Božo Vidačković (85) iz Gradiške, jedan od poslednjih preživelih iz dečjeg logora u Sisku. Najmlađima čorba zatrovana kiselinom. U logoru u Sisku poslednji put video sestru Branku i braću Savu i Jovu.
Punih 85 godina navršio je Bogdan Božo Vidačković iz Gradiške. Njegov rođendan je, prvog februarskog dana, okupio celu porodicu – suprugu Olgu, dva sina, četvoro unučadi i snaje. U dobrom raspoloženju, okružen najmilijima, prisećao se deda Božo lepih životnih događaja. A čim je ugasio „svećice“ na slavljeničkoj torti, priču je „okrenuo“ prema drugom slavlju koje tek sledi. Predstojećeg 12. maja obeležiće šest decenija braka sa voljenom Olgom.
Slavio je deda Božo tog prvog februara – život. Sve njegove lepe strane. Jer, nažalost, pamti i one koje nisu takve. One kad porodica nestane u trenu, kad je ostrašćen čovek čoveku vuk, kad odrasli postanu zveri koje svoju silu iskaljuju na nejači. Jedan je od malobrojnih svedoka koji jasno pamte pet ustaških logora, među njima i onaj najgnusniji – dečji logor u Sisku. To je, veli, živa rana. Ne zaceljuje.
– U nemaštini, ali u slozi i ljubavi, osam i po godina živeo sam u potkozarskom selu Cimirotima, sa ocem Stojanom, maćehom Draginjom, sestrama Petrom i Brankom i braćom Savom i Jovom – priča deda Božo. – U septembru 1941. godine, kao najbolji đak u generaciji, pošao sam u drugi razred osnovne škole u Drageljima. Dva meseca smo pohađali nastavu, a onda je škola zapaljena. Taj dan je, zapravo, označio prekid mog školovanja i početak najtežih i najbolnijih godina mog života.
Ubrzo je, kako govori, stigla oštra zima, a s njom i žestoka ustaška ofanziva na srpska sela. Pred njenim naletom Vidačkovići su najpre izbegli u selo Kijevce, potom u Grbavce i barake u Podgradcima na Kozari gde su prezimili. Tu su preživeli bombardovanje, pogibiju mnogo civila. U junu 1942. započela je Bitka na Kozari. I, kako kaže naš sagovornik, stravičan pokolj srpskog, slobodarskog naroda.
Potresni susret sa ocem: Iako mi je kršteno ime Bogdan Vidačković, u svim dokumentima piše Božo – priča naš sagovornik. – Dok me iz logora vodio Altićima, Đuro mi je rekao da ne mogu biti Bogdan nego Božo, jer kod rimokatolika ne postoji to ime. A Božo može biti i kod rimokatolika i kod pravoslavaca. Do kraja rata bio sam Božo Altić. Po oslobođenju smešten sam najpre u Dom za ratnu siročad u Sisku, a potom u Lovran u Istri. Tu sam 1947. saznao da su mi živi otac, sestra Petra i maćeha. Kad sam se vraćao kući najpre sam ugledao brdo Glavicu, njene cerove… Prišao sam, ugledao me otac. Nije znao ko sam. Kad je shvatio, od siline osećanja nismo mogli prići jedan drugom. Samo smo jaukali… Tek kasnije smo se zagrlili. Saznao sam da je bio interniran u Nemačku, a maćeha i sestra preživele su Jasenovac. Sreći nije bilo kraja, ali je porodica gotovo nestala. Pre rata u Cimirotima je bilo 10 kuća Vidačkovića, a sad je samo jedna…
– Zarobljeni smo i oterani u logor Stara Gradiška – vidno uzbuđen, ali tiho priča deda Božo. – Nismo znali da je to logor, jer su nam rekli da idemo na prijavljivanje, da ćemo dobiti potvrde i vratiti se kućama. Nije bilo tako. Među zidinama je već bilo mnogo naroda. Odmah su odvojili odrasle muškarce. Odveden je i moj otac. Čuli smo mitraljeze i pucnje drugog oružja. Mislili smo da su sve streljali. A nas su prve noći zatvorili u štale.
Po vrućini, gotovo bez hrane i vode, u neprekidnom strahu, Vidačkovići su u Staroj Gradiški preživeli 15 dana.
– Tih dana doživeli smo neopisivo ustaško batinanje i gledali ubijanja – govori nam. – Najveće poniželje bilo je kada su se mladi žitelji Stare Gradiške penjali na zidine logora i gađali nas kamenicama i nekim nedozrelim jabukama, a mi smo ih sakupljali i jeli jer smo bili gladni.
Posle dve sedmice čuli su glasine da se kreće uz Savu prema Jasenovcu. Posle dubokog, teškog uzdaha, deda Božo kaže:
– Nismo znali šta je Jasenovac! Dok smo išli kroz selo Gornja Varoš seljaci su nas gađali kamenjem, a neki su, čak, prilazili sa kosama da nam seku glave. Ustaše su ih odbile govoreći da je to njihov posao! Terali su nas preko reka Mali i Veliki Strug i tako smo stigli u selo Jablanac. Onaj ko je usput pokušao da zagrabi vodu iz Save više se nije vratio. Pokraj Save videli smo masakrirane civile. Čak smo i mi, starija deca, shvatili da je na delu veliko zlo.
Svedok je deda Božo i paljenja crkve pune civila u selu Mlaki. Usledio je, za njega, drugi, najteži dan porodične tragedije – nasilno odvajanje dece od majki:
– Najstravičniji prizor. Deca su vrištala, dozivala majke. Sa maćehom Draginjom ostala je sestra Petra, jer je imala oko 12 godina. Šestogodišnja Branka, dve i godinu mlađa braća Savo i Jovo i ja ostali smo zajedno.
U Jasenovcu su bili dan – u dečjem logoru, posebno ograđenom žicom. Sutradan su odvezeni vozom, u stočnim vagonima, prepunim mališana…
– Stigli smo na poljanu ograđenu žicom. U dečji logor. Saznali smo da se mesto zove Sisak. Časne sestre koje su upravljale logorom bile su užasne, tukle su nas i šutirale… Davale nam po krišku hleba iz kojih je sijalo sitno istucano staklo. Nisam to jeo, ali moji braća i sestra jesu. Davali su i po kutlaču čorbe zatrovane kiselinom. Deca su masovno umirala u najgorim mukama… Ili su odvođena na usvajanje ili za sluge. Tu, u toj fabrici dečje smrti u Sisku, gde je ubijeno više od 2.000 srpske dece sa Kozare, poslednji put sam video moje Branku, Savu i Jovu. Bili su teško bolesni i znam da su tu zauvek ostali…
Božu Vidačkovića iz dečjeg logora u Sisku uzeo je Đuro Altić i poveo bratu Ivanu i snaji Maci. Odveo ga je u Novo Selo u kuću na broju 73. Tu je, radeći, dočekao kraj rata.
– Porodica Altić je brinula o meni – kaže. – Ali, od strahota koje pamtim prošlo je više od 75 godina, a kao da nije. Tu su. Još žive, jasne, stravične… Zbog njih nikog ne mrzim, ali pamtim. I ne dam da se zaboravi. Ne sme! Greh je.
Udarnik 15 puta
Po odsluženju vojnog roka Božo Vidačković je bio vozač u gradišćanskom preduzeću „Izgradnja“. Od 1950. do 1952. na radnim akcijama širom Jugoslavije udarnik je bio 15 puta. Nosilac je brojnih jugoslovenskih priznanja, među njima i Zlatne medalje rada koju je dobio od Tita. Od svih odličja, kaže, ipak su mu najdraža mnogobrojna od vozača i lovaca. I mnogo voli još, veli, usnu harmoniku.
Jelena Matijević, Novosti
