autor:Vesna Kapor
Peđa Ristić rešio je jedini na prijemnom zadatak iz matematike. A=B. Jednostavno napisao B=A. Aksiome znaš ili ne znaš, imaš genetski kod za to ili nemaš. To ti je viša stvar, iznad logike. Tako se dešava sve. Priroda je sve. I Bog je sve.
Samo graditi, to je jedini odgovor na rušenja – kaže, pošto sazna da su neki hramovi koje je gradio u ratovima razvaljeni. U Prebilovcima – dakle, srećšemo se kroz atome i forme Hrama. Biće to liturgijsko opštežiće – kroz čije oblike su Tvorci prisutni.
Pogledam gore u svod – prostruji svežina kao da neko proleprša plahtom na vetru u sunčan dan. Čovek živi od nagoveštaja, od onoga što se nazire i ne kaže jasno – nego pali žišku i tera da traži.
U dubokim džepovima sveta postoje takva mesta u kojima čovek gubi dah. Udahneš, i gusto vreme, oko koga se kuju mnoge teorijske zavere, vreme – večnost, obmota čoveka; i nema mesta za nevericu. Skrivena od svakog magistralnom puta, ta mesta, odista žive svoju bezvremenost. Znam, takva mesta.
Jutro u Prebilovcima, miriše jarom već od svitanja. Vazduh koji udišeš, gust je. Vetar, ili nekakva druga sila, kao da drži, rastresito, ali teško leto, u pripravnosti, uvek naravno da te raspameti. Puni su nam naramci, nekakvog života, iz nebesa. Iz hajdučke trave, smilja, kadulje. Iz tišine. Idemo tesnim putem. Suve trave i guste krošnje, samonikle smokve, i kaktusi; zrikavci i ševe; leptiri i zmije. Šušte. Sklanjaju se. I putovode.
Gust je zaborav narastao. Gust je strah zakrčio. Šiklja. I mami.
U Prebilovcima, meseca avgusta, biva uvek tako. Bele se nebesa, i čuje jeza. Od šušnja u lijesci. Od huka sove. Od gušterova. I zmija što obilaze kamene šuplje vratnice.
U avgustu od svetlosti sve titra.
Tu u jednom kutku obraslom divljakama kao izdvojeno odeljenje, još stoje temelji, neki duvari i okna – kroz njih se provlače senke, noć leže i počiva – umesto krova, izjutra rosa umije zaraslu stazu, leptirovi sleću na samonikle cvetove i sunce ogreje prag i kućnu površ – tako je od davnog Ilindana; nema nikog da obnovi kuću Trifka Ćirića. Tu se čovek raspadne. Srušio bi se u nekošenu travu, pod granje odivljalog voća, a ne sme – preči ga nešto, ne samo strah od zmija. Sve je nabujalo od života – posejani su ljudi kao seme.
Neko kao da kaže, tu je bila ljuljaška. I jasno se čuju dani, ovde, u vremenu što se razlomilo kao nar. U krošnjama osenčenom, punom teških mirisa: mora koje se ne vidi, snega koji ne pada, kiša što gusto plave sećanja, i blagih vetrova.
Trifko Ćirić – svojim rukama pravi ljuljašku za svoje ćerke – prebacuje uže, veže čvorove i namešta izdeljnu dasku za sedenje – potom se tu zašareni serdžadica da drveni rubovi ne žuljaju. Zaljulja ih i blagoslovi. Život se u njima nedri i zri.
Evo, sad, kad privežemo ovu ljuljašku, gle, i podviknemo, ehhhej, letićeš do neba.
Evo, sad, kad ovu ljuljašku, hitnemo, gle, i grane će s tobom, u nebesa.
Evo, sad, samo da kiša oteče, kud joj je put, zaljuljaću te, visoko, do oblaka.
Evo sad, samo da vjetar umine, zaljuljaću te, do planine.
Evo, sad, ček, samo da se odmorim, od puta, ljuljnuću te, petama ćeš zvijezde.
Evo, sad, sad ću, ne beri brigu, jes, pravo ćeš u sunce.
Evo, evo, da razdriješim vreće, jes, blaga, pa ćemo se ljuljati. Zajedno, jes. Polako.
Evo, evo, ne mogu brže, ljuljnuću te, ko tica da poletiš!
Evo, sad, sad ću, jes, polako, ko leptir, ko bubamara, tako ćemo!
Tako Trifko Ćirić, svojim ćerkama. Stana. Joka. Dara. Sava. Radojka. Stoja. Slavojka. Neđa. Angelina. Držale su čvrsto konopac ljuljaške, zadržavale dah, i letele.
Stoji Trifko, sad – u srži vremena, i u naručju drži Slobodana. Dvadeset i tri godine posle Staninog rođenja. Leto je, trogodišnji dečak, još uvek zna samo toplinu ispod majčine bluze i očevog obraza. Nije još bio na ljuljašci. Tako će ih naći, tu na kosini ispod Ćirća čardaka: njih dvojicu, u travama. I kuća puna čeljadi – zamukne u vrelini avgusta. Prospe se sok ljudskog nara – zaledi se svet.
Sve je to video i čuo Peđa, neimar – još u ono vreme kad se o tome nije govorilo. Kaže, blagodatni oganj ovde će se jednom užditi.
(iz rukopisa)
