Ovih dana svedoci smo da sami superlativi pljušte pri ocenama kvaliteta organizacije Evropskog prvenstva u vaterpolu u Beogradu. U jasnoj sprezi sa takvim ocenama, muška reprezentacija Srbije se za sada čini apsolutno dominantnom u odnosu na ostale, maltene više nego neprikosnoveni Novak Đoković među teniserima u Melburnu.
Mada Srbija nema more, poput Mađara nekad, naši momci danas haraju svetskim bazenima. Pred više od deset hiljada gledalaca, što je nezabeleženo u istoriji velikih takmičenja u ovom sportu, Srbija ruši sve rekorde – što po broju učesnika, broja ljudi u Areni, primenjene tehnike, investiranih sredstava, entuzijazma svih prisutnih – od predsednika države do uključenih u posao firmi i volontera. Svaka čast svima njima! Ima se, može se…
U nadi da me mnogi – od premijera do poslednjeg radnika Arene – neće optužiti za izdaju, teško je oteti se utisku da, ipak, nije sve savršeno koliko se prikazuje od strane zvaničnika svih vrsta, računajući pre svih one koji nam i inače „kroje kapu“ u našim životima u zemlji Srbiji, novinarske „hvalospevače“ i sve ine zainteresovane faktore. Vaterpolisti jesu najbolji na svetu i pred njima je jasan zadatak da nikakvog iznenađenja na rezultatskom planu ne bude, pre svega kako bi ovaj svojevrsni državni „projekat“ u potpunosti uspeo.
Međutim, Sneško Belić ne igra vaterpolo – ne razbija se led da bi se igralo prvenstvo, ne pravi se bazen u hramu košarke i mega-koncerata da bi posetioci (ne i gledaoci!) sa ulaznicama, podeljenim sponzorskim firmama, dolazili u Arenu kao nekad na slet, sa decom koja još nisu imala prilike ni da nauče da plivaju i koja uglavnom zevaju okolo na utakmicama. Da li su i drugi posmatrači možda pomislili da će se pojaviti neko sa štafetom da je, možda je tako nešto i predviđeno na kraju prvenstva, uruči našem sveprisutnom AV (čitaj: Audio-Video, mada su inicijali isti)!?
Dakle, vašar i opštenarodno veselje, rasprodate ulaznice, a poluprazne tribine, tako da sam, nekad i sam u mladosti vaterpolista, jedini put gledao utakmicu naših (sa Maltom!) kao iz satelita, maltene sa plafona Arene. „Projekat“ je toliko uspešno zamišljen da su „reketirane“ državne firme obezbedile nesmetano odvijanje prvenstva, a svaki gol se proprati na duži rok neizdrživim folklorno-trubačkim „džinglom“, a u pauzama mečeva i gorim sadržajima.
Da ne pominjem priučene ovom sportu pojedine komentatore RTS, koji su pokazali višak patriotizma, doprinevši utisku da se vaterpolo svet okupio u Beogradu da oda priznanje genijalnosti Vlade Srbije, usputno i našem vaterpolu, kao da se ne radi o isključivo sportskom međunarodnom nadmetanju. Preterano, u svakom segmentu preterano i pretenciozno!
Na ovom prvenstvu jedino pravog navijanja nema, sem kada se publika seti da su nam Crnogorci nestašna braća, ali ipak braća, pa ih malo „pogura“ kada im podrška bude neophodna. Srpski ego nam je u redu još od prvog ovogodišnjeg „razvaljivanja“ zapadne razbraće na samom startu, dok se očekuje se da se naši navijači angažuju tek u finalu, posebno ako tamo budu oni sa kojima u tuđini razgovaramo na „naškom“ jeziku.
Ako ništa drugo, prvenstvo će, pored još jedne titule za naše sportiste, postati istorijsko mesto, gde se zviždalo predsedniku države i ministru sporta, koji je prvo dočekan kao najbolji vaterpolista sveta, a onda pokazao koja je cena toga što je od najboljeg sportiste postao još jedan prosečan, mada mlad i zgodan, ministar. Naime, nepotrebno izvikujući izrazito uvlakački govor liku koji nije bio prisutan na svečanom ovaranju, naposletku je i on zaslužio zvižduke.
Da, biće istorijsko prvenstvo jer se posle otvaranja pomenuti lik – premijer – toliko rasrdio na „latentni konflikt“ u društvu i prekratak dvogodišnji rok do narednih redovnih izbora, da je rešio da uvede veliki svetski pomak u demokratiji, tj. parlamentarnoj političkoj praksi. Na zgražavanje većine naroda – kada ima komotnu većinu da radi sa državom šta god mu se prohte (svoje odurno opoziciono delovanje u prošlosti zamenio je sa svađalačkim i turobnim stilom vladanja) – taj pomak je uvođenje u srpsku i svetsku praksu da, narodu koji mu je (dva puta do sada) davao apsolutnu vlast, «poklanja» izbore na svake dve godine! To normalni ljudi jednostavno ne rade ni jedanput, a naš AV već drugi put uzastopno! Možda da bi vratio nekakav dug oslobođenom haškom sužnju!?
Na koncu, molim čitaoca da mi oprosti iskazano u ovom tekstu neznanje i evidentnu neukost za vizionarske ideje premijera – nakon Srbije u Evropskoj uniji, Beograda na vodi, Despotovog grada pod Kalemegdanom, prosečnih plata od 500 evra i kojekakvih inih long-plej obećanih krasota! Eto, i ja sam, nakon iščitavanja sopstvenog teksta, promišljam da ne bi bilo zgorega da spakujem svoju torbu, zlu ne trebalo u demokratiji u kojoj živim, a na samom startu jošte jedne predizborne kampanje…
Branislav Popović
NSPM
