Iako se raspisivanje predsedničkih izbora tek očekuje krajem februara, politička scena se polako zahuktava sa pozicioniranjem različitih predsedničkih kandidata.
Na predstojećim izbori jedino je izvesno da neće manjkati kandidata-iako je kandidovanje otežano zahtevom da se obezbedi 10.000 potpisa birača (svojevremeno je bilo dovoljno samo 100, koliko je sirotom Šećerovskom trebalo 1990 godine).
Predsedničku trku upravo najviše potencira Aleksandar Vučić napadima na potencijalne kandidate – iako mu to i nije najmudriji potez. Racionalnije bi bilo da ostavi opoziciju da se preganja sama između sebe ko će da bude eventualni „zajednički“ kandidat i da izgube još par meseci u međusobnim raspravama, nego da ih svojim napadima ujedinjuje.
Ne treba zaboraviti da nije ostalo mnogo vremena do izborne kampanje, pošto se već između svetog Nikole i pravoslavne Nove godine umrtvljuje politička scena. A posle će ostati samo par nedelja do formalnog početka utakmice, i to u najhladnijem delu godine. Upravo stoga čudi što mnogi potencijalni kandidati oklevaju da se jasno opredele – i da krenu da obilaze birače po zemlji.
Tomislav Nikolić – iako je doveo na vlast Vučića, nema jasne podrške
Najveća nepoznanica predstojećih izbora je kandidat vladajućih naprednjaka. Iako je (za većinu potpuno neočekivana) pobeda Tomislava Nikolića 2012. godine dovela naprednjake na republičku vlast i uzdigla Aleksadra Vučića na čelno mesto stranke a zatim i države ( Nikolić je ispunio obećanje i napustio stranku), pokazalo se u proteklih 4 godine da odnosi između njih dvojice uopšte nisu dobri. Nije naodmet podsetiti se da je 2012. godine na izborima Aleksandar Vučić doživeo lični debakl pošto je ubedljivo pobeđen na beogradskim izborima gde je lično predvodio kampanju (organizovao (platio) je i dolazak u kampanji Rudija Đulijanija).
Vučić je od tih izbora 2012. godine indirektno putem raznih tekstova po tabloidima (koje manje-više drži pod kontrolom) sistematski urušavao ugled Tomislava Nikolića. Pored toga, Nikolić je marginalizovan i institucionalno, kada su Vlada i Skupština ignorisale njegove predloge platformi za Kosova i Metohiju.
Sva poniženja i ignorisanja Nikolić je stoički podneo i po svemu sudeći ima nameru da se kandiduje za drugi mandat, čak iako nema (za sada) Vučićevu podršku. Mada, nakon afere sa oružjem u Jajincima, Nikolićeve šanse da dobije podršku Aleksandra Vučića znatno su porasle. A i Vučiću je izgleda postalo jasno da bi u slučaju da se njemu nešto desi, u državi ostao jedino Nikolić kao politički faktor od vladajuće stranke.
Racionalna analiza ukazuje da je Tomislav Nikolić upravo najbolje moguće rešenje za SNS. Nema posebne potrebe da se promoviše u javnosti, za razliku od svih ostalih kandidata SNS-a (izuzev Vučića), ne izaziva preterane negativne reakcije.
Saša Janković – kandidat ili ne?
Već više meseci se provlači ime Saše Jankovića, Zaštitnika građana, kao „idealnog“ nestranačkog ili „zajedničkog kandidata“ za predsednika. Jankovićevu kandidaturu forsiraju razni „dobronamerni“ učesnici na političkoj sceni. Možda je najgrotesknija bila podrška nekadašnjeg poslanika Vlada Pavićevića, koji je uz prigodnu fotografiju gde njih dvojica obaraju ruke, objavio „Ulog je veliki!“ i podržao Jankovića kao kandidata.
Janković svoje namere pokazuje obilaskom Srbije i organizacijom raznih tribina sa građanima, koristeći funkciju Zaštitnika građana. Na sva pitanja novinara i javnosti o eventualnoj kandidaturi daje krajnje nemušte odgovore.
Što je dozvoljeno Pavićeviću, nije dozvoljeno Danasu
Koliko je njegova pozicija tanka pokazala je i sukob Jankovića sa listom Danas, koji je sredinom oktobra objavio na naslovnoj strani da je po njihovim saznanjima Janković odlučio da se kandiduje. Usledila je žustra reakcija Jankovića koji nije demantovao ali ni potvrdio takvu vest. Samo je, u najgorem maniru političara uhvaćenog u nezgodnim rabotama, napao Danas (dnevne novine koje ga sigurno najviše prate i podržavaju). Tako je po Jankoviću „isticanje svake kandidature u ovom momentu štetno i neprimereno“.
Ako Janković već smatra da je isticanje kandidature štetno i neprimereno, postavlja se pitanje što nije javno reagovao na izjave Vlade Pavićevića – koji ga je čak dva meseca pre toga direktno „kandidovao“. Svojim vrdanjem upravo Janković sam urušava funkciju Zaštitnika građana pošto daje alibi vladajućoj stranci i premijeru da omalovaži svaku njegovu opravdanu inicijativu kao želju za političkom promocijom. I kada Janković konačno saopšti da će se kandidovati (i povuče sa funkcije), šteta po instituciju Zaštitnika građana će ostati, pošto će ponašanje i rad Jankovića u poslednje vreme delovati kao sopstvena politička promocija, a ne kao rad nezavisnog tela. Naravno, to će biti proizvod propagande vladajuće stranke, ali šteta će ostati, o čemu Janković upravo ne vodi računa.
Ukoliko Janković nastupi kao kandidat na izborima, u nedostatku jedinstvene podrške opozicionih stranaka (a to je kako se čini u ovom trenutku isključeno), to bi značilo da pre svih iza njegove kandidature stoje određene zapadne ambasade. Profil osobe kao što Janković idealno odgovara modelu političara koje oni nameću po regionu (i svetu) – ličnost bez nekog uporišta u narodu, sa „politički korektnim“ nastupima (primeri Kolinde Grabar-Kitarović, Atifete Jahljage, pa i Andeja Plenkovića). Uz podršku ambasada, ceo nevladin sektor bi sigurno stao uz njega, kao i nekoliko manjih stranaka kao što su LDP, LSV i NOVA.
Vuk Jeremić – može li se sa terena svetske diplomatije uspešno vratiti u Srbiju
Sa završetkom utakmice za mesto Generalnog sekretara UN, Vuk Jeremić je počeo da figuriše kao mogući kandidat za predsednika. Intenzivna međunarodna aktivnost i velika podrška koju je uspeo da realizuje u 5 krugova glasanja kao i relativna udaljenost od lokalne politike u prethodne četiri godine Jeremića čini na prvi pogled veoma jakim kandidatom.
Jeremić za sada izbegava da se jasno deklariše oko kandidature, ali je izvesno da svakodnevno obavlja konsultacije sa raznim akterima na političkoj sceni. Upravo javni napadi Vučića, koji maltene koristi svako obraćanje javnosti za napade na njega, kao i tekstovi po tablodima ukazuju da je Jeremić po svemu sudeći već prelomio (ili da Vučić ima takve informacije) i da je njegova kandidatura nepoželjna.
U kampanji Jeremića očekuje čitav niz problema
Možda je najveća prepreka uspešnoj kandidaturi Jeremića odsustvo iz svakodnevne srpske politike. Posle više godina veoma uspešnih aktivnosti na međunarodnoj sceni, sa „visoke diplomatije“ i stalnih putovanja po svetskim prestonicama, Jeremić bi morao da uđe u „blato srpske politike“ i da krene u ozbiljnu kampanju po zemlji kako bi ga birači podržali.
Njegova prepoznatljivost kod birača nije velika i zahtevala bi da se što pre aktivira kako bi posetio što veći deo zemlje, ne čekajući zvanični početak kampanje. Možda je u tome i najveći problem Jeremićeve eventualne kandidature, jer nije lako da se posle toliko godina bavljenja svetskom diplomatijom prilagodi kampanji po srpskim varošima. I njegovi nastupi po unutrašnjosti u okviru kampanje DS na izborima 2012. godine nisu pokazivali puno entuzijazma i oduševljenja – već naprotiv, određenu nelagodu i dosadu.
Za takvu kampanju potrebna mu je i određena stranačka infrastruktura, pa se čini da su tačni razni novinski napisi o tome da Jeremić traži i podršku opozicionih stranaka. Bez imalo podrške parlamentarnih stranaka, njegova kanidatura bi unapred bila osuđena na neuspeh.
Tabloidni napadi, iako su izbori udaljeni više meseci, pokazuju da će Jeremić biti meta prljave kampanje. U takvoj kampanji, mediji pod Vučićevom kontrolom će prirediti pravi „topli zec“ za Jeremića, tražeći i dlaku u jajetu za besomučne napade zbog ponašanja kada je bio ministar spoljnih poslova Srbije i savetnik Borisa Tadića.
Najveći problem za Jeremića će biti definisanje političke platforme
Jeremića u predsedničkoj kampanji treba da definiše politički platformu – i to zahteva jasne odgovore na pojedina za njega nezgodna pitanja. To su pre svega odnos prema Briselskim sporazumima i putu ka EU. Ako prihvati da je „sporazumevanje“ sa Prištinom ispravan put (ali da bi on to kao Borko Stefanović eventualno „bolje ispregovarao“) Jeremić će ostati bez nacionalno opredeljenih birača. Ne treba imati iluzija da će mu vlast (ali i drugi predsednički kandidati) pružiti priliku da daje diplomatski neutralne odgovore.
Ako se opredeli za pro-EU platformu biće prinuđen da deli 15-20% biračkog tela sa drugim verovatnim pro-EU kandidatima kao što su Saša Janković i Dragan Šutanovac, a izgubiće priliku da privuče nacionalno orijentisano biračko telo.
Ukoliko bi preko svojih međunarodnih kontakata uspeo da obezbedi solidnu materijalnu podršku Jeremić bi mogao da obezbedi dobru medijsku kampanju kako bi parirao medijskoj satanizaciji i blokadi preko glavnih TV kanala. Odnosno, može se zaključiti da će se Jeremić kandidovati samo ako je već obezbedio i sredstva za kampanju – jer u pitanju je racionalan političar koji sigurno neće krenuti u kampanju na teškom domaćem terenu bez sredstava, kada su sve stranke osim SNS-a na prosjačkom štapu.
Za Jeremića bi bilo mnogo mudrije da „preskoči“ ove izbore – kada vlast čvrsto drži sve konce i kada se relativno uspešno sprovodi ekonomska politika (aranžman sa MMF-om, a narod je progutao i smanjenje plata i penzija) a i ne postoji nijedan veći tekući politički problem. Čak je obezbeđena podrška MMF-a za malo novogodišnje povećanje plata i penzija. Ukoliko bi sačekao sledeće izbore (bilo parlamentarne bilo predsedničke), kada vlast (čitati Vučić) bude već istrošena, Jeremić bi delovao kao pravo osveženje i njegove šanse bi bile više nego izvesne.
Bogdan Petrović
bogdanpetrovicblog.wordpress.com
