Strah kao izborni politički adut
Pojam paranoja je izraz kojim se opisuje teskoba i strah neke osobe uzrokovan iracionalnim idejama i/li nesposobnošću razlikovanja mašte od stvarnosti. Obično se pod tim podrazumevaju psihopatološki simptomi vezani uz verovanje neke osobe da su on ili bliske osobe meta zavere, zbog čega se kao jedan od sinonima za paranoju koristi i izraz manija proganjanja. Predsednički izbori u Srbiji bi već sada iako nisu raspisani u postojećem političkom i medijskom sistemu mogli da budu proglašeni zavšrenim sa pobedom Aleksandra Vučića u prvom krugu ili Tomislava Nikolića u drugom izbornom krugu. Garancija je oblikovano javno mnenje i širenje straha za sudbinu Srbije ukoliko to ne bude kandidat SNS. Zašto se oko predsedničkih izbora diže velika tenzija koja stvara političku paranoju posebno kada su potencijalni kandidati Vuk Jeremić ili Aleksandar Saša Janković. Kada se vladajuća koalicija “štreca” od političkih ličnosti koje nemaju partiju, vlast, već samo nešto ugleda, onda je reč o “strahu” od sopstvenog političkog neuspeha ili pribojavanja na iznenđenja, a sve je to povezano sa vlašću koja je kao “tigar od papira” opterećena dubokim ekonomskim nejednakostima, međunarodnim promenama koje prate čitav Balkana i Evropu.
Kampanja i politika “vanrednog stanja”
Dakle nema razloga da vladajuća koalicija bude pod tenzijama, i da stvara situaciju vanrednog stanja i ugroženosti, jer opozicioni kandidati sada u ovom političkom trenutku trče „probni krug“ koji treba da proveri demokraski kapacitet građana Srbije. Strah vladajuće koalicije da bi mogla da izgubi u drugom krugu vlast ukoliko bi to bio Tomislav Nikolić sadašnji predsednik Srbije, samo pokazuje nervozu, ranjivost ali i sopstvene slabosti u vršenju vlasti. Upravo zbog toga vladajuća koalicija teži da predesednički kandidat bude sadašanji predsednik vlade Aleksandar Vučić, i time se potvrđuje politička i psihološka situacija straha od mogućeg gubitka ali i potrebe apsolutne vlasti. Dakle nije SNS-u ozbiljna konkurencija ni Vuk Jeremić niti Aleksandar Janković već “velika izborna tajna” građana, i zato se želi ići na najjačeg koji treba odmah da pobedi. Preko Aleksandra Vučića SNS ne pokazuje svoju snagu, već slabosti jer ukoliko Vučić pristane da bude predsednički kandidat onda vlada gubi na snazi i autoritetu i predaje se u ruke šefu države kroz neformalni polupredsednički sistem. Premijer ili u Srbiji predsednik vlade je dovoljno moćan da bi svakom predsedničkom kanidatu SNS i koalicije bila dovoljna za politički uspeh. Kandidovanjem Aleksandra Vučića za predsednika Srbije ukoliko to bude opcija manfestuje se podanička i autoritarna logika prema vođi do granica političke opsesivnosti. Politička paranoja jača sve oblike samovolje i autoritarnosti koja stvara okvire za tzv. “institucionalnu diktaturu”. Takva politička logika ukazuje i na unutrašnje slabosti vladajuće koalicije i strah za sopstvenu vlast.
Ko je otac nacije Srbije?
Sve se može sagledati u opštoj konstataciji da SNS i njena koalicija imaju prema Alekandru Vučiću odnos kao prema poltičkom “ocu” odnosno tretiraju ga kao “oca” nacije i partije. Politički “otac” SNS je bio Tomislav Nikolić, kome se sada oduzima pravo “očinstva” i podstiče se politički “Edipov kompleks” da politički “sin” neutrališe “oca”. Politička “edipovština” funkcioniše na narcističkom karakteru i “bezgrešnosti”. SNS “strahuje” da kandiduje Tomislava Nikolić kao “oca” SNS jer se sumnja da Nikolić može da dobije izbore ne samo u prvom, već i drugom krugu glasanja. SNS “strahuje” od Vuka Jermića koji i sam zna da u ovom periodu nema velikih šansi sem da sebe “overi” na političkoj sceni kao političara u “usponu”. Postoji jedna paradoksalna situacija da SNS vodi oštru kampanju oko podeljenih ostataka “demokratskih” opcija recimo SRS i dr Vojislava Šešelja uopšte ne tretiraju kao konkurenciju i kao realnu opasnost po demokratski karakter Srbije.
Opasne igre sa dr Vojislavom Šešeljem
Tako se Vuk Jeremić predstavlja kao veća opasnost za demokratiju i politički poredak u Srbiji od dr Vojislava Šešelja sa svojom međunarodnom reputcijom. Vuk Jeremić je „trn u oku“ vladajućoj koaliciji iako je političar koji je bio u vrhu svetske diplomatije i zastupao Srbiju nego dr Šešelj rodonačelnik politike koja je doživela poraz. Hipotetički može da se razmišlja da je dr Vojislav Šešelj projektovani politički “trojanac” SNS i Aleksandra Vučića protiv ostale opozicije, i da postoji određeni dogovor da Šešešlj vodi rat protiv svih radi jačanja svog uticaja i podrške Vučiću. Druga opcija je opasno političko slepilo SNS da bi dr Vojislav Šešelj mogao na predsedničkim izborima da vidno ojača, i da na taj način bude “grobar” evropskog puta Srbije, ali i veliki rizik i za SNS. Lider SRS je politički “otac” lideru SNS Aleksandru Vučiću i sa neprijateljstvom prema Tomislavu Nikoliću. Pomerenje Tomislava Nikolića kao mogućeg kandidata za predsednika Srbije ispred SNS je pobeda kampanje SRS i dr Šešelja protiv Nikolića. Lider SRS dr Vojislav Šešelj nema politiku, osim one koju je branio u Hagu i ona nije više značajna za Srbiju. Šešeljeva uloga je da bude dobar “atletski zec” Aleksandru Vučiću u predsedničkoj trci. Predsednički izbori treba da ojačaju politiku “bez alternative”. Šešelj želi da bude poput Mari Le Pen i da svojom politikom Srbiju vrati u unutrašnje sukobe kao i konflikte na Balkanu.
Tomislav Kresović
www.vidovdan.org
