„Posao je opozicije da kritikuje vlast, a ne vlasti da kritikuje opoziciju.“
Ovako je Aleksandar Vučić, zamenik predsednika Srpske napredne stranke, govorio u emisiji „Oko“, RTS, 7.prosinca 2011. godine.
A, onda je, devet proleća docnije, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić prvo, po principu „drž’te lopova“, pred Bogom, svetom i narodom srpskim, opanjkao „svoju“ Srbiju, tvrdeći da je u njoj (tačnije, u onoj polovini građana koji njemu lično ne klimoglave na svaki njegov potez) na delu fašizam koji, jelte, stanuje u opoziciji, a ne na vlasti. („Miris poljskog snopa fašističkog cveća“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com).
Ulizice oko njega već mu, besomučno, proteklih meseci, nameštaju „zicer“ da sve, i formalno, „zakuca“, kakve li slučajnosti, baš u ovoj izbornoj kampanji.
Ne predloži li, pre neki mesec, državni sekretar Ministarstva pravde da predsednik Republike bira i sudije i tužioce?
Ne prepusti li mu, velikodušno i gostroprimljivo, Naša Maja da on, Vrhovnik, a ne Narodna skupština, proglasi vanredno stanje?
Ne vodi li on, a ne Bildeberg mu Tajnica Vladu Srbije, iako Ustav kaže drugačije…?
Ne očitava li i tumači baš on, lično i personalno, rezultate svih poligrafa?
Ne uređuje li baš on sve najuticajnije vučićoide širom Srbije…?
Nije li on, i na ovim izborima, kandidat za gradonačelnika i predsednika svih opština po Srbiji? Nije li upravo on, već godinama, i stvarni prvi čovek Ustavnog i predsednik većine sudova i tužilaštava širom Srbije, i predsednik Izborne komisije, i komandant svih kriznih štabova, i „Struka nad svim strukama“, i popečitelj svih ministarstava, „najdraži sin i unuk (od ove kampanje, i „najbolji otac“) svih srpskih naroda i narodnosti“…?
I tome slično.
Zbog svega toga, tipujem da je sledeći potez – neki zakon (leks spcijalis) koji će, konačno, i zakovati, zacementirati, dakle, legalizovati sadašnje protivustavno stanje; dakle dakle – i formalno preneti, ozakoniti prenošenje svih tih i stotine i stotine drugih ovlašćenja na onoga kod koga ona stvarno i jesu već!
Evo mu još jedne besplatne ideje, ako je se „Vlasi već nisu dosetili“. Nazovimo ga, taj kanon, namerno recimo, „Zakon o popravljanju stanja naroda i države/carstva“. U prevodu na jezik najbolje prijateljice našega Vrhovnika: „Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich“… Ili, skraćeno: „Ermächtigungsgesetz“ („Zakon o ovlašćenju“).
Dok je tužni Milošević, ostao na onom jednom jedinom, iz februara 1997, kojim je, pritisnut spolja i iznutra, nevoljno morao da prizna pobedu tadašnje opozicije u četrdesetak gradova i opština, ovaj režim se već dokazao u „leksspcijalizovanju“.
Kada je reč o broju, Srbija je i tu, kao i u mnogo čemu, svetski rekorder u slučajevima kada je Vrhovnik, nečiji (lični, grupni, nejavni) interes, legalizovao „najvišim nacionalnim i državnim„, tj. javnim interesom. Najpoznatiji je svakako, „Zakon o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta „Beograd na vodi“, koji je definisan kao projekat od posebnog interesa za Srbiju i Beograd.
Elem, sve se i svašta u Vrhovnikovoj Srbiji proglašavalo za javni interes građana Srbije, jedino – poje naš vrhovni ustavotumač, uz sasluženje režimske i paraopozicione pedanterije oko sebe – leks specijalisom ne bi mogli da se odlože izbori dalje od 21. lipnja, e da bi se oktroisana izborna kampanja spakovala između mirisa trešnjinog cveta i lipovog cvata. To što se ni ovo protivustavno stanje (bez parlamenta i Vlade“!), između 3. i 21. juna ne može nikako drugojačije pravno pokriti osim novim vanrednim stanjem (pu-pu-pu) ili upravo leks specijalisom, koga briga za to, pošto, vele Vrhovnikovi javni klimoglavci, poštovanje Ustava, za razliku od rušenja Savamale – nije javni interes!
S obzirom na Vrhovnikovu fascinaciju „nemačkim primerom“, tj. likom i delom današnje nemačke kancelarke, nikada ne bih isključio ni posezanje za nemačkim primerom legalizovanja vanpravnog stanja iz marta 1933. godine…
Kratka predistorija donošenja tog zakona. Pošto je, za samo mesec-dva, tokom februara, obezbedio podršku komande vojske, novopečeni kancelar koalicione vlade Adolf Hitler je, istog trena, zahtevao nove izbore, a predsednik Hindenburg ih je zakazao već za 5. mart te 1933. Tokom izborne kampanje zapaljena je zgrada parlamenta (paljenje Rajhstaga) za šta Hitler optužuje komuniste, pa ubeđuje predsednika da je reč o velikoj komunističkoj zaveri, zbog čega je, po članu 48. Ustava, proglašeno vanredno stanje (Dekret o požaru u Rajhstagu). A to je vladi davalo ogromna ovlašćenja u slučaju „procene“ da su ugroženi javni red i mir. (Digresija. Sećate li se onog džingla Radija B92 posle 9. marta 1991: „Ova stanica, ocenjeno je da je, svojim obaveštavanjem neposredno uticala na podsticanje agresivnosti…“) Dekret o požaru je ograničio građanske slobode, pravo okupljanja, slobodu štampe, policija je ovlašćena da, vremenski neograničeno, pritvara ljude bez naloga i optužnice, a sve je pratila ubitačna propaganda i organizovana „spontana podrška javnosti i građana“ ovim merama.
Tokom te izborne kampanje hapšeni su i maltretirani simpatizeri stranaka levice i centra, u samo jednoj noći, najmanje 12.000 ljudi; formiran je i prvi konclogor, Dahau. Uprkos svemu, Hitlerova Nacionalsocijalistička partija osvaja (samo) 43,9 odsto glasova, tj. 288 poslaničkih mandata; socijaldemokrate 125 itd.itd, pa čak i komunisti 81 mandat, ali su oni, npr, eliminisani tako što su – pozvani da „ne koriste mandate“!
Već 24. ožujka 1933. u Rajhstagu je, sa 444 glasova „za“ i 94 „protiv“, usvojen Zakon o posebnim ovlašćenjima, kao amandman na Vajmarski ustav koji je omogućio Hitleru da usvaja zakone — čak i one zakone koje krše ustav — bez saglasnosti predsednika Nemačke ili Rajhstaga!
Onda su se, u hodu, „spontano“ izoglašavale i raznorazne „Struke“. Recimo: Nemački lekari su se, sa svog kongresa u Vizbadenu, aprila 1933, aklamativno zahvalili kancelaru Hitleru – „Spasitelju Nemačke“!
Socijaldemokratska partija je zabranjena u junu, potom i ostale, a neke su se samoraspustile, da bi Nemačka, od 14. jula 1933. postala jednopartijska država u kojoj je Nacionalsocijalistička partija ozakonjena kao jedina legalna stranka u Njemačkoj. Nije dozvoljeno osnivanje novih stranaka, a sve partije koje još nisu bile raspuštene su -zabranjene. Zakon o posebnim ovlašćenjima je služio kao pravna osnova za diktaturu koju je ustanovila Nacistička partija. Na izborima 1933, 1936. i 1938. nacisti su se „takmičili“ sami sa sobom, a dekor su im činili „nezavisni“ satelitski „protivkandidati“.
Uprošćeno, samo pet članova imao je ovaj zakon, a propisivao da – zakoni koje donesu (!) kancelar i vlada ne podležu saglasnosti parlamenta! U potpisu na zakon su stajala imena „rajhsprezidenta“ fon Hindenburga, „rajhskancelara“ Hitlera, te ministara spoljnih i unutrašnjih poslova i finansija – zanimljivo, ne i ime prdsedavajućeg Rajhstaga! Ostao je, tim povodom, upamćen i poslednji parlamentarni nastup jednog protivnika nacista. Bio je to šef socijaldemokrata Oto Vels koji je zaključio: „Nikada do sada se Rajhstag i njegovi poslanici nisu našli pod pritiskom kad sad“
„Zakonom o ovlašćenju“ nemačkom, još uvek samo, predsedniku vlade omogućeno je da donosi zakone i budžet, vodi unutrašnju i spoljnu politiku, bez saglasnosti i kontrole parlamenta, a vlada se nije morala držati Ustava u sprovođenju svoje politike!
Taj zakon je, u najkraćem, omogućio Hitleru, de fakto – legalnu diktaturu!
Već 1. aprila, proglašavanjem bojkota jevrejskih radnji, i javno, legalno i legitimno, sa najvišeg centra moći Trećeg Rajha, targetovan je i određen za odstrel glavni neprijatelj nemačke države i naroda – Jevreji!? A, dok su se nemački narod i javnost bavili „arhineprijateljem“, Hitler je raspustio i sve niže organe vlasti i, umesto njih, imenovao svoje opunomoćene poverenike, „rajhslajtere“.
Sledećih pola decenije, pre agresije na Češku i Poljsku, bile su godine divinizacije, odnono apoteoze u kojoj je nemački narod jednog čoveka uzdizao među bogove. Ta deifikacija, to pretvaranje kancelara u Firera i Boga, navodno se završila (pobednici su tako pisali istoriju) u jednom berlinskom bunkeru, s proleća 1945. Zakon o ovlašćenju, iako prvotno oročen na četiri godine, odnosno na mandat kancelara, ostaće na snazi sve do Hitlerovog fizičkog kraja i poraza Trećeg Rajha.
A „kad se srce pridobije“, što napisa Gistav Le Bon, „onda je lagano gospodariti voljom“…
Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com
Не знам хоће ли Врховник посегнути и за нечим попут „Закона о преносу овлашћења“, како се прибојава аутор, али сам сигуран да његов крај неће бити у бункеру. Пре ће завршити отприлике као у овој песмици: https://www.youtube.com/watch?v=cdbzfjTEKIY&t=70s