Pretnje smrću nedopustive, ali i autor je odgovoran za napisanu reč

3
2547
Foto: cenzolovka.rs

Prenosimo donji članak o pretnjama smrću, koje je dobio Miloš Ćirić, autor teksta „Oprosti nam Fatima“, koji je objavljen u listi „Danas“. Svakako da se pretnje smrću ne smeju tolerisati, niti iko sme bilo kome da ih upućuje, a da za to ne odgovara pred zakonom. Sloboda izražavanja mora se poštovati, bez obzira da li se neko sa određenim izjavama, stavovima, iskazima ili tekstovima slagao ili ne slagao.

Pravi put edukacije onih koji misle da su Srbi jedini krivci za rat u Bosni i Hercegovini i koji veruju da su samo Srbi činili ratne zločini, jeste da se takvima ukaže na kontraargumentaciju, koja pokazuje da stvari nikako ne mogu da se uzimaju stereotipno, tako što će se prihvatiti „istina“ da je samo jedna strana kriva. Naime, ne tako retko, dešava se u Srbiji, da određen deo populacije prihvata „proizvode“ propagandne mašinerije Zapada, kao golu i neporecivu istinu. Takvi onda počinju da se stide svoga roda, jer, eto, veruju medijskoj, antisrpski nastrojenoj, interpretaciji događaja u ratu u BiH.

Takve ne treba napadati, pogotovo kada su u pitanju mladi ljudi, pošto su oni najmanje krivi za svoja trenutna uverenja. Kriviti treba vlasti Srbije, koje ništa ili veoma malo čine da se medijske laži pobiju i da se javnosti pruži realan prikaz ratnih zbivanja iz devedesetih godina prošlog veka. Za predstavljanje istine onakve kakva je ona bila i kakva jeste, postoji ogroman materijal, kako onaj u zvaničnim institucijama, tako i onaj drugi, koji su sakupili određeni pojedinci. Ali, država Srbija, odnosno, oni koji se nalaze u vrhovima vlasti, iz nekih razloga, nastupaju inertno, nezainteresovano, a ponekad čak rade i na zaustavljanju pojedinih informacija, koje bi našem svetu, pogotovo mladom, mogle da kažu više o onome što ih iz naše istorije zanima.

Mladi autor Miloš Ćirić je otišao korak dalje od onog stida zbog srpskih istinskih ili izmišljenih zločina. On je u svom članku pokazao i dobar stepen mržnje prema Ratku Mladiću, koristeći sintagme, kao što su Mladićeve „smrdljive čizme“ ili pak, prema jednom celom gradu, time i prema onima koji u tom gradu žive („smrdljivi Beograd“). Potom, on jednostrano priča o bežanju muslimana iz Srebrenice, prihvatajući zapadnu verziju tog događaja tako, kao da su iz Srebrenice bežali nevini civili. Istina je sasvim drugačija: Muslimanski vojnici su sa oružjem krenuli u proboj srpskih linija u pokušaju da se dočepaju Tuzle. Pre toga su odbili da se predaju srpskim snagama, čime su postali legitimna ratna meta. I nema tu nikakvih žena (osim onih koje su želele da ratuju) niti dečaka (kako se lažno tvrdi), već su to sve bile naoružane formacije. Uostalom, na hiljade tih vojnika se probilo ka Tuzli i to sve postoji zabeleženo na video snimcima.

Zloupotreba smrti novorođenčeta, predstavlja jednu krajnje ružnu propagandnu podvalu, jer takvih beba, koje su umirale, bilo je onda na svim stranama – a novorođenčadi umiru i danas, iz različitih medicinskih razoga. Priča o Fatimi Ćiriću je poslužila da kod čitaoca izazove duboko sažaljenje prema stradaloj bebi, a istovremeno i mržnju prema navodnom krivcu za njenu smrt – Ratku Mladiću. Fatimina majka se porodila u Potočarima, a dete je bilo mrtvorođeno, da bi se 2011. godine od toga napravila jedna „pogodnija“ konfabulacija.

Ipak, Ćirić je morao da zna (nemoguće je da ne zna), da su sva deca, žene i stari ljudi bezbedno transportovani na muslimansku teritoriju.

Da Vas podsetimo:  Informeru 900 hiljada dinara za prenošenje saopštenja novosadskih vlasti

Dosta toga, reklo bi se, objašnjava i činjenica da je Ćirić saradnik nekakvog Fakulteta za medije, sa sedištem u Njujorku.

D. Gosteljski

_____________

Pretnje smrću autoru teksta „Oprosti nam, Fatima”

„Spremamo ti metak”, „Lagana smrt svim komunističko-levičarskim srbima”, „J… ti sve živo i mrtvo ološu raspali”, “…ko te napravi tako retardiranog i raspalog, a ipak dovoljno „empatičnog” za sve doznake koje ti uredno kaplju!”. Ovo su samo neke od pretnji i uvreda koje su upućene Milošu Ćiriću, beogradskom aktivisti za ljudska prava i saradniku Fakulteta za studije medija The New School Univerziteta u Njujorku, nakon što je list „Danas” objavio njegov autorski tekst „Oprosti nam, Fatima”.

Pretnje Milošu Ćiriću (foto: Fejsbuk profil M. Ćirića)

Tekst je objavljen u rubrici „Lični stavovi“ u sredu 22. novembra 2017. godine, nekoliko sati pred izricanje presude Ratku Mladiću.

Miloš Ćirić je od tada izložen neprestanim pretnjama i uvredama zbog teksta u kom je pisao o najmlađoj žrtvi srebreničkog genocida, bebi rođenoj u Potočarima kojoj je majka dala ime Fatima tek 2012. godine kada su identifikovane njene kosti.

Ćirić za Insajder kaže da ga za sada niko nije kontaktirao povodom pretnji smrću koje su mu upućene i da to „ni ne očekuje.”

Kako je rekao, on nije tema, već bi to morale biti činjenice do kojih je sud došao u procesu protiv Mladića i presuda u kojoj je on osuđen za genocid u Srebrenici i po još devet drugih tačaka optužnice.

„Ovo se ne dešava prvi put i ja sam na tu vrstu uvreda i pretnji navikao. Naravno, u tome nisam usamljen, ovakve i mnogo gore pretnje primaju mnogo istaknutiji učesnici našeg javnog života koji mnogo duže i mnogo hrabrije od mene govore, pišu i rade na iste ili slične teme”, rekao je Čirić.

On je istakao da već godinama javno govori, predaje i objavljuje uglavnom o “odgovornosti srpskih političkih, vojnih, intelektualnih i medijskih elita za podršku Miloševićevoj nacionalističkoj ideologiji koja je dovela do ratnih zločina i genocida, o odgovornosti Srbije za agresorske ratove protiv drugih jugoslovenskih republika, kao i za omogućavanje (para)vojnim i (para)policijskim formacijama da slobodno vrše masovna kršenja ljudskih prava i ratne zločine u ratovima koje smo vodili”.

“O Miloševićevim političkim naslednicima kojih je prepun naš politički, kulturni i medijski prostor, a koji danas održavaju njegovu ideologiju u životu, takođe govorim kad god mogu. Na kraju krajeva, ti isti ljudi, politički nastali na ratovima i zločinima, i danas vode našu državu”, kaže Čirić.

Kako je naveo, upravo zbog toga mu ovakve pretnje nisu strane.

“Međutim, ne bih voleo da oni koji mi prete uspeju u onome u čemu su naumili – da skrenu pažnju sa teme, a to nisam ja, ni pretnje meni, već presuda Ratku Mladiću, sve stravične činjenice dokazane u tom procesu i njen značaj za žrtve genocida i njihove porodice, ali i za sve oštećene u ratovima koje je Srbija vodila u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Moji tekstovi se često koriste od strane negatora i relativizatora srpskih ratnih zločina kojih ima na svim stranama srpskog političkog spektra za pravljenje ovakve nepodnošljive buke, a oni se kreću od anonimnih komentatora na internetu pa sve do najužeg kruga savetnika bivšeg predsednika republike Borisa Tadića”, ističe Miloš Ćirić.


Diskusija sa savetnicom za medije Borisa Tadića

Osim pretnji koje su mu uputili brojni korisnici društvenih mreža, juče je na deo njegovog teksta „Oprosti nam, Fatima“ koji se odnosi na podršku države skrivanju Ratka Mladića i tvrdnje da su dvojica gardista u Topčideru ubijena u vreme dok je ministar odbrane bio Boris Tadić jer su u vojnom objektu Karaš videli Mladića, reagovala Marina Komad, savetnica za medije Tadićeve Socijaldemokratske stranke.

Da Vas podsetimo:  Ponovo odloženo suđenje za paljenje kuće novinara

Ona je u autorskom tekstu na blogu na sajtu „Nedeljnika“ istakla da je Ćirić „bez ijednog dokaza optužio određene političare za ubistva vojnika u Topčideru, skrivanje Ratka Mladića, blokiranje istrage i neiskrenost u sprovođenju takvih koraka u procesu pomirenja.“

Savetnica za medije Borisa Tadića je ocenila i da autor teksta nije „relevantan”, i optužila brojne domaće i regionalne medije koji su tekst preneli da su „od nečega što liči na stranicu dnevnika nekog građanina nepoznatog široj javnosti, napravili tekst gebelovske snage.”

U odgovoru na njen blog, Miloš Ćirić je pozvao kolege novinare da ga slobodno citiraju i da obrate pažnju, ako ništa drugo, ono na „relativizaciju srebreničkog genocida koji bivši predsednik Tadić i njegova savetnica Komad i posle presude Ratku Mladiću i dalje zovu ‘zločin’.”

„Uloga Borisa Tadića u relativizaciji srebreničkog genocida i normalizaciji njegovih podržavaoca i izvršitelja je ogromna, ali mi je ipak malo čudno da se on, podmetanjem teksta svoje bliske saradnice Komad, ovako javno razotkriva“, napisao je Ćirić.

cenzolovka.rs / Insajder

__________

Miloš Ćirić: Oprosti nam, Fatima

Zatvorite oči i zamislite mladu Srebreničanku Fatimu Muhić. Ima 22 godine, dugu crnu kosu uredno očešljanu ispod svilenog hidžaba, usko i ponosno lice. Studira filozofiju u Sarajevu, ponos je svih kod kuće.

Nenametljiva je i duhovita, ima mnogo prijatelja. Ovog zlatnog jutra ona sedi sama na Baščaršiji, lista beleške sa predavanja, voli svež vazduh. Diše duboko, pije kafu i grize slatki ratluk od ruže. Uzima gutljaj hladne vode, gleda u maglovita sarajevska brda i mašta o odlasku u Njujork. Sada gleda u sat, vreme je za pokret, visoko diže šake na čelo, zaokruži lice prstima i zategne kosu ispod marame. Šalje poruku mami, u Srebrenicu, želi dobro jutro i kaže joj da ih sve voli. Ustaje, prebacuje torbu preko ramena, nasmejana prolazi kroz grupu turista i nestaje u masi. Da li je vidite? Sada otvorite oči.

Fatima je rođena u Potočarima, dan nakon što je Vojska Republike Srpske umarširala u Srebrenicu. Na nepodnošljivoj vrućini hiljade ljudi panično je bežalo od srpske armije – u šume, brda, samo što dalje, ka Tuzli, u Potočare. Srbi su tog dana dobro razumeli reči svog komandanta u izjavi koju je dao čim mu je smrdljiva čizma kročila u Srebrenicu. Slavili su i pevali do duboko u noć, dok su šefovi pripremali masovni pokolj, a mehanizacija iz Srbije se gomilala za nedelje njihovog krvavog pira. Za lov na muškarce po šumama, za komande „na kolena!“, za laži „neće vam biti ništa, slobodno izađite“. Za dijabolično smejanje u potiljak mladićima koji, mokri od znoja i mokraće, pred srpskim herojima kleče nenaoružani, za snimanje kamerom njihovih ubistava, za tupi zvuk koje mrtvo telo pravi kad padne na požutelu travu i tešku bosansku zemlju.

Jedanaestog jula žene, deca, starci i mladići bežali su ka bazi UN. Nisu znali, kako su mogli znati, da trče u čekaonicu za smrt i svoje mesto u masovnoj grobnici. U stampedu uplašenih duša nalazila se hrabra Hava sa velikim stomakom, bojala se da će pasti, da će je masa prevrnuti na vrelu zemlju. Hava se tokom prve noći u Potočarima porodila u nezamislivim uslovima. Noć je bila gora od dana, paklena vrućina gušila je hiljade ljudi koji su delili grozan vazduh skloništa. Rodila je devojčicu.

Da Vas podsetimo:  Kako tabloidi i političari nastoje da zatrpaju važne istraživačke priče

Istovremeno, 120 kilometara odatle, u smrdljivom Beogradu, gospoda je iz fotelja gledala Dnevnik i slušala generalovu izjavu: „Evo nas u srpskoj Srebrenici. Napokon je došao trenutak da se osvetimo Turcima na ovim prostorima.“ Gospođe su završavale pripreme za sutrašnju krsnu slavu, Petrovdan. Nedelju dana kasnije u Dnevniku RTS-a čuo se mladi glas poslanika Vučića, koji je pretio sa skupštinske govornice: „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana.“

Hiljade muslimana je već bilo bačeno u masovne grobnice. Kada su postale prepune, tela su komadana i prenošena u sekundarne, pa opet prekopavana i bacana u tercijarne grobnice. Srbi su imali pune ruke posla sve do kraja leta. Ko je upravljao bagerima? Ko je vozio autobuse iz Valjeva, Šapca, Užica da iz Potočara voze ljude na lokacije gde su streljani? Ko je dizao leševe i bacao ih u jame u Tomašici, Kozluku, Budaku, Snagovu, Kamenici?

Komandant ovih ubica je 16 godina posle genocida bio pod zaštitom naše države, „u bekstvu“. Često je viđan u Beogradu, na utakmicama, među gostima na veseljima. Onda je nestao. Danas znamo da se neko vreme krio u vojnom objektu na Topčideru. Ko su Dražen i Dragan? Dvojica gardista koji su pronađeni mrtvi 5. oktobra 2004. godine u istom vojnom objektu. Naša država i mediji tvrde da je reč o ubistvu i samoubistvu, a gardisti su zapravo ubijeni jer su tog jutra slučajno videli samog đavola. U to vreme ministar odbrane bio je Boris Tadić.

General je „pronađen“ 2011. godine u selu Lazarevo kod Zrenjanina. Policiji je odmah ponosno izgovorio svoje pravo, prokleto ime. Predsednik Srbije Boris Tadić tada je ucveljeno obavestio javnost da je heroj uhapšen. Komandant je odmah tražio da poseti grob svoje ćerke Ane, sahranjene baš na Topčideru. Ana je izvršila samoubistvo 1994. godine pucajući sebi u glavu iz tatinog pištolja. Prema glasinama, njen otac je zahtevao da je poslednji put našminka i opstruirao istragu o njenoj smrti. Kažu da ga je smrt ćerke toliko pogodila da je zbog toga promenio svoju „ratnu strategiju“.

Sećate li se Fatime? Hava Muhić je svojoj devojčici dala ime tek 2012. godine kada su identifikovane njene bebeće kosti. Bile su male i pomešane sa drugima, nije bilo lako ni pronaći ih, ni utvrditi čije su. Fatima je najmlađa žrtva genocida u Srebrenici. Takvih žrtava ima još bar 8.371, ali Fatima je živela najkraće tokom one paklene julske noći. Fatima, koju danas zamišljamo da nasmejana prolazi Baščaršijom, umrla je istog sata kada se i rodila. Nikada neće videti sarajevska brda, ni popiti gutljaj hladne vode. NJena majka danas gleda izricanje presude ubici svog deteta, dok njene ostale ubice slobodno žive među nama, neki od njih su na vlasti, neki u opoziciji, neki nam deci predaju u školama, neki nam pišu vesti, neki od njih nam vode državu.

Oprosti nam, Fatima.

Miloš Ćirić

Danas

Autor je aktivista za ljudska prava i saradnik Fakulteta za studije medija, Univerziteta The New School u Njujorku, SAD

3 KOMENTARA

  1. Није Ћирић никакав „аутор“, него хијена најгоре врсте, која за новац шири лажи и мржњу против сопственог народа. Што се тиче младих који се нису обавестили о чињеницама, и тако постају део монструозне лажи против српског – њиховог сопственог – народа, они јесу криви због тога, јер су чињенице лако доступне на интернету. Наравно, претње само раде за оне који шире антисрпску пропаганду, јер приказују Србе баш онако како би они желели да нас прикажу, као примитивне и насилне. Прави начин да се на блаћења и лажи одговори је да се свака таква прилика користи да се шири истина о оном што се стварно догодило.

  2. Каже једна народна изрека, која се може и у овом случају примијенити јер осликава некога који нити има знања нити довољно интелектуалних способности:“Будали је море увијек до кољена!“

    Када већ ниси лично био учесник, поменутих догађаја, ко те „вукао за језик“, т.ј. тјерао, да пишеш о нечему што ни у назнакама нема „благе везе“са стварним дешавањима.

    Да ниси довољно интелигентан, а још мање вриједан (мислим на то колико си година „потрошио“ на истраживање и упоређивање свих доступних извора информација) види се по томе што си за изворе за своје тврдње налазио „на тацни“ или боље речено: одрадио по диктату!

    Сматрам, поред твоје надобудности, јер образа немаш, да не треба тебе „ликвидирати“ већ управо твоје „писаније“!!!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime