Priča o timu

0
1424

aleksandardjordjevic01Najbitnije je podržati našu dvanaestorku i truditi se da oni ne osete negativan naboj, tako karakterističan za nas

„Sa mnogim igračima razgovaram o mnogim stvarima, ne samo o košarci, i to je nešto o čemu mnogo vodim računa i jedna od stvari koje su potrebne za uspeh. Ta bliskost i iskrenost dovodi do toga da se pouzdajemo jedni u druge u teškim trenucima (…) Živeći zajedno, sve više se upoznajemo, i tu dolazi do veze koja je potrebna da ovaj ambijent bude jako dobar, da bude pobednički.“
Aleksandar Đorđević

Košarkaška reprezentacija je otputovala u Rio. Prethodnih nekoliko puta je na takmičenja ispraćana tiho i sa minimalnim očekivanjima, a vraćala se kao skup pojedinaca ovenčan slavom, koji su preko noći postali idoli klinaca koji igraju basket i uzor starijima da se napornim radom i predanošću može daleko. Sada su otišli pod većim pritiskom, jer se od njih očekuje olimpijska medalja u žestokoj konkurenciji, a mi ne bismo bili mi kada čak i u takvim okolnostima ne bismo očekivali onu najsjajniju.

Selektor mora da podnese najveću težinu kada se dogodi neuspeh, i to u sportu gde često granicu između lovorovih grančica slave i ponora određuje jedna lopta ili klizav parket. Sa druge strane, kada se dogodi uspeh, selektor pomalo nepravedno ostaje u senci najboljih pojedinaca tima i funkcionera košarkaškog saveza. U tome je satkana sva težina nekoga ko vodi tim u bilo čemu, a posebno trenera u vrhunskom sportu. Profesionalni timovi bilo koje vrste najčešće nailaze na kritike uskog kruga stručnjaka, dok sportske rezultate kritikuje čitava nacija, sa ili bez utemeljenja i neophodnog znanja.

Uprkos odličnim rezultatima koje je postigao, selektor je kritikovan zbog nepozivanja nekih pojedinaca u tim ili pozivanja nekih drugih igrača za koje je javnost smatrala da ne zaslužuju da obuku čuveni beli dres. Takođe, selektor Đorđević je na oba takmičenja na kojima je predvodio nacionalni tim bio drugi na svetu i četvrti u Evropi. Ko god smatra da je to malo ili da je u trenutnim okolnosima moglo više ne razume ni težinu drugog najmasovnijeg sporta na planeti, ali ni mnoge druge stvari od kojih sport neraskidivo zavisi. Međutim, u tim ostrašćenim kritikama, pored nepoznavanja ovog sporta, nipodaštava se i zanemaruje presudna uloga tima.

Da Vas podsetimo:  Kako su Britanci na Kosovu hteli da dođu do trofeja prilikom povlačenja vojske

ZAŠTO SE REČ EKIPA PIŠE VELIKIM SLOVOM

Tim je bitan u svemu. Ključni su odnosi među članovima tima, jer ga oni čine takvim, i upravo na tome selektor insistira. Bavim se pisanjem analiza političkih događaja, pa znam koliko je tim bitan u politici, međunarodnim odnosima, obaveštajnom radu itd. Države koje u ovim suštinski važnim oblastima imaju kvalitetne timove pokazuju najbolje rezultate u ratu i miru, u životnom standardu i naučnim otkrićima. Osnov savremenog menadžmenta je tim, i pojedinac se ceni isključivo kroz doprinos timu i cilju koji je unapred definisan.

Timski duh se u ozbiljnim kompanijama odražava i kroz team building, odnosno neformalne dobre odnose unutar tima i van delatnosti kojom se bave. U uspešnim timovima pojedinci se ne biraju po sopstvenim najboljim karakteristikama, nego po karakteristikama koje su u datom trenutku najbolje za tim. Svaki pojedinac u ekipi ima svoju funkciju, a u službi reprezentacije, naroda i države koju predstavlja.

Sva ta načela primenjuje i naš selektor. Kada je u pitanju recimo fudbal, uvek govorimo kako Hrvati nemaju mnogo bolje igrače od nas, a imaju drastično bolje rezultate. Imaju jer imaju tim. I Francuska i Španija imaju bolje igrače od nas u košarci, ali nemaju toliko dobar tim, pa se sa njima i daleko igrački slabiji nadmećemo. Portugaliji na nedavno završenom prvenstvu Evrope niko nije predviđao ni prolazak grupe, pa je osvojila titulu. Islanđane su gotovo svi osim njih samih smatrali timom za popravljanje gol razlike. Međutim, izbacili su Engleze. Zato što imaju bolje igrače? Ne, već zato što imaju bolji tim. Zbog toga selektor reč Ekipa piše velikim slovom.

ONO ŠTO JE NAJVAŽNIJE

Sport je uvek nešto više od samog sporta, a košarka kao nešto uz šta su stasavale generacije Srba. Nema veće časti od igranja za državnu zastavu i grb, i predstavljanja svoje zemlje u bilo čemu. I profesionalnom sportisti ništa ne sme da bude ispred toga. Sa onim u šta su utkani snovi generacija, i prolivena krv da bi neko slobodno mogao da izgovara srpsko ime i nosi zastavu svoje države na dresu nema kalkulacija, i to je jedino ispravno. Nikakav ugovor niti navodna materijalna sigurnost ne smeju da budu značajniji. I onaj ko je ostavio kosti negde da bi postojala srpska reprezentacija imao je porodicu, ali mu je Srbija bila iznad svega. Jer bez Srbije nema ni porodice.

Da Vas podsetimo:  Da li ima raja i pakla u pravoslavlju?

Prve olimpijske igre na kojima učestvujemo pod imenom svoje zemlje mogu da odluče o tome da li ćemo biti najbolji beli tim u istoriji, ili najbolji tim ikada u ovom sportu. Mogu da odluče da li ćemo nastaviti tradiciju i pokazati da naše pomalo neumereno prisvajanje titula iz bivše državne tvorevine nije slučajno niti neopravdano, ali i da drugo mesto na svetu i četvrto u Evropi nisu splet okolnosti, već odraz košarkaškog znanja, marljivog rada i našeg pobedničkog mentaliteta.

Onaj naš često neutemeljeni prkos na klupama u parku, ispred lokalnog dragstora, terenima na beogradskom Miljakovcu, novosadskom Limanu, kragujevačkoj Pivari ili terenima pored Đetinje u Užicu, potrebno je pretočiti kroz iskrenu podršku timu. Nisu bitna tradicionalna mišljenja osam miliona „košarkaških stručnjaka“, nije bitna politika u košarkaškom savezu. Najbitnije je podržati našu dvanaestorku i truditi se da oni ne osete negativan naboj, tako karakterističan za nas, makar i preko komentara na informativnim portalima i društvenim mrežama. Zbog toga nema kalkulisanja sa imenima, time ko je igrač Zvezde a ko Partizana, već cela nacija mora da se stavi u službu tima. Nas 12 miliona, koliko razume jezik kojim pišem, moramo da im budemo vetar u leđa. Ne dozvolimo da ekipu i timski duh kojoj sankcije i bombe nisu mogli ništa razore najmračnije mrlje našeg mentaliteta i ljudska sujeta.

Ivan Ristić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime