Celokupno iskustvo običaja ishodi iz Liturgije i njime se ovaploćuju. Običaji su plod svetoduhovskog iskustva življenja života u Crkvi i odnosa prema tvorevini. Običaji su lokalnog karaktera, ali treba da budu događaj svetoduhovskog uključenja hrišćanskog pravoslavnog naroda u liturgijsku punoću saborne Crkve Božije.

Da Vas podsetimo:  Svi ljudi sveta moraju da ustanu i sruše ovaj loš sistem!

Običaji ne iscrpljuju svetotajinski život Crkve niti mogu da iscrpe! Nego obrnuto! Oni sebe celosno duguju liturgijskom i svetotajinskom životu Crkve Božije, gde buduća tvar, truležna, propadljiva, tvar sa potencijalom da se vrati u nebiće, potrebuje da kroz ruke liturga na evharistijskom sabranju bude afirmisana, obnovljena preobražena i prineta Tvorcu: “Tvoje od Tvojih…”

Običaji sa upotrebom plodova zemlje imaju svoje izvorište u Liturgiji. Ako ostanu u sferi i domenu simvola, pedagogije ili psihologije, ako ne budu imali duboku vezu sa izvorom – Liturgijom – i nas same ne budu uvodili u Liturgiju, praznični narodni običaji mogu izgubiti svoju liturgijsku pedagogiju. Izgubivši svoj izvoni liturgijski smisao i značaj, mogu se pretvoriti u magijsku radnju ili neki paganski običaj.

srbin.info

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime