Godinama sam slušao, od Dveri, ali i od ostalih patriotskih partija u Srbiji koje još nisu liznule med, kako su Srbiji „potrebni novi ljudi“ u politici i kako su sve dosadašnje partije potonule u „stranačko-parazitske“ vode. Posle odluke dela Starešinstva Dveri da postanu stranka, ispostavilo se da ni ova partija nije imuna na stranačko-parazitsku praksu. Ljudi novog kova, ljudi od čelika, vernici i domaćini, kakvih na svetu nema, počeli su da se osipaju pred udarom osrednjih privilegija. Ispostavilo se da se priča „kako se kalio srpski čelik“ završila tako što se ispostavilo da ljudi novog kova, pravoslavci i domaćini, ti nadsrbi, imaju manju tržišnu cenu, nego oni stari stranačko-parazitski kadrovi. Sistem koji su hteli da pobede, poigrao se sa njima.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=07&dd=14&nav_category=11&nav_id=1155296
Izvesna Jelena Đorđević, predsednik niškog odbora Dveri i odbornik te stranke u Nišu, preletela je, na patriotsko-pravoslavnim krilcima, u Jedinstvenu Srbiju. Pri tom, patriotkinja i pravoslavka je bila i koordinator Ženske snage Dveri za socijalna pitanja. Ne bi bilo drugačije i da je bila koordinator nekog tela Dveri za etička pitanja.
https://dveri.rs/o-nama/sabor-zena
Jelena se, kako se kasnije ispostavilo, patriotizmu i pravoslavlju učila kod Rasima Ljajića, u čijoj je stranci bila, pre nego što se učlanila u Dveri, da bi, zajedno sa njima, rušila stranačko-parazitski sistem. Da za Dveri nije bilo nepoznato da je Jelena bila u SDP-a, vidi se i po tome što je u Dverima dobila u dlaku isto zaduženje kakvo je imala kod Rasima Ljajića.
Sada bratija iz Dveri na nju tovari drvlje i kamenje, praveći se da ne zna da se kod Rasima neko mnogo srpstvo i nije gajilo.
Nešto se slično dogodilo i na Vračaru, kao i u još nekim opštinama u Srbiji. Bruka je smanjena samo zahvaljujući tome što Dveri nisu prešle cenzus u većini opština u Srbiji, inače bi se ispostavilo da je stari stranačko-parazitski sistem El Dorado, u odnosu na ljude novog kova.
http://beta.rs/vesti/politika-vesti-srbija/35422-dveri-nisu-podrzale-formiranje-vlasti-na-vracaru
Otporno, u političkom, pa i u etičkom smislu, može da bude samo ono što je organsko, što je ukorenjeno, a nikako nešto što je nastalo na načelima koja nisu proverena kroz odrastanje i porodičnu biografiju. Glavni problem Dveri nije mršava ideologija, već ljudski materijal, odnosno suvišak homo novusa, mladih ljudi koji su potekli iz ateističkih i komunističkih porodica, koji su se posrbili i popravoslavili dogmatski, propustivši da proosećaju ono što zastupaju. To je odlična podloga za dalje preletanje i kompromise svake vrste, kao i za razmenu ideologije za keš. To čak i nije problem samo Dveri, već i srpskog patriotizma od početka Devedesetih, od Šešelja i Draškovića, do danas. U svim tim patriotama ima nečeg lažnog, veštačkog, nečeg knjiškog i doktrinarnog, što je veoma strano biću srpskog naroda. Opasno je kad naciju i veru zastupaju oni koji su od skoro vernici i pripadnici. U tome ima nečeg poturičkog, konvertitskog, lažno mesijanskog, ukočenog, svedenog na kliše i ritual, nečeg iz čega je izvađeno sve što je živo i što je organsko. Ovakav patriotizam je ukorenjen u srpski narod taman koliko i njegovo naličje – evrofundamentalizam – koji je isto tako bez dubine i tragično jednodimenzionalan. I jedno, i drugo su ideologije ispražnjene od ideja, crno-beli kroki nečega što je bilo ulje na platnu i magnet za konvertite svake vrste.
Baš ove i ovakve ideologije, međutim, imaju izvanrednu upotrebnu vrednost za strani faktor, jer sprečavaju pojavu autentičnih ideja i organizacija. Verujem da će stranci, kad god se za to stvore uslovi, gledati da ovakvim partijama i pokretima daju parče vlasti i moći, baš da ne bi morali da se bore sa nekim organskim srpskim patriotizmu, koji bi mogao da se uobliči i ekspandira u odsustvu svojih anorganskih pandana.
Svet takvih ideologija je plitak i manihejski, odvija se u šematskim prikazima i nema nijanse. Rusi su dobri, Ameri su zli (osim kad daju lovu i cenzus); pravoslavni su dobri, katolici i muslimani nisu (posebna podvarijanta su „white pride“ pokreti, sastavljeni od karikaturalnog ljudskog materijala, koji je, u odsustvu drugih svojih kvaliteta, utehu našao u tome što je, kad već nije ništa drugo, bar beo); Srbin je samo onaj ko piše ćirilicom, ko je pravoslavac i ko ima sva krvna zrnca koja su propisana. Ne postoji nacionalna ideja, već samo njena manifestacija i to, ako je moguće, u uprošćenom i svedenom obliku. Kod evrofundamentalista, jednako plitkih i dosadnih, sve je obrnuto, ali je šema ista: Ameri su dobri, Rusi nisu; inovernici su dobri, pravoslavni nisu; dobar Srbin je baš onaj ko ne piše ćirilicom i nije vernik, a sasvim je poželjno da nema srpska krvna zrnca, jer se njima prenosi sklonost ka zločinima i opačini svake vrste. Opšta sprdačina i rđav vodvilj na obe strane.
Ova devojka, sa početka teksta, Jelena Đorđević, je izvanredan primer kako se (i zašto se) može preletati od Rasima do Dveri i od Dveri do Palme, a da se ništa ne promeni suštinski, ni u sebi, ni u praksi. Sve je to deo jedne i iste šeme, samo je pitanje od čega akter ima bržu i gabaritniju korist. Kada bi srpski patriotizam bio autentičan, kada ne bi bio deo šablona akcija-reakcija, već akcija-alternativa, ovakvi preleti bi bili nemogući. Devojka je zarobljena u materijalističkom šablonu, u kome svaka ideologija ima svoj izraz u parama i, kao takva, može da bude pripadnik bilo koje političke opcije. I nije jedina. Verujem da u Dverima postoji više onih koji joj zavide, nego onih koji je preziru.
Milan Milenković
