Priča o Ivani, Iliji i Marini Stančulj je slika Srbije

2
915

U Srbiji trenutno oko 260.000 osoba prima socijalnu pomoć. Iznos te novčane pomoći je 8.508 dinara za nosioca prava i 2.552 dinara za dete do 18 godina. Evropska komisija u poslednjem izveštaju navodi da je u Srbiji rizik od siromaštva ili socijalne isključenosti najviši među svim evropskim zemljama i poziva državu da poveća iznose socijalne pomoći kako bi korisnici dostigli odgovarajući životni standard. Međutim, Srbiji kao da su važniji stadioni i jarboli, fontane, gondole, novogodišnja rasveta, beskrajne rekonstrukcije istih ulica, podizanje crkava na svakom ćošku…

U tim suvoparnim statističkim brojevima kriju se najrazličitije ljudske sudbine. Zajednički imenitelj im je neka nesreća, bolest, neopisivo siromaštvo, isključenost iz svih životnih tokova. I zajedničko im je da očekuju da im država pomogne na neki način, svakako i materijalno, jer živeti i jesti se mora, ali malo i s one druge strane, što bi rekli – „duševne“. Jer zna se, i najveće siromaštvo se pretrpi ako ima ljubavi i pažnje. Ljudi koji su tokom odrastanja imali ljubav i pažnju sa radošću se sećaju svog detinjstva i opisuju ga kao srećno čak i ako su gladovali.

Ivana, Ilija i Marina Stančulj iz sela Kajtasova u Banatu su deca sa kojima se sudbina surovo poigrala i ostavila ih bez oba roditelja – prvo im je pre osam godina preminuo otac, a onda, pre nešto od više od godinu dana, i majka. Navikli su oni na siromaštvo i dok su imali roditelje, ali beda koja ih je snašla je ipak previše za njihova nejaka pleća. Čovek ostane zatečen kada devojka od 20 godina, dečak od 15 i devojčica od 12 godina na pitanje šta im je potrebno u životu dobije odgovor: „Brašno, šećer i struju… u stvari, treba nam sve.“


Nove patike, garderobu, druženje, izlaske ili, ne daj bože, mobilni telefon ne mogu ni da zamisle. A treba im i to, ali ne smeju da kažu. Njima je glavna briga šta će i da li će danas da jedu i kako će spavati u kući bez struje.

Ima dobrih ljudi i u Kajtasovu. Donesu, pomognu, koliko mogu. Deca često odu kod starije sestre koja je udata i ima svoje troje dece. Često i prespavaju kod nje jer se plaše mraka u svojoj trošnoj kući.

Nisu deca porodice Stančulj sasvim sami u tom selu Kajtasovu, u Banatu. Tamo još uvek komšije brinu o komšijama.  Jedan od njih, Nenad Nikolić, koga u selu znaju kao Pici, odveo nas je do ove dece s lepim imenima – Ivana, Ilija i Marina. Mrak i tuga dočekali su nas u staroj, oronuloj kući i tri preplašena lica bez previše nade jer, kako kažu, ljudi dolaze, raspituju se ali retko ko zaista nešto konkretno uradi i pomogne.

Ima sličnih sudbina i priča po Srbiji… Mnogo. Previše. Ali to nisu samo ljudi iz priče, nego stvarni, živi ljudi, ljudi sa osećanjima. I to uvek treba da nam bude osnovna misao: to su ljudi sa osećanjima kao i svi mi. Ljudi koji zaslužuju nešto od života kao i svi mi. I to što ih je u Srbiji mnogo, ne znači da treba da okrećemo glavu sa izgovorom „ko će svima njima pomoći“. 

„Da ipak nisu svi imuni na ljudsku tugu i nesreću, pokazala je Svetlana Ceca Urošević, koja je porodici Stančulj ispred svoje organizacije „Čarolija – Pepeljuga 21. veka“ poslala pomoć u vidu garderobe, hrane i osnovnih potrepština za život. Ova humanitarna organizacija je
nastala od ideje da se ljudima dobre volje uputi poziv preko interneta do Doma za nezbrinutu decu i pomognu koliko mogu, a nakon par meseci se ideja toliko razvila da je ova organizacija i zvanično registrovana.“

Da Vas podsetimo:  Vanredno stanje i migranti

Ovakvih ili sličnih humanitarnih organizacija u Srbiji ima dosta i to je u suštini dobro, mada ljudi ponekad već unapred sa sumnjom gledaju na prikupljanje pomoći za bolesnu decu, siročad, decu ometenu u razvoju… Kuriozitet ove organizacije je da je vodi osoba koja se bavi sakupljanjem sekundarnih sirovina, dakle, osoba koja dobro zna kako je živeti na margini društva.

„Donator pokloni stvari da bi bile podeljene – daruje se sa ljubavlju, kaže Svetlana, „Dok sama pakujem poklone, često poljubim neki od tih predmeta jer je toliko lep. Tim poljupcem želim da pošaljem blagoslov tom detetu ili čoveku, ženi, bolesnoj osobi, da budu srećni kao što sam i ja dok im spremam taj poklon“.

Na pitanje da li je teško sakupiti pomoć,  kaže: „Potencijal onoga što vredi je ućutao i stao, ne znajući kako i šta da se uradi. Moja borba i moj put su moje rešenje da popravim makar nešto“.

Svetlanine reči inspirišu, a njena velika energija i toplina podstiču na akciju i konkretno delovanje. Nadamo se da će i među vama biti onih koji žele da svojim donacijama pomognu ugroženima, kojima je pomoć preko potrebna. Jedan od načina je i da se obratite humanitarnoj organizaciji  „Čarolija – Pepeljuga 21. veka i prijatelji“.

Akciju su pomogli firma za proizvodnju dečije obuće, “Orbico”, “Imlek”, zimnica “Zavičaj”…

Goca Savković

2 KOMENTARA

  1. Све сам тада послала али сачекала ме једна само једна њихова жеља која ми је накнадно речена. Брашно, потребно је брашно, сестра која им помаже храни и своју децу и бебу коју је прихватила под окриље свога дома. Дванест душа треба хлеба сваког дана…Пекара Ас БраЋе Станковић је одмах донирала 150 кг брашна…Улицом у селу Кајтасово мирише већ свеже печен хлеб…за осмех и срећу колико ли је било потребно мало

  2. Захваљујем се донаторима који су помогли ову акцију.
    Имлек
    Орбико
    Зимница Завичај
    и донатор за обућу који је заиста елео да остане анониман али…паковање говори за себе
    Хвала новинарки на обиласку породице Станчуљ и овом тексту. Мојој мани и мени је било задовољсво велико да овој деци учинимо дане бољим.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime