Milena Pavićević (85) živi sama u starom kućerku u centru Gnjilana, jedino društvo su joj mačka Dikica i uspomene na prohujalu mladost.
U strogom centru Gnjilana, na prostoru od 165 kvadrata stali su čitav život i imovina Milene Pavićević. Trošni kućerak, sa svih strana sveta natkrovile su krošnje drveća, pa u malenu kaldrmisanu avliju, čak i kad je sunce u punoj snazi, teško da može da probije koji zračak.
Metalna zelena kapija i stari zid sa po kojim ispisanim grafitom i bodljikavom žicom, na čijem su vrhu američki vojnici KFOR-a razvukli bodljikavu žicu, dele Milenin svet od ovog spoljašnjeg, koji ubrzano stremi negde i nečemu.
S druge strane zidina, istorija u reči i slici. Trošna kuća još iz međuratnog vremena, kada je mala kosovska kasaba počela da se umiva i kiti zapadnim vrednostima i napušta nametnuti dugovekovni turski stil gradnje i arhitekture.
Kamenom popločana avlija kroz koju se Milena s mukom kreće, stare fotografije i ukupno 150 knjiga. To je čitavo bogatstvo ove vremešne žene.
„Uvek sam volela da čitam, a sada nemam šta, samo onaj list „Treće oko“ kada mi kupe. Sve knjige koje imam u kući sam pročitala i tu su negde zaključane“, priča Milena dok kažiprstom uperenim u slepoočnicu pokazuje na svoju glavu.
„Moja prijateljica Olivera kaže da ponovo čita Anu Karenjinu, ja ne mogu, šta sam pročitala-pročitala sam, šta sam zapamtila – zapamtila sam, dva puta istu knjigu ne mogu da čitam“, priča.
Na kraju dvorišta od jedva dvadesetak kvadrata, česma. Kraj nje uredno poslagani oprani sudovi. Milena nikada nije bila u radnom odnosu, nikada se nije ni udavala, a kuću u kojoj živi majčino je nasledstvo.
„Moj pradeda po majci doselio se ovde iz Velesa još za vreme Turaka. Oni su mu dozvolili da živi tu, a grad je još bio u nastajanju“, priča starica sporo i značajno, onako kako se deci prepričava porodična istorija da bi je razumela i svaku reč dobro upamtila.
Na trenutak prekida priču i odlazi u kuću, nedugo zatim iznosi veću crno – belu fotografiju uramljenu u starinski ram. Dlanom pažljivo skida prašinu. Setno pogleda u fotografiju pre nego je okrenu prema nama.
„ Bila sam mlada i lepa, ovo su me fotografisali kada sam imala 20 godina, a sudbina je htela da se nikada ne udam, šta ću, tako je kako je“, priča Milena dok se iz boje glasa naslućuje da se odavno pomirila sa svojim usudom.
Milenin otac bio je učitelj, rodom iz okoline Danilovgrada. Ovde je došao na službu gde je i upoznao njenu majku koja je radila u pošti na telegrafu.
„Ova kuća i uspomene su sve što mi je ostalo i sa čime živim“, kazuje.
Šta će biti sa ovom kućom i imanjem kada vas jednom ne bude bilo? – pitam.
„Ništa, uzeće je ovi“, odgovara i glavom pokazuje prema izlaznim vratima.
Koji ovi?
„Ovi, što su svuda okolo. Dolazili su više puta da pitaju, te treba im plac za ordinacije, te za radionice ali ja dok sam živa neću da prodajem“, izričita je Milena.
Milena je poslednji put popila lek kada joj je bilo 24 godina, Foto: Riznica
U malu avliju oivičenu bodljikavom žicom retko ko dolazi.
„Naši Srbi izbegavaju da mi dolaze jer sam ja subotarka, ali opet iz sela kad donose namirnice na pijacu svrate i pitaju me da li mi nešto treba i ja kupim od njih brašno, mleko, jaja, voće i povrće.
Penzija od 18 000 dinara joj je, kaže, dovoljna za sve što joj je potrebno. Društvo joj pravi mačka. Došla je od nekud, nastanila pod tremom, a Milena ju je nazvala po majčinoj drugarici iz mladosti, teta Dikici.
„Zna ona da ja volim sve životinje, zato i ne koristim životinjsko meso u ishrani. Ja sam vam od rane mladosti vegetarijanka, a od svoje 24 godine kod doktora nisam bila niti pijem ikakav lek“, otkriva starica.
Poslednji put je napustila svoje dvorište 17. marta 2004. za vreme pogroma. Jedva je, kaže, izdržala do septembra u Šilovu gde je bila prinudno smeštena. Uz pomoć američkog KFOR-a iste jeseni se vratila u svoje dvorište i više ga nije napuštala.
Iz svog malog sveta retko izlazi jer je snaga polako napušta, a noge izdaju.
„Ovde mi je najbolje sa njom – osmehuje se dok mazi mačku koja se u međuvremenu već ugnezdila u njenom krilu.
Dan u smiraju polako gasi avgustovsku žegu koja se nadvila nad gradom. Pale se prve svetiljke i opominju nas da moramo nazad.
Milena nas ispraća ali se dalje od kapije na odmiče. Odmahuje na rastanku i kaže:
„Ako vas put nanese ovamo donesite mi, molim vas neku knjigu za čitanje i ukrštene reči ako se setite“…
autor:I. Miljković
Da su nam živa i zdrava, 104.godina. Pročitah s majkom tekst. Do suza, je tekst, ali i uteha, snaga, i da živ čovek može sve da pretrpi.