Dokumentarni film “Niko nije rekao neću” je pričao o trojici pilota MIG – a 29 koji su branili nebo Jugoslavije tokom bombardovanja 1999. godine. To je priča o herojima Ilji Arizanovu, Zoranu Radosavljeviću i Slobodanu Periću. Priču o prvoj žrtvi – pilotu, heroju Životi Đuriću, možete pročitati u zasebnom tekstu OVDE.
Potpukovnik Arizanov je 24. marta 1999. prvi poleteo sa niškog aerodroma u susret NATO vazduhoplovnoj formaciji. Svojim „migom” krenuo je u zonu Suva Reka – Đakovica, da bi se ispostavilo da mu je radar neispravan. Iskočio je iz pogođenog aviona i tri dana lutao mokar, promrzao, bez vode i hrane. Zaostao sneg ga je održao u životu i poslednjim atomima snage dovukao se do prištinskog aerodroma.
Prebačen je na VMA gde su ga operisali i ugradili dva bajpasa. Od tada je bio ratni vojni invalid i penzioner. Preminuo je 2011. od posledica srčanog udara. Imao je 52 godine.
Na aerodromu Batajnica 26. marta 1999. u 12.30 č dat je signal za vazdušnu opasnost. U 16.00 č OC Korpusa PVO daje pripravnost br.1 za snage 204.lap-a. U 16.45 č OC naređuje poletanje dva lovca L-18 a već u 16.53 č dobrovoljno poleću major Slobodan Perić i kapetan prve klase Zoran Radosavljević.
Major Perić kao vođa pred poletanje saznaje da će leteti “negde gore“, na sever i da se neprijatelj očekuje iz Mađarske. Ideja mu je bila da što duže budu mogi lete nisko, kako bi ih nebeski osmatrač “Avaks” što kasni detektovao. Tokom leta prema zoni OZN ih obaveštava da je “plavi“ sada na zapadu i oni na veoma maloj visini okreću iznad samog Zrenjanina i hvataju novi pravac sada prema jugozapadu. Veoma brzo u novom kursu preleću Dunav i dolaze u traverzu Inđija.
Major Perić tada pokušava da uključi radar ali on ne reaguje, bio je neispravan. Kako se neprijatelj prema OZN nalazio na većoj visini Perić odlučuje da promeni režim leta i da pokušaju bar vizuelno da uoče neprijatelja. Komanduje forsaž i pod velikim uglom od 60 stepeni za veoma kratko vreme oba aviona penju se iznada oblaka na visinu od 7000-8000m. Perić komunicira sa Radosavljevićem koji ga obaveštava da ga vidi i da ga prati. Datim pravcem i režimom leta, oni nastavljaju prema zapadu i kako Perić ne prima nikakvo drugo naređenje (o odustajanju ili povrtaku) prelaze državnu granicu i ulaze u vazdušni prostor Republike Srpske.
Jedna od poslednjih Radosavljević depeša Periću je bila “desno pod 50“ koju je on sa radošću protumačio kao otkrivanje neprijatelja (mislio je da je Zoranov radar ispravan). Perićev odgovor je bio “prođi napred da dejstvuješ ti“ na šta mu je Radosavljević odgvorio “ne, ne na SPO-u je“. Periću postaje jasno da su na nišanu neprijateljskih radara, da je Radosavljevićev SPO zapištao i zasvetlieo. Neko vreme Perić nema komunikaciju sa Zoranom a OZN ih “obaveštava“ da “izgleda idu na njih“. Kada je vizuelno uoči četiri kondezaciona traga znao je da su to rakete (bile su to 4 rakete vazduh-vazduh tipa AIM-120C AMRAAM, lansirane po dve sa dva američka lovac F-15C iz sastava 493. lovačkog skvadrona/48. lovačkog vinga) koje lete prema njima. Komandovao je Zoranu “beži rakete na nas“ i poslednje što je čuo od njega bilo je “bežim u oblake“. Oba aviona oborena su dok su izvodila protivraketni manevar.
Major Slobodan Perić uspeo je da se katapultira iz pogođenog aviona i bezbedno prizemlji. Preživeo je silne peripetije oko izbegavanja linča domaćeg (srpskog) stanovništva, jer su mislili da je „američki pilot“ kao i od vojnika SFOR-a koje su vrebali da ga zarobe. Penzionisan je sa od strane „novih vlasti“ 2004. a u maju 2010. godine gine u saobraćajnoj nesreći u svojoj 49. godini života.
Kapetan prve klase Zoran Radosavljević poginuo u svom avionu. Avion i telo našeg heroja Zorana Radosavljevića pali su u zaselak Žuga, Gornja Trnava u opštini Ugljevik na obroncima Majevice. Sat koji je Zoran nosio na ruci kada je poginuo stao je u 17 časova i 12 minuta. Zoran je imao 34 godine kada je položio život na oltar otadžbine, pored završene VA magistrirao je i na Saobraćajnom fakulteu u Beogradu a spremao je i doktorat. Nije bio oženjen.
Film “Niko nije rekao neću” donosi priču koja do sada javno nikada nije u potpunosti ispričana. Sudbina trojice pilota praćena je u dokumentarno – igranoj formi. Snimljena u dva dela. Autor je Slađana Zarić, reditelj Boban Simojlović, novinar Vesna Ilić, a montažer Marija Bogićević.
Prvi deo
Drugi deo
opanak.net
Сви авиони РВ су били исправни све до пред саму агрсију. Оволики степен неисправности се никако не уклапа у просечно стање исправности борбене технике ондашњег РВ и ПВО (преко 90%). Требало је прегледати листе дневних техничких прегледа и техничке књижице ваздухоплова и установити ко је вршио технички преглед и потписао исправност летилица. Наравно, све ово је требало урадити онда, а не сада. С’ обзиром да сам и сам био припадник Војске, а код нас у ВОЈИН-у није било неисправности и отказивања технике (бригада ВОЈИН је одликована орденом Народног хероја!), за предпоставити је да су радари на авионима били НАМЕРНО онеспособљени!!! Имајући у виду каснији однос ДОС-овске власти (а богами и садашње) према Армији и њеном наоружању, то ми са великом вероватноћом даје за право! Мојим погинулим колегама свака част и вечна слава за несебично жртвовање, али сваљивање кривице на Војску у целини због неисправних авиона, у најмању руку није поштено, јер је овде највероватниј у питању била издаја међу припадницима техничке службе!
Остајте с’ Богом, догодине на Космету!
Није само техничка служба, гледај шта се догодило тројици пилота у овој причи. Аризанова шаљу над Космет (напад се очекивао из Мађарске), где су наши противавионци добили наређење да пуцају на све што лети, и по оном што каже врло је вероватно да су га наши и оборили (наравно, нико није ни покушао да га извуче). Радосављевића и Перића официр(и) за навођење усмеравају у Републику Српску, мада из тог правца не прети напад, и обарају их амерички ловци који су чували тај ваздушни простор. Перићу ОЗН тражи да му да положај, мада зна да их непријатељ слуша, пилоте шаљу да се супротставе бројно неупоредиво надмоћнијем непријатељу, чије ракете имају дупло већи домет – практично их постављају као глинене голубове – итд итд. Пилот који каже да му је изгледало да су их слали горе не зато што су ишта могли да ураде, него због неке „приче“ да се бори, да се гине, која је неком требала, говори о много мањем злу и срамоти. Много је горе то што су у самој војсци већ постојали саботери који су се потрудили да њихове само теоретске шансе да нешто ураде сведу на нулу.
Види, никако не бих хтео да се упуштам у неку бескрајну расправу, али скоро сви пилоти су свесно, без икакве принуде, полетали у борбу иако су били свесни да их горе чека скоро сигурна смрт! Што се тиче „… Радосављевића и Перића официр(и) за навођење усмеравају у Републику Српску, мада из тог правца не прети напад, и обарају их амерички ловци који су чували тај ваздушни простор..“ из тог правца је итекако било напада јер су авиони НАТО били стационирани на а.Бихаћ и а.Тузла. А то што их је ОЗН усмерио ка западу и што су они прешли у РС је управо због ловаца са а.Тузла које су требали да пресретну (то што су они прелетели у ваздушни простор РС, није ништа проблематично, јер у рату можеш и имаш право да изводиш борбена дејства и на територији непријатеља, у овом случају БиХ чији су ваздушни простор и аеродроме користили авиони НАТО). Иначе комуникација ОЗН са пилотима није била проблематична због тога што би непријатељ открио шта они причају јер комплетна комуникација је била шифрована, па то дакле није био проблем, а такође није био проблем ни то што би на тај начин открили свој пложај (тотално небитно јер је њих АВАКС имао „на нишану“ чим би се подигли узнад 500-600 м, зависно од конфигурације терена). Главни проблем наших пилота су били неисправни, тј. саботирани нишански радари (што сам већ објаснио). Сваљивање кривице на ОЗН није коректно, јер су они у саставу јединица ВОЈИН, за које је неспорно да су (смо) свој задатак обавили коректно, колико су то околности дозвољавале! Тенденција је да се данас ствари намерно замагљују, пласирају се лажни и полуистинити подаци итд, а све са очигледном намером да се комплетан напор и допринос одбрани СРЈ од стране припадника Војске омаловажи и прикаже као бекористан и непотребан. Нажалост, у томе учествују и поједини припадници оружаних снага, учесници рата, што им никако не служи на част!
Остајте с’ Богом, догодине на Космету!
Претпостављам да имаш „објашњење“ и за обарање Аризанова на Космету, или си то слушајно пропустио да „објасниш“. За разлику од тебе, ја не причам напамет, једноставно преносим оно што сами пилоти говоре у овом видеу. Па могао би и ти да погледаш видео пре него што коментаришеш, овако звучиш мало препотентно и глупо.
Као што рекох: „…Нажалост, у томе учествују и поједини припадници оружаних снага, учесници рата, што им никако не служи на част!…“
Проблем филма је тај што је од самог почетка пристрасан и не узима у обзир многе реалне околности. Рецимо предити априлски рат и дејства тадашњих пилота, када авиони нису имали радаре ни самовођене ракете, већ се борба водила митраљезима, а исход највише зависио од вештине пилота, са дејствима 1999. је поређење баба и жаба! Не спорим да није било пропуста у командовању (било је стварно нелогичних наредби од стране више команде), али оспоравати да је се требало уопште супроставити непријатељу, то је неморално и кукавички. Као што је издајника било међу политичарима, новинарима, обичним људима, било је издајника и у нашим редовима. То су они који су онеспособили авионе да не могу ни делимично равноправно да се супроставе непријатељу!
Није ми јасно питање везано за Иљу?!? Човек је оборен у зони дејства, где је био упућен.
А овај филм сам одгледао бар три пута и сваки пут бих се подједнако изнервирао пристрасношћу и необјективношћу аутора филма, мада неке ствари бивају јасније кад се зна да је госпођица признати аутор у Хрватској (а зна се чије радове „браћа хрвати“ објављују; сигурно неће Малагурског).
http://zagrebdox.net/hr/2012/program/sluzbeni_program/kontroverzni_dox/tudman_i_milosevic_dogovoreni_rat
А иначе, о томе „како је у ствари било и ште се стварно десило“ довољно сам се наслушао од људи који су рат гледали само на ТВ, који ето много боље знају шта се дешавало од нас који смо у рату учествовали!?!
Остајте с’ Богом, догодине на Космету!
Ако си „три пута одгледао“ филм, онда треба да знаш да је сам Перић рекао да је био изненађен што му официр за навођење тражи да му да положај, знајући да непријатељ чује све што кажу, и да је први пут прећутао, јер је осећао да га то непотребно излаже додатном ризику. Дакле, кад кажеш да давање положаја ништа не мења јер их Авакс свеједно може видети, кажеш да Перић није знао о чему говори. Аризанов каже да је послат над Космет, мада је нашима тамо издата заповест да пуцају на све што лети. Да ли човек лаже? Он такође каже да су пилоти генерално мислили да их, шаљући их у мисије пресретања са ракетама дупло краћег домета од непријатеља (уместо у нападе герилског типа) шаљу у смрт ради политичке параде, али су, као и он сам, сматрали да упркос томе треба да лете. Филм се завршава поруком да би опет исто урадили. Ја нисам рекао да је цела армија саботирала, него да је у њој било саботера и ван техничког особља. Пошто знамо да су и неки високи официри радили за запад (као и неки у безбедносним службама и политичким структурама) то је била реалност. Ти у основи говориш исто, дакле, млатимо празну сламу.
Види , ја ти као технички официр ј-ца ВОЈИН кажем да је комуникација ОЗН и пилота била шифрована, тако да непријатељ НИКАКО није могао да зна о чему се ради у реалном времену (а кад „разбију“ шифру то више није актуелно, те није могло утицати на ситуацију)! Нама су далеко већи проблем били АВАКС-и који су нашу територију имали на длану и који су, у зависности од конфигурације терена, видели све што лети изнад 100м (примера ради, АВАКС из Мађарске видео је авионе са а.Батајница одмах чим полете). Издају у нашим редовима не спорим, напротив ја тврдим да је управо издаја разлог због чега наши пилоти нису имали колико-толико изгледа да непријатељу нанесу веће губитке (објективно гледано авионе су могли онеспосовити ИСКЉУЧИВО припаници текничке службе). Али ја итекако спорим ОБЈЕКТИВНОСТ филма, јер је очито да је намера да попљује ЦЕЛУ Војску, а не да означи одговорне појединце. Онакво генерализовање у пропратним коментарима је веома тенденциозно и ја због тога овако реагујем. Кад смо већ код Војске било би веома интересантно видети ко је од учесника рата пензионисан, а где су, на ком месту, били ови који су остали у Војсци?!?
Остајте с’ Богом, догодине на Космету!