Prođe još jednom, izvestan datum u julu. Sa izvesnim uvažavanjem kao Ivanjdan, i mrštenjem kao nekadašnji Dan ustanka naroda Srbije. Oba puta bez pravog praznika u kome učestvuje čitava zajednica, i otuda ozbiljnije od samo „lepog dana u godini“.
Ivanjdan ranije, ni najmanje nije smetao Sedmom julu! Naprotiv, poštovaoci drugog nisu lagali ističući, kako tog dana „slavi cela Srbija“. Svaka svoje ali slavi, a za slavljenje je važnije koliko i kako, a ne šta se slavi… Pošto Sedmi jul nije smetao Ivanjdanu, i njegovi poštovaoci isticali su isto. Uz podsećanje koje je bilo umesno: da u Belu Crkvu zbog Ivanjdana nije došao narod, ne bi došli ni nesrećni žandarmi i Žikica. Pa ne bi bilo, kasnije, ni Sedmog jula… A sada Sedmi jul, smeta Ivanjdanu! Bio bi dobar praznik iz više razloga, uključujući ne naročito ozbiljan ali ni neozbiljan: lep dan u godini. Ali nije zgodno: pomisliće neko da se zaobilazno slavi Sedmi jul! Da Ivanjdan smeta Sedmom julu, nepotrebno je podsećati. Malobrojni poštovaoci drugog, vide samo da se prvi nekako i slavi, a drugi nikako. I prvi, ni kriv ni dužan, ispada da je za to kriv…
Bitan razlog, za sve praznike, jeste to što je suprotnost svakodnevici. Njena dopuna, i njena negacija! Uz jako važno smanjivanje uobičajenih razlika među ljudima, izvesno integrisanje dezintegrisanog lokalnog ili čitavog društva. Drugi je potreba da se podseti na neki događaj ili (i) na nekog, koji to zaslužuje. Čime opet, služi i pomenutom… Zato se datumu za praznik „u zube ne gleda“, ko još zna zašto je Đurđevdan baš onda kada je? Prelazi se i preko razloga, zbog kojih može biti problematičan. (Jasno je da bi bolje bilo da je Žikica ubio dva Nemca a ne dva Srbina, ali Nemaca nije bilo u Beloj Crkvi).
Uvažavaju se i vremenske prilike, da omoguće masovno okupljanje. Zato, ako je moguće, i da se nadoveže na neki stariji i uhodan. („Ilinden“ je u Makedoniji, mudro išao pod tim imenom. Bez dodatka kao u Srbiji, odnosno „Drugog avgusta“).
Zato tiho napuštanje pa i glasno ukidanje jednog praznika, ako za tim ima potrebe, prati proklamovanje i praktikovanje novog. To je odlično znao i Tuđman, pa je Dan ustanka naroda Hrvatske, zamenio Sisačkog partizanskog odreda. Ranijim od ovog prvog, koji je em „kasnio“ za onim u Srbiji i Crnoj Gori, em izbio u Srbu sa većinski srpskim učesnicima… Nažalost, mi to ne znamo, i imamo samo praznike pojedinih porodica i pojedinih religija. A zaista zajednički, samo su „neradni dani“. Neradni, ne i slavljenički…
autor:Radovan Marjanović
