Priča o konju i budžetu…

… je stvarna priča o naravima Britanaca, negde iz kraja osamdesetih godina prošlog veka kad je Džon Mejdžor nasledio čuvenu Margaret Tačer na mestu premijera Velike Britanije – svedok sam te priče, jer sam u to vreme tamo živeo.

Elem, otišao Mejdžor, negde u državnu posetu – Azerbejdžan, ako se dobro sećam, i oni mu na rastanku poklonili konja. Pravog, rasnog, trkačkog. Ne poklanja se predsedniku Vlade Njenog kraljevskog visočanstva neka raga. Pošto čovek nije mogao da ga povede sa sobom u avion, zamolio domaćine da mu ga pričuvaju. Prolazi vreme, a Mejdžor ne dolazi po konja. Domaćini se zabrinuli i pitali kad će da ga vodi. Nije on toliko neozbiljan da zaboravi na celog konja. Problem je, međutim, bio u tome, što njegov kabinet nikako nije mogao da nađe rešenje kako da plate prevoz konja. U budžetu takva stavka nije bila predviđena.

Dugo sam razmišljao da li da kao naslov ovog teksta stavim: Njegova malenkost – budžet, ali sam se ipak odlučio za ono gore, jer bi ovo drugo bilo isuviše trivijalno, bez obzira na to što je i  prića o našem budžetu trivijalna, pošto mi budžet – u onom njegovom suštinskom značenju, zapravo i nemamo.

Setite se načina njegovog donošenja za ovu 2019. godinu. U Skupštini je tada još uvek bila i opozicija, ali oni jednostavno, u okviru unapred  određenog vremena za razmatranje po toj tački dnevnog reda, nisu ni stigli na red da raspravljaju, jer su poslanici vladajuće koalicije postavljanjem na stotine amandmana tipa – ovo je najbolji budžet u istoriji ove zemlje za razliku od budžeta koje je donosila prethodna vlast, potrošili svo vreme raspoloživo za raspravu, pa je budžet i bez njihovog stvarnog učešća u razmatranju usvojen jednoglasnom većinom poslanika vladajuće koalicije. A da cinizam bude i veći, još su se i hvalili genijalnošću tog novousvojenog metoda u radu Skupštine (čuveni Aleksandar Martinović – inače docent na Pravnom fakultetu u Novom sadu, šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije, koji zastupa tezu da je to cena pobede na izborima, te da će i opozicija kad pobedi na izborima moći tako isto da radi).

Ništa nije bolja situacija ni u pogledu izvršenja budžeta. Prvo, naša Skupština nema običaj da razmatra izvršenje budžeta, jer kad bi ta praksa bila uvedena, onda bi se moralo raspravljati i o tome koliko i kome ide novca na Kosovo – te da li i koliko od tog novca ide i za Srbe koji žive van severnog dela Kosoovske Mitrovice, koliko se daje novca za pomoć Republici Srpskoj i koliko i kome ide taj novac – te da li i koliko od tog novca ide i za Srbe koji žive u Bosni i Hercegovini, van Republike Srpske, koliko su iznosili i sa koje budžetske pozicije su išli troškovi nedavne jednomesečne kampanje širom zemlje sa hiljadama autobusa punih vernih poklonika vlasti i koja je svrha te kampanje, ako se zna da Vođa čvrsto drži sve poluge vlasti u zemlji – i zakonodavnu i izvršnu i sudsku. I ne samo za tu kampanju, već i za ostale javne manifestacije – pre ili za vreme izbornih kampanja.

A kad bi ta praksa postojala onda bi se znalo i koliko je novca utrošeno za izgradnju odbranbenih kapaciteta za sprečavanje posledica od poplava, čiji smo ovih dana opet svedoci nakon svega onoga o čemu se govorilo nakon katastrofalnih poplava 2014. godine i ne bi sada žiteljka iz naselja Grdica u Kraljevačkom području, gledajući svoju poplavljenu kuću govorila: “2014. su se kleli da će da naprave bedem, da će bedem da bude nama zaštita … Da, jeste ali samo od Morave …, ali šta sad? …Ovo je sramota … Znači ljudi na Kosovu su ljudi, a mi ovde nismo ljudi, mi treba da se podavimo … Ovo je treći put da smo poplavljeni…”

Nije ovde u pitanju – ovom treba, ovom ne treba. U pitanju je budžetski sistem koji treba da se uspostavi – da se znaju prioriteti, da se u okviru mogućnosti planiraju i prihodi i rashodi, da jedan čovek – ili više njih sve jedno, ne odlučuju arbitrarno koliko, kome i koliko se daje. Kad bi u tome takav red bio uspostavljen, onda do ovakvih pojava ne bi moglo ni da dolazi, a i ako bi došlo znalo bi se da više i drugačije nije moglo.

A kako to rade “ludi” Britanci. Da sam tamo pisao ovakav tekst ne bih imao dilemu oko naslova. Ne ono: Njegova malenkost – budžet, već  Njegovo visočanstvo – budžet! Tamo u drugoj polovini godine već počinju priče o budžetu za narednu godinu i to javno. Diskutuje se o svakom peniju. Kada sam polovinom osamdesetih godina otišao u London, cigarette koje sam pušio – Marlboro light, bile su oko 1,5 funte, a deset godina kasnije 4,5 funte. Viski od 0,7l, u zemlji viskija, košta 16 funti! Ne zato što su troškovi proizvodnje preskupi, već zato što – javnost, ona koja putem plaćanja poreza formira državne prihode, hoće da odlučuje I o njihovom trošenju, pa ne dozvoljavaju da nove dažbine terete osnovne životne potrebe već ono bez čega se može. I država to mora da poštuje. Tamo država služi narodu, a ne obrnuto.

A da vam to ne bi izgledalo kao puka fraza, ispričaću vam još jedan slučaj iz vremena dok sam tamo živeo: – Najdžel Loson je bio Ministar finansija u Vladi Margaret Tačer – Chancellor, kako to oni zovu. Drugi čovek u Vladi. Radio je svoj posao jako dobro pa je te godine, negde krajem osamdesetih, bio čak i kandidat za crvenu vrpcu koju su u znak priznanja dobijali najuspešniji ministri finansija u tadašnjoj Evropskoj zajednici. Svi oni imaju neke kuće u kantri sajdu (nešto kao Toma U Bajčetini), pa tamo obično idu za vikend. I pomenuti ministar je imao tamo svoju porodičnu kuću – malo poveću, pa je jedan njen deo i izdavao – još od vremena dok nije bio ministar. A pošto je bio radoholik, uvek je nosio nešto od papira sa sobom, da čita za vikend. To nije ostalo nezapaženo nadležnim službama, pa su tražili da se na imanju Losonovih – u radnoj sobi Gospodina Losona, u cilju obezbeđenja, izvedu nekakvi dodatni radovi. On se naravno nije bunio – up to you!, radite što vam je volja. Sve je to regulisano određenim pravilima – i kako to treba da izgleda i koliko treba da košta. Kad je sve bilo gotovo, opozicija se pozabavila kalkulacijom troškova i zaključila da su radovi bili skuplji za čitavih 2-3 hiljade funti od cene po kojoj je to moglo da se uradi. Mr. Loson se branio da on niti je tražio da se ti radovi izvode, niti šta treba da se radi, niti je birao izvođača, niti se pogađao o ceni – sve su to radili druge Vladine službe. Nije se odbranio. Parlament, u kome je naravno većinu imala njegova Konzervativna stranka, ga je smenio s obrazloženjem da ako Ministar finansija nije našao za shodno da kontroliše te troškove, kako će da kontroliše državne troškove.

Dragiša Čolić