Povodom teksta i intervjua Zorana Ćirjakovića posvećenih liku i delu Mila Lompara
Milan Ružić (Foto: Sputnik/Youtube)
Svedoci smo otkaza pameti Zorana Ćirjakovića, koji je pokrenuo svojevrsnu kampanju protiv jednog od najvećih i najznačajnijih srpskih intelektualaca – Mila Lompara. Naime, kako je već neko vreme „poništen“, kako za sebe kaže, Ćirjaković se u srpske medije, kroz dva portala što mu pomažu u napadima na Lompara, vratio među „intelektualce“ koji imaju medijski prostor, ali ovoga puta samo na internetu.
Ćirjaković u svojoj kanonadi na samom početku izgovara: „Milo Lompar je u nekom smislu nasledio Dobricu Ćosića kao neka vrsta oca onog dela srpske nacije koji se ponosi svojim srpstvom.“ Elem, Milo Lompar nikada ne može biti ni blizu Dobrici Ćosiću iz više razloga. Prvo, Lompar nije književnik, ali jeste neprevaziđeni istoričar književnosti i veliki profesor za razliku od Dobrice, čoveka koji je nakon srednje poljoprivredne škole upisao Višu partijsku školu. Dobrica je učestvovao u pisanju programa SKJ, član SKOJ-a, AGITPROP-a, bio je republički i savezni poslanik, predsednik SRJ, odlazio na Hilandar (poslom), i stoga, iako meni drag, Dobricu, koji je toliko toga uložio u komunizam što je rastočio srpski identitet, ne možemo olako nazivati „ocem srpske nacije“, a najmanje ga možemo porediti s Lomparom, pa čak i samo simbolički. Dakle, Dobrica je „otac srpske nacije“ onoliko koliko je i Ćirjaković dobronameran i koliko su njegovi argumenti utemeljeni.
Podsetiću, Ćirjaković ima i problem što je Lompar gostovao na Novoj S. Ukoliko neki srpski intelektualac, govorim o Lomparu, ode na televiziju drugosrbijanske uredničke politike i tamo govori sve što je važno za srpski narod, to može biti samo dobro, jer će možda neko od tamošnje publike shvatiti u čemu greši. Kad smo već kod preumljenja, prisetimo se da je upravo Ćirjaković, navodni tvorac kovanice „autošovinizam“, pisao za „Njuzvik“ (kakva komedija), a tamo je, pored raznih gluposti, jednom prilikom naveo da ga je sramota što je Srbin. Ne znam kako smo došli do toga da Ćirjakoviću možemo da prećutimo, pa čak i oprostimo tako nešto, a da on ne može da prećuti zavist koju oseća prema Lomparu i Lomparovom neoborivom delu.
Ono što je možda Ćirjaković usnio, pa sad sam sa sobom raspravlja o snu kao da je istina, ne znači da mu zarad stare slave u medijima, ako slava nije prejaka reč, treba davati prostora da izgovara svoje monologe imitirajući sanovnik. Ali znam da on može samo da sanja, kad se već time bavi, delo u rangu Lomparovog. Čak moram da priznam da mi je zaista žao što je Ćirjaković minorna pojava u srpskim intelektualnim krugovima, pa mu stoga Milo Lompar verovatno neće posvetiti ni jedan jedini red, pošto bih taj odgovor zaista voleo da pročitam.
E sad, da ne bismo shvatili da je sve to sanjao, Ćirjaković se potrudio da načini jedan pseudointelektualni tekst gde obrazlaže svoju novostečenu (ukoliko je novostečena) mržnju, možda i ne konkretno prema Lomparu već prema Lomparovom delu, uticaju i davno zasluženoj javnoj percepciji Lompara kao najvećeg srpskog intelektualca (što Ćirjaković u intervjuu i izgovara iako posle piše tekst kojim će sebi skočiti u usta).
Ćirjaković je sebi dao za pravo i da vrednuje delo Slobodana Jovanovića, usput ga nazivajući „otrovom za Srbiju“. Ovim nije samo postao turistički vodič za voz u kom sede oni koji su krenuli na ekskurziju u reviziju istorije već je i pokazao da njegovo neznanje, kao i u Lomparovom slučaju, uvek ide ruku podruku sa zlom namerom, da ne pominjem ono treće, bilo bi baš ćirjakovićevski. Dok se taj voz polako kotrljao prugom, Ćirjaković je, u nameri da oraspoloži školarce, izrecitovao i nešto o demokratiji, ali čak i deca su smatrala da je to bilo baš loše.
Što se tiče vlasti, Vučića i svega ostalog što je Ćirjaković zamešao u svoju dvoportalnu intervju-salatu, moram reći da je dosta čudno to što, po Ćirjakoviću, ispada da Lompar, koji kritikuje vlast – radi u prilog istoj toj vlasti, a da je Ćirjaković, koji podržava vlast – veliki kritičar iste te vlasti. Ukoliko grešim u vezi sa Ćirjakovićevim odnosom prema vlastima, a on se ne meri brojem antivučićevskih statusa na tviteru (valja pomenuti ugašenom) kako sanjar reče, neka Ćirjaković objasni svoj „profesionalni“ angažman i pokuša da ga razdvoji od vlasti.
Napadom na Lompara, Ćirjaković je zauvek otputovao na tužnu marginu srpske javne scene i političke ili bilo kakve druge misli. Želim mu srećan put. A kada mu na sledećem času za obnovu turizmološke dozvole povere novi domaći zadatak, neka razmisli pre nego što počne da ga rešava, jer, Ćirjakoviću, ne možete rešavati jednačinu u kojoj imate samo nepoznate. Da ste išta izračunali, rezultat vam ne bi bio ovako poražavajući. Reći će vam već nastavnik kad budete ocenjivani. Ali dobro, sad radite u novoj turističkoj agenciji, pa vam treba vremena da se priviknete na kolektiv i društvo, a znamo da je svaki početak težak. Uostalom, vi ste već bili turistički vodič, lako ćete to ponovo savladati. Sećate se onoga: „Sa leve strane nalazi se spomenik Dobrici Ćosiću, a sa desne Slobodanu Jovanoviću.“ Vi ste trenutno između.
