Da li je Jugoslav Ćosić, u Pressingu TV N1, bio preoštar prema Draganu Đilasu, budućem kandidatu za gradonačelnika Beograda?
Burna polemika na društvenim mrežama, u prvi plan, izbacila je još jednu od mnogobrojnih šizofrenosti medijske scene u Srbiji.
Ovoga puta, u epicentru je ono malo medija i novinara koji nisu pod kontrolom vlasti i njihov odnos prema opozicionim liderima i strankama.
Bivši čelnik Beograda i Demokratske stranke je dugo odsustvovao iz javnosti. U prethodnih nekoliko godina, bavio se uglavnom košarkom i klonio se politički intoniranih izjava.
Pre toga, Đilas je bio izložen klasičnom naprednjačkom “skriningu”. Provlačen je kroz “toplog zeca” tabloida, Pinka i medija naklonjenih naprednjačkom režimu gotovo svakodnevno. Kao ilustracija klasičnog medijskog linča, svojevremeno je priređena i izložba sa stotinak naslovnica posvećenih Đilasu, na kojima je bilo i zaista pravih gadosti koje su duboko zalazile čak i duboku u privatnost čoveka, koji je, kakve li ironije, dugo bio optuživan da upravo on drži pod kotrolom veći deo medijske scene.
Ćosićev izbor
Đilas je u Pressingu morao da govori o temama koje je dugo ignorisao, od platana, navodnih dugova koje je ostavio iza sebe, imovnog stanja i navoda da je za vakta Demokratske stranke višestruko uvećao prihode svoje private firme, do, po Ćosićevoj oceni, bahatog ponašanja prema novinarima.
Jugoslav Ćosić je mogao da bira. Da je izostavio neka pitanja koja se provlače kroz – doduše, istina je – tabloidne medije, što mu je uljudno zamerio i sam Đilas, bio bi izložen ne samo napadima vladajuće stranke (mada i ovako sumnjam da će ga AV zaobići na već, iz Moskve, zakazanom obraćanju naciji), već i kritici onih koji bi da uklone Malog&comp. ali svojim kandidatom.
SNS zapravo pokušava da obesmisli i ono malo profesionalnog novinarstva koje je u Srbiji opstalo jer najbolji način da obesmisliš neki medij i poljuljaš poverenje konzumenata je da uskratite tu “drugu stranu” bez koje je granica između novinarstva i propaganda veoma tanka.
Na drugoj strani, bila je opcija da svoj politički hard talk show, specijalno za ovu priliku, umije i pusti Đilasa da, u formi fingiranog dijaloga, izdeklamaju svoj program za budućeg gradonačelnika.
Šta je Ćosić izabrao i koliko je uspeo u svojoj nameri, prosudiće najbolje gledaoci.
Đilas, videlo se jasno, nije bio oduševljen izborom pitanja ali je ipak, što je novina u njegovom ponašanju, uspeo da iskontroliše svoj karakter i nije upao u otvorenu svađu sa voditeljem što bi Đilas od pre pet godina sasvim sigurno učinio.
Sa kakvim je osećajem izašao iz studija, može samo da se nagađa, ali su njegove pristalice i simpatizeri osuli po društvenim mrežama drvlje i kamenje i po Ćosiću i po TV N1. Bilo je tu svega i svačega, od pristojnih kritika do uvreda i opaski u stilu “da li bi tako razgovarao sa Vučićem”.
Nije nikakva tajna da većina u opoziciji nije zadovoljna tretmanom u “nezavisnim” medijima. Sukob izmedju Danasa i Radulovićevog DJB, recimo, traje mesecima, bez da mu se nazire kraj. Lider Dosta je bilo, pre toga, vodio pravu rovovsku bitku sa redakcijom na srpskom jeziku Dojče vele, a bilo je i varničenja na relaciji Saša Janković – Danas.
No, da ne budem pogrešno shvaćen, kamo sreće da je među nezadovoljnicima samo nekoliko pobrojanih. Generalni stav prema medijima koje ne kontrolišu naprednjaci možda je najbolje ilustrovao Zoran Živković, predsednik Nove stranke. On je, nedavno, javno lansirao ideju o stvaranju baš “opozicionog medija”, nešto poput Radio Fokusa, misleći pritom na emisije tipa “Radikalski talasi”.
Novinari, ono malo što je ostalo u ovim slobodnim medijima, sa svoje strane, da su hteli da se bave propagandom umesto svojim poslom, ne bi tu bili gde jesu, već na Pinku ili u informeru. Slabo plaćeni, izmoreni, i sami pod velikim pritiskom, izloženi često i javnim prozivkama i osornim odnosom aktuelne garniture, nemaju često baš puno “razumevanja” za one koji treba da im vrate dostojanstvo…
Svi se sećamo tog radija, u kome je, btw, radila neko vreme i Ksenija Vučić. Program je bio zasnovan na uključenjima slušalaca i bespoštednoj kritici tada aktuelnog režima pri čemu sagovornici, uglavnom, nisu baš birali reči.
Ovakvo razmišljanje se može osuđivati i nuditi kao dokaz da ni vlast ni opozicija i dalje ne razumeju ulogu medija. Zbog prethodnog iskustva od bar 17, ako ne i više godina, i međusobno, u velikoj meri, izgubljenog poverenja, teško da se, sa novinarske strane, može dovesti u pitanje ispravnost ovakve kritike.
Položaj opozicije, mora da se prizna, prilično je frustrirajući. Sabijeni u mišju rupu, sa simboličnom minutažom na Javnom servisu i gotovo bez pristupa ostalim nacionalnim emiterima, bez mogućnosti da se čuje njihov glas, osim na društvenim mrežama, pod svakodnevnom baražnom vatrom tabloida, jedva dočekaju da se pojave, recimo na TV N1 ili daju intervju Danasu, a tamo ih sačeka gomila pitanja, ne o vlasti, što bi oni najvoleli, već nimalo prijatno pretresanje njihovih problematičnih stavova ili ponašanja.
Novinari, ono malo što je ostalo u ovim slobodnim medijima, sa svoje strane, da su hteli da se bave propagandom umesto svojim poslom, ne bi tu bili gde jesu, već na Pinku ili u informeru. Slabo plaćeni, izmoreni, i sami pod velikim pritiskom, izloženi često i javnim prozivkama i osornim odnosom aktuelne garniture, nemaju često baš puno “razumevanja” za one koji treba da im vrate dostojanstvo i mogućnost da se u normalnim uslovima bave svojim poslom. U neke od “spasioca”, iskustvo ih uči, i nemaju baš mnogo poverenja jer ih poznaju iz prethodnog života.
SNS obesmišljava profesionalno novinarstvo
Novinari, ovi o kojima je reč, bore se i sa svojim demonima. Potpuno su svesni demokratskog kapaciteta Vučićeve napredne vlasti i činjenice da aktuelna vlast u njima vidi arhineprijatelje, izdajnike, strane plaćenike…
Đilas, videlo se jasno, nije bio oduševljen izborom pitanja ali je ipak, što je novina u njegovom ponašanju, uspeo da iskontroliše svoj karakter i nije upao u otvorenu svađu sa voditeljem što bi Đilas od pre pet godina sasvim sigurno učinio.
Ipak, da li to znači da moraju da gaze po osnovnim profesionalnim standardima, prećutkuju ili žmure pred nepodopštinama ili nesposobnošću onih koji su sa druge strane? Setite se samo Danice Vučenić koja je odlučila da ode sa RTV Vojvodine onog trenutka kada je bojkot naprednjaka pretio da uništi smisao emisije koju je vodila. Ko poznaje Vučenićevu, zna koliko je za nju taj odlazak iz novinarsta i forme intervjua, koji je ona decenijama negovala, bio bolan. Ipak, odlučila je da pre svega zaštiti svoj profesionalni integritet tako što će dati otkaz.
Baš u Pressingu je moglo najbolje da se vidi šta je cilj Srpska napredna stranka kada bojkotuje “američku televiziju” i većinu ostalih slobodnih medija. Oosim nemuštosti i nespremnosti njenih čelnika da odgovaraju na mnogobrojna neprijatna pitanja, SNS zapravo pokušava da obesmisli i ono malo profesionalnog novinarstva koje je u Srbiji opstalo jer najbolji način da obesmisliš neki medij i poljuljaš poverenje konzumenata je da uskratite tu “drugu stranu” bez koje je granica između novinarstva i propaganda veoma tanka.
Uz ogradu da je svaka generalizacija duboko pogrešna, ovaj nimalo jednostavan odnos slobodnih medija i opozicionih političara, koliko god da to nije dobra praksa ni u životu, a kamo li u novinarskom tekstu, možda najbolje može razjasniti jedno pitanje: da Jugoslav Ćosić, recimo, svake druge nedelje ima priliku da ugosti ako ne Aleksandra Vučića, a ono bar prvu naprednjačku garnituru, recimo Nebojšu Stefanovića, Aleksandra Vulina, Martinovića ili Milenka Jovanova, da li bi iko postavljao pitanje sa početka teksta?
Mislite o tome.
Vukašin Obradović
cenzolovka.rs
