Preživljavanje lokalnih medija u Srbiji u ovom času pretvara se u pravu umetnost. Više faktora utiče na ovu situaciju, a primer Info Vranjskih jasno osvetljava gotovo svaki od njih.
Neizvesna budućnost, siromašna stvarnost, usamljenost na društvenoj sceni, pritisci vlasti, astronomske tužbe, samo su neki od tih razarajućih faktora na ono malo zdravog tkiva srpskih lokalnih medija.
Prvo, tu je pitanje profesije.
Logično bi bilo da ukoliko želite da budete medij, morate se baviti izveštavanjem, i Info Vranjske osnovane su sa tim ciljem, da izveštavaju građane o stvarnosti.
U Pčinjskom okrugu ima oko 50 medija, i, ne računajući albanske, svi izveštavaju jedno te isto – informacije uz zvaničnih izvora, besmislene najave i izveštaji, jednom rečju, sakrivanje stvarnosti od građana njihov je glavni posao.
Pa kako su onda profesionalni i kako se bave ovim poslom, to samo oni znaju.
U takvoj situaciji, svaki pokušaj izveštavanja o stvarnosti, ma kakva da je ona (što je i smisao svakog informisanja), vodi u direktan sukob sa vlastima, koje pak u svojim rukama imaju sve mehanizme pritiska na medije, sve do njihovog uništavanja.
Info Vranjske stalno su na udaru vlasti jer niti prenosimo ono što oni žele, niti ćutimo o onome što bi njima bilo drago, niti pak od bilo koga bilo šta krademo, niti mogu da se hvale da nas plaćaju.
Ukratko, u Info Vranjskim, koje su praktični naslednik ugašenog nedeljnika „Vranjske“ građani su ponovo dobili svoj medij, usamljen među onih pomenutih 50.
I zato sav teret profesionalnog informisanja na jugu nose isključivo Info Vranjske.
Vlast piše saopštenja protiv nas, nazivaju nas smećem, gnjidama, svinjama, reketašima, lopovima…
Kako to nailazi na nepodeljeno zgražavanje svih normalnih ljudi, vređanje je zamenjeno tuženjem.
Protiv nas se u ovom času vodi desetak procesa, i ni jedan jedini vlastodršci nisu dobili.
Najsmešnije je što nas samo tuže, da moramo da plaćamo advokata, takse, da ludimo šta nam to poštar opet nosi, svaki dan, a onda ih nema na ročištima i slično.
Najdirektniji atak na nas do sada je izvela znamenita srpska firma Millenijum tim, koja nas je tružila jer smo izveštavali sa konferencije za novinare Narodne stranke. I traže 100.000 evra.
Kakva je situacija u Vranju pokazuje da je tužen još jedan vranjski medij, ali da su oni molili NUNS da ih ne pominje u svom saopštenju, očigledno spremni da nekako, vansudski, izglade problem.
Da je ovo istina, i to ne samo u Vranju, pokazuje činjenica da su Info Vranjske tužene za dva puta dva miliona od vlasnika Milenijum tima, zbog povrede ugleda.
U prvoj turi, po istom osnovu, tuženo je 11 medija, u drugoj samo mi i još jedan. U prvoj turi se oglasio makar NUNS, u drugoj niko.
Kako će se ovo preživeti, ostaje nejasno, ali, nije to jedini, pa čak možda nije ni najveći problem u pokušaju lokalnih medija da prežive ovu situaciju.
Dakle, uništene su novine i radio stanice, pa se mediji masovno sele na net, u sajtove i portale.
Televizije postaju velike praonice novca, a portala na tržištu ima daleko više od potrebnog broja.
Paradosalno, dok stalno raste broj portala, broj vesti koje se dnevno emituju na određenom tržištu stalno se se smanjuje.
U praksi, to znači da nema dovoljno ljudi sposobnih da se u provinciji bave novinarstvom na kvalitetatan ili makar zadovoljavajući način.
Redakcije imaju po dvoje, najviše troje novinara, ali su to ljudi u penziji ili pred njom, bez ikoga na vidiku ko bi jednog dana, makar kako, mogao da ih zameni, što situaciju zaista čini katastrofalnom.
To nije pitanje novca, već je daleko ozbiljnije – kakve to novinare proizvodi FPN, u kojim to redakcijama rade i sa kakvim urednicima kada u svih 50 južnosrpskih medija nema ni petoro onih koji umeju da napišu običnu ili prostoproširenu vest?
Kao da je i to malo, konkursno finansiranje pretvorilo se u ozbiljnu trgovinu uticajem, u kojoj vlast parama građana plaća njihove neprijatelje da niko ne vidi šta rade, ukratko opisano.
Vlast na ovaj način, preko konkursnog sufinansiranja, svakim danom sve više puni privatne džepove, i, nažalost, u tom poslu učestvuju i predstavnici UNS-a i NUNS-a, jednako kao „nezavisni medijski stručnjaci“ i pripadajući PROUNS-ovi i slične sklepotine za brzo orobiti kasu i pobeći.
Možemo i o primerima, ali, neki drugi put.
Info Vranjske u nekim trenucima prajm tajma, po zvaničnim podacima, imaju čitanost kao svi ostali mediji na lokalu zajedno, a nikada jedan dinar para ni od koga sa lokala nisu dobile.
Ne, sve pare dobijaju paradržavni mediji kojima je glavni posao da nas ocrnjuju i demantuju. Kao medij, ljude i građane.
Ali, i to bi se nekako podnelo, bar dok je stranih donatora, da imamo ozbiljnu podršku građana.
Ali, osim čitanosti, i svakodnevnog insajderskog ponašanja velikog broja ljudi, Info Vranjske od svojih čitalaca nikada ništa nisu dobile.
Lično, ne verujem da je u bilo kom mediju u Srbiji napravljna uspešna kraunfanding kampanja.
To znaći, dok smo besplatni, jedini smo, čim pokušamo da naplatimo svoj rad, postajemo besmisleni.
Uz to, udaljenost od Beograda, srpskog epicentra, čini svoje.
Bez preterivanja, kada neko samo mrko pogleda reportere N1 digne se čitav grad, a kad si iz Grocke ili Vranja moraš biti srećan da neko uopšte izda saopštenje u kome osuđuje neki smrtonosni napad na tebe.
Ali, sviklo se na sve, i ide se dalje.
Nećemo stati ni odustati, i nećemo se menjati. Mnogi, od njih i mnogi naši, smatraju da je to besmislena žrtva u besmisleno vreme za besmisleno društvo.
Mi u Info Vranjskim ne mislimo tako. Ima svašta ova zemlja, pa, neka ima i Info Vranjske.
Građani su tu da biraju, a cifre sa google analitike jasno pokazuju šta oni misle o nama, a šta o drugima.
I da, kad stanu vesti iz Vranja, Srbija mora da zna – na Ljubinom grobu nema više živih proletera.
Autor: Saša Stojković/Vranjske
IZVOR: Uns
