Predsednik Vlade Srbije

Na još jednoj u nizu svojih konfuznih i pomalo bizarnih konferencija za štampu 11. oktobra 2016 , premijer Vučić je najviše vremena posvetio namerama vlasti u Prištini da preuzmu severni deo velikog kombinata rude “ Trepča“. Prema tumačenju premijera, donošošenje zakona o “Trepči“ u kosovskom parlamentu nema nikave veze sa Briselskim sporazumom jer se u njemu i ne “spominje“ kombinat olova i cinka. Po njemu, osnovni cilj Briselskog sporazuma između vlasti u Beogradu, sa jedne strane, i vlasti u Prištini i EU, sa druge strane, jeste formiranje ZSO. Zato premijer kritikuje profesore prava (kod kojih je “ dobijao desetke“), koji, kako kaže, “naokolo pričaju gluposti “. [1] Na kraju je poručio da će jedan od odgovora na kritike i na probleme u kojima se Srbija našla biti “sedmodnevni rad“ vlade u kasarni u Nišu.

Nasuprot Vučiću, jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih pravnika, profesor međunarodnog prava Milan Bartoš (1901-1974) dekan Pravnog fakulteta u Beogradu , akademik SANU, član komisije OUN za međunarodno pravo, član delegacija SFRJ na zasedanjima OUN, kao i autor preko 200 naučnih članaka iz međunarodnog prava , profesor Haške akademije za međunarodno pravo i stalni predavač na seminaru OUN za međunarodno pravo u Ženevi , smatrao je da ako postoje neslaganja strana oko cilja ugovora , uzimaju se kao merila 1. tekst ugovora 2. većinsko mišljenje strana ugovornica i 3. primena ugovora u praksi. I ako pogledamo sva tri merila čuvenog profesora Bartoša videće se da, najblaže rečeno, osnovni cilj Briselskog sporazuma nije bilo formiranje ZSO.

U članovima 7-9 Briselskog sporazuma se izričito navodi da će na “Kosovu postojati jedna policija“. Policija sa “severa Kosova“ treba da bude integrisana u okvire kosovske policije. Plate će isplaćivati jedino kosovska policija. U članu 10 se slično predviđa za “pravosudne vlasti“ na severu Kosova . U članovima 11-15 se predviđa održavanje lokalnih albanskih izbora na severu Kosova , zatim se Srbija obavezuje da neće blokirati takozvano Kosovo u pristupanju EU i da će zaključiti dogovor o telekomunikacijama ,predviđa se i formiranje trostrane međunarodne komisije za implementaciju .

Dakle, 9 od 15 članova Briselskog sporazuma ima za cilj jačanje suverniteta Prištine na severu Kosova i gašenje srpskih institucija. A to je više od 50 % članova Briselskog sporazuma .

Dakle, prvo, ili tekstualno /jezičko tumačenje Briselskog sporazuma pokazuje da njegov osnovni cilj nije bilo formiranje ZSO.

Drugi kriterijum, odnosno „ispunjavanje sporazuma u praksi“, takođe dovodi do sličnog zaključka. Implementacija Briselskog sporazuma je dovela do toga da je kosovska policija danas prisutna od administrativne granicie na Jarinju i Brnjaku do mosta na Ibru . Samo slep čovek nije u stanju da uoči njihove uniforme i brojne patrole na deonici dugoj oko 50 kilometara od Jarinja do Kosovske Mitrovice. Srpsko pravosuđe je prestalo sa radom na istoj teritoriji. Kosovski parlament i vlada su dobili mnogo veći legitimitet nakon izbora održanih na severu u srpskim sredinama nego što su imali pre Briselskog sporazuma . Na administrativnim prelazima je uspostavljen carinski režim karakterističan za državne granice. To priznaje i premijer na konferenciji za štampu rečima da „strahuje da na prelazima može biti “zabranjen uvoz“ materijala nepohodnih za rad Trepče. Konačno, ZSO nije formirana već tri i po godine nakon Briselskog sporazuma

Treće, tumačenje koje daju strane potpisnice Briselskog sporazuma takođe pokazuje da osnovni cilj nije bio formiranje ZSO. Vlasti u Prištini i EU tumače na potpuno suprotan način od Beograda Briselski sporazum. Prema njima, Briselski sporazum je značajan korak ka priznanju “kosovske nezavisnosti“ ili “dobrosusedskih odnosa “. Dakle, za njih je to međunarodni pismeni sporazum između tri strane, od kojih dve priznaju nezavisnost Kosova.

Kada se imaju u vidu tri prethodno navedena kriterijuma profesora Bartoša, kao i pravne činjenice nastale na Kosovu i Metohiji u periodu od tri i po godine nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, onda se može zaključiti sledeće. Vlasti u Prištini su nakon potpisivanja i implemenatacije trostranog međunarodnog ugovora sa Beogradom koji im je omogućio jednostrano preuzimanje carinskih, političko/izbornih, policijskih i pravosudnih nadležnosti na severu Kosova, donele pravni akt koji je u skladu sa primenom i duhom tog Briselskog sporazuma. Na takav zaključak ukazuje i ono što je izostavljeno iz teksta Briselskog sporazuma. Prvi put nakon 1999. godine jedna srpska vlast je izostavila iz dokumenta o Kosovu pozivanje na Rezoluciju 1244. To nisu uradile čak ni vlasti prozapadne Demokratske stranke u periodu do 2012. godine .

Ova pravna činjenica može objasniti i na prvi pogled neshvatljivo odbijanje od strane premijera predloga da se problem “Trepče “ iznese pred Savet bezbednosti UN. Razlozi poput onih “nisam cirkuski premijer da bih trošio narodne pare“ i u SB UN se ide samo “kad je ugrožen mir“ nemaju veze sa pravom i praksom . Višednevni odlazak premijera u SAD u septemebru i učestvovanje na konferenciji sa Ćamilom Durakovićem i Bilom Klintonom , na kojoj je zajedno sa njima poslao poruku da je protiv referenduma u RS (koji je inače podržala Rusija) je sigurno više koštao ne samo politički već i finansijski od odlaska na sednicu SB UN.

Prema Povelji UN i prema tumačenju Međunarodnog suda pravde rezolcucije SB UN su obavezujuće . Pred SB UN se ne raspravlja samo o ratu i miru kao što tvrdi premijer . Pred SB UN podnosi izveštaj Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu. Misija je osnovana 10. juna 1999. godine upravom Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti. Snage KFOR-a su uspostavljene po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN. Generalni sekretar UN je dužan da SB UN podnosi izveštaj o radu organa i misija UN na Kosovu i Metohiji na sva tri meseca. U tom kontekstu, Velika Britanija i SAD su zatražile da se ti izveštaji prorede i da budu jednom na 6 meseci . Britanski predstavnik u Savetu bezbednosti UN je u avgustu 2016. godine ocenio da su incidenti na Kosovu „niskog nivoa“ i poziva na smanjenje broja sednica i broja izveštaja o Kosovu, da bi Savet bezbednosti mogao da se bavi, kako je rekao, „važnijim pitanjima“. Dakle, ideja da se problem preuzimanja “Trepče “ koji je doveo do izlaska na ulicu nekoliko hiljada radnika, blokiranja saobraćajnica i porasta tenzija na severu Kosova, iznese pred SB UN je bila korisna i u skladu sa međunarodnim pravom i suverenitetom Srbije.

Konačno, pomalo neukusna podsećanja o „desetkama na fakultetu“ nisu ozbiljan argument. Poznato je i da najbolji studenti nakon određenog vremena nerada gube znanje koje su pokazali na ispitu, pogotovo ako se dalje ne usavršavaju i ne bave naučnim istraživanjima. Posle nekoliko godina njihovo znanje je samo fragmentarno, a posle nekoliko decenija od završetka fakulteta sasvim površno. Isto tako, pozivanje na neprestani rad u stilu protestanske etike iz XIX veka je takođe podložno ispitu vremena. Harvardski profesor nemačkog porekla Hebert Markuze je tvrdio da je ta radna etika u XX veku bila uveliko prevaziđena usled tehnološkog napretka ali i vulgarizovana od strane komunističke propagande.

Dejan Mirović

NSPM

[1] Prema tekstu “Ne damo Trepču ni Telekom“ objavljenom u Infromeru od 12,.oktobra 2016