Septembra 2006. godine, mladi podoficir Vojske Srbije iz Pirota, Žarko Stojanović, pozdravio je fotografiju generala Ratka Mladića. Slika je odmah osvanula na naslovnoj strani „Glasa javnosti“, nakon čega su usledile i posledice. Disciplinski postupak, pritisci i profesionalno poniženje.
Bio je to težak trenutak za njega, ali ne i razlog da se odrekne onoga u šta veruje.
Od tada je prošlo dvadeset godina. Mnogo toga se u međuvremenu promenilo, ali Žarko nije pognuo glavu. Nije dozvolio da mu drugi određuju koga sme da poštuje, koga mora da zaboravi i pred kim treba da ćuti. A onda je život napravio krug.
Isti onaj čovek koji je bio kažnjavan zbog pozdrava fotografiji, sada je kao iskusan podoficir stajao na VMA i dočekao telo generala Ratka Mladića. Od pozdrava fotografiji do dočeka kovčega. I dok gledamo ovu priču, teško je ne setiti se potpukovnika Vranića iz serije Moj rođak sa sela.
Jer i tamo gledamo čoveka koji ostaje veran svojoj uniformi, svojoj časti i onome u šta veruje, bez obzira na to koliko ga sistem pritiska.nMožda je u tome i najveća snaga čoveka.
Kad nešto istinski poštuješ, kad nešto voliš i kada se toga ne odrekneš ni onda kada je najteže.mJer vreme može da prođe, ljudi mogu da se promene, sistemi mogu da nestanu, ali ono što nosiš u sebi ostaje zauvek.
A ponekad, posle svih tih godina, život napravi krug i vrati te tamo odakle je sve počelo.
Neke pozdrave vreme ne može da izbriše.
———
Povest nije tuđa reč, ne poklanjajmo je drugima!
Ima kod nas jedna izreka:magarac u Beč,magarac iz Beča,magarac te magarac.Možda se ta narodna izreka stvorila iz čistog pragmatizma.