Preko podzemlja do svetle budućnosti!

0
468
Ilustracija/Foto:pixabay.com

Da ne bude zabune, ne mislimo na kriminal. Sačuvaj Bože! Mada, mnogi su se od kriminala ovajdili. Bili su niko i ništa, pa onda raznim mutnim poslovima se obogatili. Progledali pojedinci, potom i njihove porodice, šira familija, braća, pobratimi, kumovi, ljubavnice… I tako dalje, i tako šire! 

Politika, takođe, pruža neslućene mogućnosti za bogaćenje. I dostizanja svetle budućnosti tim novopečenim bogatašima. Recimo, ako je političar pokvaren i duboko nemoralan čovek, što se ponekad nađe i kod nas, još ako je bio niko i ništa u svom predpolitičkom periodu, pa se onda raznim vratolomijama domogne ministarske fotelje? E, tu su zbilja neslućene mogućnosti. Rekosmo ministru prvo zanimanje upravo je to ministarsko. Velika plata, putni troškovi, službeni auto, vozač, sekretarice, pokloni prijatelja, poneki namešten tender i debela provizija za tu uslugu… I još mnoštvo drugih pogodnosti iz spektra beskonačnih pogodnosti koje ministarski položaj pruža u državi gde nema kontrole vlasti, a narod niko ne zarezuje kao lanjski sneg.

Na sreću, ovo se kod nas ne dešava. Zato ćemo se mi vratiti temi iz naslova. Podzemlje nije samo kriminal. Podzemlje je i metro. Nadzemni putevi su zakrčeni. Hiljade vozila jezdi kakvim-takvim saobraćajnicama. Mnogo se gradi, mnogo popravlja, čak i više puta, opet, opasno je voziti se srpskim drumovima. Neki su pomalo propali od antičkog doba. Rimljani nisu računali na ovoliki saobraćaj, pa su nešto podbacili u gradnji. Neke drumove preorao Kraljević Marko. Tako preorani ostali do danas. A ono što je izgrađeno u socijalizmu, i što se sagradilo u ovo vreme tranzicije, nekako puno rupa. Ispucalo, ofucano. Sve zakrpa do zakrpe. Pruge u još gorem stanju od puteva. Vozovima putuju samo mazohisti i oni koji nemaju drugog izbora. Ni avio saobraćaj nije olakšanje. Jedva da imamo dva aerodroma u državi. Iz tih vazdušnih luka može se čovek otisnuti u svet. Unutrašnjeg avio saobraćaja u zemlji Srbiji nema. Doduše, možda će i to zaživeti s trećim aerodromom koji je svečano otvoren, pa sada svečano buja u korovu. Možda će jednog dana putnik poleteti s tog aerodroma u Kraljevu i sleteti u Niš? Ako ne i u Beograd!

Bilo je najava da će se graditi fabrike letećih automobila i autobusa u Srbiji. To bi zaista rešilo mnoge probleme u saobraćaju. Sedneš u leteći auto u Bujanovcu i za pola sata sletiš u Subotici. Nema gužve, nema sudaranja, nema krivina, opasnog preticanja… Makar u početku dok se ne omasovi ovaj način prevoza. Seljaci polete letećim Audijem iz dvorišta i slete na njivu. Tamo negde pored Morave. Okopavaju dva-tri sata kukuruz, a ono ih priteralo. Kukuruz još mali. Do kolena. Ne može seljak gaće da smakne. Videće ga neko. A neće ni da zapišava vlastitu muku. Mislim, kukuruz. Dovoljno je što ga drugi zapišavaju. Ali, i tu ima leka. Palma napravio kupatila i nužnike pored njiva. Prvi put u Istoriji Srbije. Ma, šta Srbije? Prvi put u svetu. I tako naš zemljoradnik trkne u klozet da se olakša. Potom se istušira natenane i tek tada nastavi s kopanjem kukuruza! Dok budemo imali ovako mudre i dalekovide političare poput Palme, za Srbiju ne treba brinuti! Inače, kukuruz se u Srbiji odavno više ne okopava. Seljaci prskaju useve od korova upravo da ne bi kopali. Zato će toaleti pored njiva poslužiti u neke druge svrhe, samo ne za olakšavanje kopača!

Jednog lepog dana, a možda i ranije putovanje letećim automobilima postaće opasnije od onog na zemlji. Svi će se preorijentisati na vazduh. I onako živimo uglavnom od vazduha. Saobraćaj će postati gust. Neće biti dovoljno pista za sletanje. Ko će kontrolisati nesavesne vozače? Gde će stajati semafori? Zato kao jedino rešenje predlažemo metro. Za sada je izvesno da će Beograd dobiti metro. Isto onog jednog lepog dana. Stoletna želja Beograđana najzad će se ispuniti. Narod će se voziti ispod zemlje. Neće videti belog dana, no to i nije neki veliki problem. Mnogi Srbi i tako nikako da podignu glavu. Važno je da stigneš tamo kuda si naumio. Ujutru uđeš u podzemnu železnicu. Stigneš na vreme u fabriku u kojoj si zaposlen. Razume se, u vlasništvu stranog gazde. Rmbaš onih desetak i kusur sati, do mraka, ali na kraju meseca padnu 200-300 evra. Malo li je? Jeste da si iznuren i isceđen od posla, malo kašlješ od one prašine i vlage, ali znaš da ćeš se vratiti kući sigurnim i udobnim prevozom podzemne železnice. Pojedeš hladnu supu i kobasicu podrigušu, pogledaš tv dnevnik, tek da se upoznaš koliko nam svima ide dobro i sve bolje svakim danom u svakom pogledu, pa u krevet. Sutra je novi dan!

Metro treba graditi u svakom gradu. Pa čak i u većim selima. Jer metro ne zavisi od snega i vetra, od kiše. Sunce mu ne može nauditi. Nema preticanja u krivini. Ne moraš da se plašiš saobraćajne policije. Nema kvarova, pucanja guma. Ne brineš o parkingu. Ni vozačka dozvola ti ne treba. Drugi te voze. Nije nemoguća ni ideja Radovana Trećeg iz istoimene komedije da se metro gradi  s kanalizacijom. Da prolazi kroz kanalizaciju. Zbog uštede. Siromašni narodi ne treba da se osvrću na eventualna podsmevanja bogatijih. Šta nas briga šta će drugi reći. Mi ćemo gledati svoja posla. I tako smo po mnogo čemu jedinstveni. Nevolja bi jedino bila u nazivu takvog metroa. Verujem da će i metro poneti neko zvučno ime. Kao što imamo auto-put „Miloš Veliki“, kao što će se neki nazvati „Karađorđe“, „Knez Lazar“, onaj budući, preko potreban Srbiji, od Niša do Merdara, Prištine i Prizrena logično „Dušan Silni“, kao što se aerodromi zovu „Nikola Tesla“, odnosno „Konstantin Veliki“, tako bi i metro morao poneti neko odgovarajuće ime. Makar po nekom ministru graditelju koji je najzaslužniji za gradnju podzemne pruge. I koji svakako svojim moralnim kvalitetima pogoduje da metro ponese njegovo ime. Tu će se već naći sijaset kandidata.

Elem, metro je budućnost. Jeste metro tunel, ali donosi svetlo. Svetlu budućnost ovom narodu. Naš narod, mislimo na one što su ostali ovde, ako ne bolji život, onda bar olakšanje, kad već ne mogu naći na zemlji, pronaći će pod zemljom! 

Miodrag Tasić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime