Priča – o stvarima o kojima obično ćutimo

0
365
Foto: printscreen (vidovdan.org)

Ustvari priča se itekako, ali ne javno – nije zgodno, više onako međ’ prijateljima, u kafani … a naročito kad nas baš naljute. O kadrovima, pre bih rekao o ljudima, je reč.

Imao sam sreću da ne budem u Jugoslaviji kad su se dešavala ona s…., početkom devedesetih godina prošlog veka. Vratio sam se u zemlju 1995. godine i nekako u to vreme – radio sam kao konsultant, u jednoj od naših večih firmi (da ne pominjem naziv), uleteo sam neoprezno u sledeći dijalog – Pa neće valjda direktor da bude neki srbijanski gelja iz Jagodine, niste vi Srbi za rukovodioce, reče jedan nadobudni Crnogorac (tada smo još uvek billi „dva oka u glavI“) – Ne nego će da bude bar iz Nikšića, omače se meni iako ta vrsta primedbe nije bila primerena mojoj ulozi stručnog konsultanta …  

Ne bavim se istorijom pa ne znam kako je to bilo za vreme Kraljevine Jugoslaavije, ali pamtim događaje iz potonje – Titove Jugoslavije. Tito je bio neprikosnoven, a po republikama su postojali lideri na funkciji sekretara centralnog komiteta partije. U Srbiji je to bio Aleksandar Ranković (sa svojim pomoćnikom Slobodanom Penezićem Krcunom koga je bio glas da jedino on sme Titu u oči da kaže ono što misli), a Ranković je – nezvanično, važio za drugog čoveka, posle Tita, što je ostalim republičkim liderima, a time i Titu, naravno smetalo, pa je do obračuna moralo da dođe. Najpre je, 1964. godine, u saobraćajnom udesu na Ibarskoj magisrali, kod Velikih Crljena, poginuo Slobodan Penezić – njegov auto je proklizao i udario  u drvo i retki su oni koji smatraju da taj udes nije bio namešten, a Ranković je maknut dve godine kasnije, na Brionskom plenumu – ređali su se govornici, njegovi dojučerašnji saborci, koji su o njemu iznosili gomile gluposti tipa gradio je kult ličnosti i slično, i dok su svi u Srbiji očekivali da im Leka – tako su ga iz milošte zvali, odgovori po zasluzi, on je ćutao – ništa nije hteo da kaže u svoju odbranu, povukao se iz politike i takav ostao do kraaja života. Bio je dovoljno iskusan da ćuti, kako ne bi prošao kao Krcun.

Interesantan je slučaj Koče Popovića: visoki intelektualac – sorbonski đak, publicista,   „školovani oficir i filozof, istaknuti nadrealistički pesnik, književnik, partizanski vojskovođa, jugoslovenski diplomata, narodni heroj Jugoslavije i potpredsednik Jugoslavije“ … „poručnik Španske republikanske armije,  komandant čuvene Prve proleterske brigade (kasnije Prve proleterske divizije) tokom narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije“, a posle rata „načelnik Generalštaba JNA, šef jugoslovenske diplomatije te potpredsednik SFRJ“. Možete li da se setite bar jedne ličnosti iz ove savremene lepote koja nas okružuje koja je bila ili jeste i pesnik i filozof i vojnik – ne običan, već heroj i diplomata … Takav čovek je, kada je početkom sedamdesetih godina prošlog veka počela čistka “liberala” u Srbiji, sve to napustio, a kada je nastupilo vreme Miloševića, napisao je ono:

„Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji.“ (iz teksta: Bašibozluk, bagra i brabonjci … www.opancar.com)

Pominjem ova dešavanja jer smaatram da nas ono što je potom usledilo prati do dnašnjih dana – Srbiji su izabrani „najbolji kadrovi“ – Pera Stambolić, Draža Marković i slični, pa da se manem istorije i vratim na savremena dešavanja. 

Da li  mislite da Srbija nije imala boljih od Miloševića koji je uz ogromnu pomoć Nikole Ljubičića, na VIII Kongresu 1987. godine, smenio svog dotadašnjeg mentora i političkog oca Ivana Stambolića, da bi kasnije, 2000. godine, uplašen od njegovog eventulnog povratka u politiku, organizovao njegovu otmicu i zversku likvidaciju na Fruškoj Gori – metak u potiljak i jama sa krečom. 

Da li smatrate da je normalno da Ivica Dačić, Miloševićev naslednik na čelu SPS-a – partije izvorno partizanske provencijencije, najpre uđe u koaliciju sa DS-om (onima koji su ih zbacili sa vlasti), da bi kad mu se ukazala prilika ušao u koaliciju sa SNS-om, partijom izvorno četničke provencijencije. A kada je o njima reč, imali smo priliku da čujemo i vidimo ko su zapravo oni na proslavi 30-godišnjice osnivanja SPS – Socijalističke Partije Srbije. Kako to gordo zvuči, braćo socijalisti!:

„Predstavili su se kao porodična stranka, pretstavljajući svoju decu koja će nastaviti njihovim stopama. – Bio sam jako srećan pre neko veče kada su mi rekli – Vlade Zagrađanina (glavni lik iz poznate afere “koferče”) ćerka Mia i moj sin došli u SPS na Vračaru (jedna od centralnih beogradskih opština) i čekaju Ivicinog sina Luku da im pomogne i to je jedna divna stvar i zaista je lepo što naša deca veruju u našu partiju … uzbuđeno za govornicom saopštava Alekdsandar Antić, ministar za rudarstvo i energetiku, koga u delirijumu oduševljenja prekida Dragan Marković Palma koji izlazi za govornicu – Mogu da vam kažem da Socijalistička partija Srbije ima dobru budućnost sa tim mladim ljudima, jer Luka Dačić ima od koga i da nauči – Ustani Luko da bi te videli – On je promenio svoj imidž, vidite kako je lep i liči mu da bude poslanik … Potom Ivica Dačić objašnjava – Nisam ja ovde njega doveo da bi ga promovisao za poslanika (što bi Šešelj koji je svog sina Aleksandra već promovisao za poslanika bio bolji od njega) sam je došao, a tu je i moja rođena sestra … Hteo sam da vam pokažem da moja porodica stoji uz mene… Ni reči o onom “socijalistička”, koji vode poreklo od partizana, sem u saopštenju lidera Ivice Dačića da će i dalje sarađivati u koaliciji sa “vojvodama” iz Srpske napredne stranke, koji vode poreklo od četnika.” (Insert iz teksta – Odluka nije laka, ali dokle tako www.opancar.com).

Da li se slažete sa tim da je Tomislav Nikolić, koga je zapala uloga realizatora zapadne (i Tadićeve) ideje da se iz tvrde desničarske Radikalne stranke, stvori SNS kao jedna umerena socijal demokratska stranka, ovoj zemlji naneo naajviše zla – najpre kao rodonačelnik kupovine falsifikovanih diploma, da bi se iz toga vrednosno urušio čitav prosvetni sistem – kad može predsednik mogu i ja, a potom što je pod parolom „srpskog domaćina“ više vodio računa da trajno opskrbi svoje potomke (to je njegova dužnost otvoreno je govorio) nego što je brrinuo o državi koju je vodio, koji još uvek živi u dvoru na Dedinju – navikla Dragica na dvorište gde može i koji nasad piladi da se izleže, da se nađe kad deca i unuci dođu u posetu, te da je time zaslužio da ponese titulu prve srpske jajare. 

Da li mislite da Srbija nema bolje ljude za politiku od Velje. Palme, Mrke, … Vesića „lebac te j…“, da opet citiram Kesića.

I sve nam je te gore pomenute neko drugi izabrao, a onda je – uz njihovu pomoć, podovodio ovde neke brnabiće, atlagiće, đukanoviće iz ko zna koje pizde lepe materine, koji su uzurpirali i Skupštinu i Vladu i institucije i odatle nama starosedeocima ovih prostora sole pamet, vređaju nas, hoće da nas iseljavaju, a ovi naši „srbijanci“ kako ih prozvaše sede i debelo participiraju u svemu tome.

Ma terajte se svi u p.l.m., vi ste za sve ovo krivi, gori ste i od onih koji su vas tu doveli, zagadili ste politiku kao poziv, pa časni ljudi neće tim poslom ni da se bave. U pravu je bio onaj Crnogorac sa početka ove priče.

             *U mom selu ima jedan opančar.

              Što on pravi dobre opanke!

              Obuješ ih, popenješ se na soliter”

              i skočiš sa desetog sprata –

              ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Predrag Rakočević
Dragiša Čolić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime