Kada se sve uzme u obzir, pravi dobitnici procesa koji i dalje obeležava i oblikuje naše društvo i politički život mogu biti samo oni koji rade na tome da promena vlasti, kad god da se dogodi, prođe sa što manje štete po državu i narod
Već odavno se u (para)političkim kuloarima može čuti kako je „šef“ nezadovoljan, jer interna istraživanja nedvosmisleno pokazuju kako podrška vladajućoj stranci osetno opada, i to ne samo na nivou opšte populacije, nego i unutar njenog do sada relativno postojanog biračkog tela. Nedavno održani lokalni izbori, koji su od obe suprotstavljene strane posmatrani i propagandno oblikovani kao „lakmus papir“ za izbore na republičkom nivou, nisu mnogo toga promenili u percepciji ovog sa pozicije vlasti nepovoljnog trenda.
Iako je vlast proglasila pobedu, nategnuto likujući, osetan pad podrške i pored svih mera mobilizacije sopstvenog biračkog tela i demotivisanja protivničkog, solidna terenska organizacija i koordinacija protivnika, kao i sve zaoštrenija polarizovanost i konfliktnost sa kojom se nije lako izboriti, svakako objašnjavaju vidljivo „kiseo“ izraz lica predsednika države, koji nam je saopštavao izborne rezultate.
Nažalost, na to da nam predsednik države saopštava rezultate lokalnih izbora smo se odavno navikli, a ne bismo smeli, i na to uvek treba podsećati, kako bi se održao makar kakav-takav nivo političke svesti i kulture, čiji se ionako nesigurni zameci svojski uništavaju od gotovo svih ovdašnjih političkih aktera.
Podrazumeva se i da je likovanje protivnika vlasti zbog tobožnje „moralne pobede“, koja (po ko zna koji put) najavljuje neminovan pad „režima“, blago rečeno preuranjeno, mada je razumljivo kao propagandno i motivaciono sredstvo, posebno u periodu smanjenog aktivističkog entuzijazma i teško dostižnog jedinstva unutar opozicionih krugova, a još teže dostižne institucionalizacije političke energije pokrenute protestima.
Spremanje vlasti
Što se tiče vlasti, ona će se za pre ili kasnije raspisane izbore, pored klasične propagande preko pouzdanih i razrađenih medijskih kanala, rada na razjedinjenju opozicionih aktera i maksimalnoj kapitalizaciji njihovih (blago rečeno brojnih) slabosti, posebno raditi na uspostavljanju kontrole u oblastima prosvete, nauke i kulture, koji su se pokazali kao efikasna organizaciona i resursna baza protivljenja.
Vlast će to raditi – i već radi – jačanjem sopstvene infrastrukture u obrazovnim, naučnim i kulturnim institucijama, kroz promenu rukovodstava, upravnih odbora, kadrovske strukture, kako bi onemogućila ponavljanje potencijalno subverzivnih aktivnosti od strane njihovih zaposlenih, saradnika ili klijenata. Ovo je zbog postojećih zakonskih ograničenja najteže kada se radi o ustanovama visokog obrazovanja, ali upravo smo svedoci pokušaja da se – inicirano zabrinjavajuće zagonetnom smrću studentkinje Filozofskog fakulteta u Beogradu – ove ustanove stave pod direktnu kontrolu.
Vlast, zatim, ovo čini kroz ometanje priliva novčanih sredstava za protivnike režima (neraspisivanje ili fingiranje konkursa na osnovu kojih se dodeljuju sredstva za projektne aktivnosti) i novčano motivisanje podržavalaca, što pored kontrole i sankcionisanja ima i ulogu stvaranja utiska o velikom broju motivisanih pripadnika obrazovne, naučne i kulturne zajednice koji podržavaju vladajuću politiku.
Vlastima je, dakle, pored motivisanja podržavalaca i demotivisanja protivnika, važna i simbolička legitimizacija, kojom ona stvara sliku o sebi kao o ozbiljnoj i odgovornoj državotvornoj opciji, koja nije lišena intelektalne, vaspitno-obrazovane i kulturno-identitetske utemeljenosti.
Ovo je sasvim u saglasju sa na ovogodišnji Dan državnosti implicitno, ali relativno koherentno, proglašenim idejnim i ideološkim konceptom zasnovanim na pojmovima države i državnosti, pre nego naroda, nacije, društva i sličnih. Ovim vlast sebe pozicionira kao graditelja, zaštitnika i branioca države kao institucije, čime se postiže nekoliko ciljeva.
Negativan se, očekivano, tiče impliciranja da su protivnici vlasti ujedno i protivnici države, odnosno izjednačavanja sopstvene političke volje sa autoritetom države, dok se pozitivan (ne vrednosno, nego funkcionalno pozitivan) tiče težnje da se sopstvena pozicija projektuje kao nestranačka i nadstranačka.
Ovo drugo može da igra ulogu dimne zavese sa ostvarivanje partikularnih, partijskih, klanovskih i ličnih interesa, ali potencijalno može da ima i integrativnu ili inkluzivnu funkciju, odnosno da sugeriše spremnost na dogovor i kompromis, koji bi umanjili opasnosti od dodatnog zaoštravanja političkog konflikta, društvene polarizacije i eskalacije. O tome koliko se ovde radi o pukoj političkoj manipulaciji ili taktičkom potezu u cilju bilo kupovine vremena bilo otvaranja prostora za izlaznu strategiju, moglo bi se naširoko govoriti, mada nijedan od motiva ne bi trebalo apriorno isključiti.
Ideološki koncept
Takođe, naglašavanje integrativnog koncepta države praćeno je i insistiranjem da se tu ne radi o bilo kojoj vrsti države, nego o parlamentarnoj demokratiji, čime se opet postiže nekoliko efekata, od projekcije vlasti kao čuvara demokratskog procesa i poretka narušenog vaninstitucionalnim (i ponekad antipolitičkim) delovanjem opozicionih grupa, do stvarnog ili simuliranog pozivanja na dijalog i iskazivanja spremnosti na dogovor i potencijalni kompromis, odnosno na spremnost na odustajanje od mera prisile ukoliko se za to steknu uslovi i postigne obostrana volja.
Idejni i ideološki koncept zasnovan na primatu države i državnosti takođe nudi alibi intelektualnom angažmanu pojedinaca i grupa koji bi bio u korist vlasti. Pošto u javnoj sferi, sa puno razloga, i dalje nije prevladan pretežno negativan stav prema otvorenim apologetama vlasti, a naročito vladajuće partije i ličnosti predsednika države, neki od zastupnika vlasti iz intelektualne i kulturnjačke sfere, naglaskom na nužnosti očuvanja države, koja podrazumeva i visok nivo političkog realizma i pragmatizma, a time isključuje impulsivnost i emocionalnost, mogu svoju poziciju i dalje da predstavljaju kao neutralnu i principijelnu.
Zastupajući nužnost političkog realizma i geopolitičke perspektive, koja lokalne događaje smešta unutar „šire slike“ međunarodnih odnosa, što je u osnovi ispravna pozicija, kod manje ili više indirektnih pobornika vlasti po pravilu podrazumeva izvesne konceptualne i vrednosne ustupke.
Tako, na primer, apologete vlasti sa „desnice“ prećutkuju ili relativizuju usmerenja i učinke „kosovske“ politike vladajuće garniture, dok apologete sa patriotski orijentisane „levice“ prećutkuju, minimalizuju i relativizuju kapitalistički i kompradorski karakter vladajuće nomenklature, koji bi očekivano trebalo da podvrgnu oštroj kritici.
Naravno, apologete vlasti koje bismo mogli nazvati „liberalnim“, na sličan način će previđati očiti demokratski deficit vlasti po mnogim pitanjima, a o klijentilističkoj ekonomskoj politici da ne govorimo. Ukratko, vlast svojim pobornicima ne daje mnogo prostora da je uverljivo predstavljaju kao patriotsku, suverenističku, socijalno odgovornu ili demokratski doslednu opciju.
Vlast se, dakle, za predstojeće izbore priprema izuzetno ozbiljno, ne samo kroz klasičnu medijsku propagandu i rad na delegitimizaciji i strukturalnom podrivanju protivnika, već i na konceptualnom i simboličkom planu, projektujući sebe kao državotvornog, institucionalno odgovornog i demokratskog aktera, spremnog da se menja i uči na greškama, ali i spremnog na svaku vrstu izazova, koristeći svaku priliku da protivnike predstavi kao agresivne, nasilne, prema državi neodgovorne i nekompetentne aktere sa slabim demokratskim kapacitetom.
Podrazumeva se da će se ovakva, „pozitivno“ usmerena aktivnost, imati i svog „negativnog“ parnjaka u stalnom održavanju represivnih i po protivnike destruktivnih aktivnosti, a metodi će se smenjivati u skladu sa izazovima i okolnostima.
U poslednje vreme se, na primer, uočava učestala tendencija da se „blokaderom“ naziva svako ko bespogovorno ne podržava vlast, makar aktivno i ne učestvovao u akcijama opozicionih grupa. Ovo bi moglo da implicira spremnost ili nameru ka zaoštravanju represije i kontrole, ali pokazuje i veće samopouzdanje vlasti, koja se dugo suzdržavala od konfrontacije sa nekim ko joj nije najotvoreniji protivnik sa operativnim kapacitetom.
Problemi opozicije
Što se protivnika vlasti tiče, njihov najveći problem je opadanje (ali posle dugog perioda ipak očuvane) protesne energije i organizaciono i konceptualno nejedinstvo, koje dovodi u pitanje mogućnost i nivo artikulacije i institucionalizacije uverljive alternative vladajućoj grupaciji.
Nijedna opoziciona partija i dalje ne nalazi načina da se nametne kao akter kadar da mobiliše ozbiljniju političku energiju, dok je studentski pokret u raskoraku između podrške koju nesporno uživa kod značajnog procenta građana Srbije i sopstvene političke organizacije, artikulacije i institucionalizacije koje bi ga učinile političkim akterom kadrim da pobedi na izborima i preuzme odgovornost za vođenje zemlje.
Izbor između jedinstvenog fronta, koji povremeno zanemaruje ideološke i druge razlike, koncentrišući se samo na smenu vlasti, i razuđenijeg nastupa, u „više kolona“, nije lak, i svaki od njih nosi brojne zamke, koje bi vlast, ali i spoljni faktori – koje ovde nikada ne treba zaboraviti – lako mogli da iskoriste.
Takođe, anonimnost i principijelnost, orijentacija ka vrednostima umesto ka liderima, deklarisani kao početne pozicije studentskog pokreta, suočavaju se sa sve izvesnijom nužnošću pronalaženja lidera, ili makar nekoliko izraženijih figura koje bi jasnije artikulisale političku poziciju ovog pokreta i efikasnije mobilisali i kanalisali biračko telo.
Nijedna opoziciona partija i dalje ne nalazi načina da se nametne kao akter kadar da mobiliše ozbiljniju političku energiju
Takođe, patriotski elementi unutar studentskog pokreta, kao i patriotski orijentisane opozicione stranke, morali bi jasnije da artikulišu i konceptualizuju sopstvenu poziciju, kako bi uspešnije odgovorili na primedbe pristalica vlasti o tome kako, makar i iskreni patrioti, predstavljaju samo „pešadiju“ i „dimnu zavesu“, odnosno Trojanskog konja, za neke potpuno drugačije opredeljene snage.
Nejedinstvo i nedostatak operativnosti nacionalno orijentisanih grupa, koja je u neskladu sa deklarativnom podrškom većine građana nacionalnom i patriotskom opredeljenju, odavno je veliki problem naše političke scene, i pitanje je kad će i kako biti prevaziđen.
Sve ove neodumice koje stoje pred protivnicima vlasti vode u opasnost od toga da će mnogi od njih svoju jedinu šansu videti u povećanju eskalacije, kao sredstva održavanja i pojačavanja protestne energije i motivacije, koja bi narasla toliko da bi mogla da dovede do pada vlasti bez izbora ili koja bi onemogućila vladajućoj garnituri da vlast sačuva posle – od njenih protivnika potencijalno osporenih – izbora.
Druga opasnost, pored opredeljenja za eskalaciju, koja stoji pred protivnicima vlasti je oslanjanje nekih od njih na spoljne faktore, koji bi vladajuću garnituru prinudili na ustupke ili čak odstupanje.
Kako god to neki komentatori tumačili, kao defetizam, pasivnost ili kolaboraciju sa vlastima, valja verovati da većina građana naše zemlje ne želi ni eskalaciju ni uplitanje stranog faktora i da će svako ko bude prepoznat kao zastupnik ovakvih rešenja u najmanju ruku pretrpeti političku štetu. I podrazumeva se – svojom krivicom ili ne – postati laka meta za propagandu vlasti i njenih (implicitnih ili eksplicitnih) apologeta, aktivista i operativaca, koji će nesumnjivo biti spremni na to da zanemare ulogu vlasti u podsticanju društvene polarizacije i konfliktnosti, kao i njene problematične odnose sa spoljnim subjektima koji se teško mogu smatrati prijateljima naše države i naroda.
Kada se sve uzme u obzir, pravi dobitnici procesa koji i dalje obeležava i oblikuje naše društvo, mogu biti samo oni koji rade na tome da – srednjeročno, a verovatno i kratkoročno neizbežna – promena vlasti prođe sa što manje štete po državu i narod i da se što pre konstituiše struktura kadra da zemlju izvuče iz krize i koliko-toliko stabilizuje, što svakako neće biti lak zadatak u ovako nestabilnim globalnim okolnostima.
To što se neki od najgorih scenarija još nisu ostvarili, teško da je samo proizvod srećne slučajnosti, i u tome leži naša velika nada
Valja verovati da takvi postoje, i to ne samo u javnom prostoru, nego i u institucijama, i da su do sada sprečavali neke ishode koji su se u ovakvim okolnostima i te kako mogli (i još se mogu) očekivati. Ukratko, to što se neki od najgorih scenarija još nisu ostvarili, teško da je samo proizvod srećne slučajnosti, i u tome leži naša velika nada.
A pomenute nestabilne globalne okolnosti se neće promeniti preko noći. Niti će bilo ko preko noći od naše zemlje stvoriti ono što bi većina nas volela da ona bude – stabilna, bezbedna i relativno nezavisna država sa potencijalom za razvoj i dobrim međunarodnim položajem i imidžom. Niti se tako nešto podrazumeva, niti nam je iko obećao ne samo da će nam biti dobro, nego ni da ćemo uopšte postojati. Takav je svet, kako za svakog od nas pojedinačno, tako i za države i narode. Zato se mora pažljivo, sa očima širom otvorenim.
Što ne znači neaktivnost, ali svakako ne znači ni ludost, u vremenima kad je ludost tako teško izbeći.
autor:Vladimir Kolarić, pisac i teoretičar kulture, autor knjiga „Javni interes u kulturi“, „Kultura i bezbednost“, „Plamen Donbasa – eseji o Trećem svetskom ratu“ i drugih.
