Najava Tomislava Nikolića, izneta u njegovom intervju Večernjim Novostima, da postoji potreba za razgovorom između njega i Vučića oko nastavka evro-integracija, s obzirom na jasnu poruku novog komesara Johanesa Hana kako Srbija mora i formalno priznati Kosovo pre nego što postane članica EU, govori više o njihovim ličnim odnosima nego o pravim namerama lukavog srpskog predsednika. Pokušaj Nikolića da politički poentira time što će njihov neminovni razilazak, proistekao iz sukoba bolesnih ambicija jednog i materijalne nezajažljivosti drugog, predstaviti kao principijelno neslaganje oko statusa Kosova teško da će proći kod srpskog naroda, ma koliko njegova kolektivna zaboravnost bila zabrinjavajuća poslednjih dvadesetak godina.
Isuviše je velika bila Nikolićeva uloga u manipulacijama vezanim za Briselski sporazum da bi iko mogao poverovati da nije znao šta radi i kuda to vodi. Previše je izdaje na njegovim rukama, da bi se sada od nje distancirao i dobio nacionalni oprost. Uostalom, narod koji ga je na Gazimestanu izviždao i oterao, ne dozvolivši mu da završi započeti vidovdanski govor, poslao mu je jasnu poruku da kosovska tapija nije njegova lažna fakultetska diploma, već zemlja natopljena srpskom krvlju, osveštana bogomoljama i stradanjem koje ne trpi laž i izdaju. To što je kasnije javno vređao i hapsio neke od ljudi sa tog događaja samo pokazuje težinu njegovog greha i dubinu njegove isprazne taštine. I to da nikada nije razumeo šta Kosmet znači nebeskoj i zemaljskoj Srbiji, da nikada nije video boju božura na Gazimestanu. Ni on, ni njegov “politički sin” sa kojim se sada spori oko plena.
I bez obzira što će finalni potpis Kosovske izdaje biti potpisan rukom nekog Stefanovića ili Đurića, teško da će se Nikolić osloboditi istorijske, političke i svake druge odgovornosti da je baš u njegovo vreme država Srbija otišla sa Kosmeta, ostavljajući svoj narod kao manjinski entitet u neprijateljskoj paradržavnoj tvorevini. Kao i činjenice da je on aktivno učestvovao u svim manipulacijama kojima su otvoreno, uz medijsku i političku diktaturu, varani građani i otvoreno izigravani zakoni države Srbije, računajući i njen najviši pravni akt – Ustav. Uostalom, lično je on zatražio od Ustavnog suda da zastane sa ocenom ustavnosti odredbi Briselskog sporazuma dok se ne donese “odgovarajući” Ustavni zakon, koji naravno nije, niti je mogao biti donet. U tako stvorenoj međupauzi državni organi Srbije implementirali su u potpunosti odredbe briselske izdaje, uveli carine, uklonili srpske državne institucije sa Kosmeta i dali legitimitet neuspelim šiptarskim izborima na teritoriji severnog Kosmeta.
U međuvremenu njegovi sinovi postali su ugledni i bogati ljudi sa važnim funkcijama u oblasti kojima se bave, žena mu je od hvaljene domaćice postala prva dama koja samostalno raspolaže “humanitarnim” fondom kome se ne utvrđuje poreklo i količina priliva i odliva novca, a unuci deo ceremonijala parade u čast pobede slikani kamerom gotovo koliko i sam Vladimir Putin.
A sve to desilo se strašno brzo u odnosu na vreme kada se današnji predsednik, neobrijan i navodno iscrpljen, pred kamerama prenemagao na onom stiroporu ispred Skupštine, da bi se zatim, u udobnoj sobi sve smejući se, najeo ćevapa, dok je njegov “politički sin” dramio po medijima o tome kako mu je život ozbiljno ugrožen. Sada se ti i takvi ljudi navodno razilaze zbog Kosmeta, jer je jedan od njih najzad razumeo da ulazak u EU podrazumeva gubitak južne srpske pokrajine, a on u tome nije spreman da učestvuje. Zaboga!
Ali, da se vratimo za istoriju mizernih petnaestak godina unazad. Nakon što NATO agresija na Jugoslaviju nije donela očekivani vojni rezultat doživela je i potpuni moralni fijasko, budući da se pretvorila u niz osvetničkih akcija protiv civilnog sektora. U takvim okolnostima Zapad je izlaz pronašao u faznoj realizaciji postavljenih ciljeva.
Prva faza, sprovedena izglasavanjem Rezolucije 1244 UN, omogućila je NATO-u da sačuva obraz i promoviše vojnu pobedu, s obzirom da je javno proklamovani vojni cilj, udaljavanje srpskih vojnih i bezbednosnih struktura sa Kosmeta, bio ostvaren, a evropskim članicama alijanse da izbegnu suočavanje sa ozbiljnim pravnim, političkim, medijskim i drugim problemima u koje su zapali kada se ono što je najavljeno kao rutinska intervencija odužilo u zločinačko bombardovanje brojnih civilnih ciljeva.
Glavni politički cilj, stvaranje nezavisne države Kosovo, ostavljen je za drugu fazu i njegova realizacija otpočela je tzv. Ahtisarijevim planom, čemu je prethodilo uklanjanje sa vlasti Slobodana Miloševića. Ovaj plan, ne predstavlja ništa drugo nego nastavak vojne agresije političkim sredstvima, i stoga se jednostavno ne osvrće na odredbe Rezolucije 1244 koje Srbiji garantuju teritorijalni integritet, već polazi od, u međunarodnim odnosima i pravnom poretku, do sada neviđenog načela, da je jedna država (Srbija) zauvek izgubila pravo na svoju teritoriju (Kosovo), zato što, navodno, nije dobro postupala prema većinskom stanovništvu (Albancima). Uzimajući ovu besmislicu kao aksiom (istinu koja se ne dokazuje, niti se dovodi u sumnju) Ahtisarijev plan predviđa nekoliko koraka koje Kosovu treba da omoguće da iz faze tzv. nadgledane nezavisnosti dođe do statusa pravno legitimne i priznate države. Ni jedan od tih koraka nema uporište ni u teoriji, niti praksi međunarodnog prava, ali to nije previše smetalo njegovim protagonistima. Oni su ovaj dokument izneli pred Savet bezbednosti želeći da mu tako daju izvesni pravni legitimitet. Ali nisu uspeli.
Zahvaljujući koliko prijateljskoj toliko i principijelnoj podršci Rusije i Kine, vlada Vojislava Koštunice, sprečila je usvajanje ovog dokumenta u SB UN i time ga, sa aspekta međunarodnog prava, praktično učinila bezvrednim.
Ali, bili su to dani kada je Zapad međunarodno pravo tumačio i tretirao kako mu se prohte, pa je neuspeh u UN kompenzovao formiranjem nekakve „Međunarodne upravljačke grupe za Kosovo“ koja je krenula u jednostrano sprovođenje nadgledanja tzv. kosovske nezavisnosti, predviđene odbačenim Ahtisarijevim planom. A i Koštunica je ubrzo nestao sa političkih pozicija koje su mogle ometati ove procese. Pojavio se Tadić i njegova izdajnička klika.
Teško je pobrojati sve antisrpske poteze Borisa Tadića i njegovog režima, ali po status Kosmeta, svakako najteže posledice je imalo praktično odustajanje Srbije od vodeće uloge UN i prenos nadležnosti na institucije EU. Na ovaj način Srbija se praktično odrekla Rezolucije 1244, koja joj je garantovala suverenitet nad Kosovom u korist Ahtisarijevog plana, koji joj taj suverenitet uzima u zamenu za prava na lokalnu samoupravu entiteta.
Upravo ovaj deo Tadićeve politike napadao je Nikolić u predizbornoj kampanji, najavljujući da će ako pobedi insistirati na vraćanju kosovskog pitanja u UN i punoj primeni Rezoluciji 1244 kao jedinom zvaničnom dokumentu za rešavanje statusa Kosmeta. I pobedio je. A onda je „zaboravio“ sva predizborna obećanja i dao puni doprinos da se gutanje sluzave „kosovske žabe“ kroz usko grlo srpskog naroda odigra što brže i efikasnije. Lično ju je namazao šlagom zvanim „Platforma“, lično je pretio i ucenjivao lidere sa severa Kosmeta, lično obmanjivao građane Srbije.
Sada bi opet da sve to „zaboravi“. I da se „priseti“ kako ćemo se Kosova morati odreći ulaskom u EU. A on u tome ne želi da učestvuje, dabome. U to ime i mi bi trebali da zaboravimo sve ono što znamo. (A znamo da svaki izdajnik misli kako se uvek lako može vratiti među patriote). I da srećni uskliknemo – I PREDSEDNIK JE UKAPIRAO …
Lepim plavušama se izvinjavam, svaka sličnost je sasvim slučajna.
Za www.koreni.rs
Dragan Milašinović
Nekad su Vucis i Nikolic nekad skupa bili van EU-put.
Pa su onda obadvojica sinhronizovano promenili pravac.
I tako ce biti sve dok dok se jedan od njih ne predomisli.
Koliko se ja secam, Nikolic je u jednom intervjuu rekao:
„Covek ima pravo da promeni svoje misljenje.“
Doduse nije rekao u kom vremenskom intervalu,
i koliko puta, tako da jos ima nade.
Признање независности Косова и Метохије се НЕЋЕ догодити.
Гарантујем! Издајници ће нестати са политичке сцене.
Priznato ili nepriznato.
Kosovo je odavno izgubljeno.