PRIČA O VREMENU ZLA

0
90

Dok prolazimo Ulicom Toplice Milana, pored Belog dvora, Gospodar Vasinog konaka, Grdičkom kosom… i ne sanjamo kakve zlokobne tajne kriju ova mesta. Zločini komunista u kraljevačkom kraju 1941. i posle oslobođenja 1944. od početka su dobro skrivani sa obavezama tajnosti i uništavanja dokaza. Jedna knjiga pokušava da sačuva priče o „maču revolucije“

Naslovna fotografija: publika na suđenju grupi: Krstić, Lipica, Abazagić, Obućina, Župnik, Naumović (foto Istorijski arhiv Kraljevo) i profil Dušana Krstića, predsednika opštine Kraljevo 1938-1941, a streljanog 24. aprila 1945. godine na Nemačkom groblju (foto iz fundusa Narodnog muzeja Kraljevo)

Miroslav Kostović rođen 3. decembra 1944. godine u Kraljevu nikada nije upoznao svog oca Sava Kostovića. Savo nikada nije saznao da je dobio drugog sina. Bio je prvi na spisku onih koje je u Kraljevu, tek oslobođenom od nemačke vojske likvidirala nova – komunistička vlast. Savo, rođen 1909. ubijen je u noći između 3. i 4. decembra 1944. kao prva žrtva bez suđenja. Uhapšen je 1. decembra, a kada je komšijina kćerka, dan pošto je po drugi put postao otac, otišla do zatvora OZNE u kojem je bio zatvoren, da Savu javi da je sada dupli tata (već je imao sina Miloša), dali su joj njegovo ćebe i jastuk koji je poneo u zatvor i rekli joj da je „otišao za Beograd“. Porodica nikada više ništa o njemu nije čula, nikada nisu saznali čak ni gde je, pod usmenom optužbom da je „bio saradnik okupatora“ – streljan.

Neposredno uoči smrti (2. decembra 1944.) Savo je iz zatvora porodici poslao oproštajno  pismo, predosećajući likvidaciju. U njemu je, između ostalog, napisao: „Boso, ako poginem, a bude muško, nek se zove Savo. Savo je valjao, ali sad tako Bog hoće… Ja nisam agent bio, niti protiv komunizma radio. Decu pazi, a mene ako dopuste – sahrani u Ratinu. Ne kloni nikad duhom i budi vesela.

Porodica Kostović nije smela da mu ispuni poslednju želju, pa sin nije poneo očevo ime.

Crtica iz života Save Kostovića, samo je jedna od priča o „aktivnostima na zaštiti revolucije i tekovina narodno-oslobodilačke borbe”, koju je rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije obavljalo preko Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA). Ovo odeljenje imalo je zadatak da bude „oči i uši“ novog režima i predvodnik u obračunu sa „petom kolonom“ i narodnim neprijateljima, čije je hapšenje bilo njihov najvažniji zadatak. OZNA kao „mač revolucije“ sa zadatkom koji joj je dao Aleksandar Ranković, trebalo je da bude „stroga i neumoljiva prema neprijateljima“.

Pogledajte razgovor sa istoričarem Draganom Draškovićem, autorom knjige “Vreme zla”, o događajima i ljudima koje je “pojeo mrak” na kraju Drugog svetskog rata:

– U Kraljevu je „mač revolucije“ OZNE bio preoštar, nemilosrdan, sa primerima represije koji prevazilaze granice normalnosti i ljudskosti i koji mogu poslužiti kao potvrda revolucionarne zaslepljenosti, mržnje, odanosti i vernosti ideologiji i novim vlastima – kaže istoričar Dragan Drašković, čija knjiga „Vreme zla u kraljevačkom kraju 1941. i posle oslobođenja 1944. godine“, posle osnivanja državne Komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944, predstavlja prvi pokušaj bavljenja ovom temom u kraljevačkom kraju.

TAJNA SANDUKA NA TAVANU „KOMITETA“

Istorija sveta je, kažu, istorija napredovanja svesti o slobodi i istini. Sedamdesetih godina prošlog veka, u kraljevačkom Istorijskom arhivu grupa mladih istoričara bila je nošena mladalačkim žarom i željom da otkriva priče koje u to komunističko doba nisu smele da se pričaju. Jedan od njih bio je upravo Dragan Drašković, koji je potom postao i direktor kraljevačkog Narodnog muzeja. Zahvaljujući toj poziciji upoznao je mnogo zanimljivh sagovornika, sa „jedne“, i sa „druge“ strane, koji su mu pripovedali o tom nesrećnom vremenu, a on je njihove priče vredno beležio. Tako je počela da nastaje knjiga koja obrađuje teme o zločinima komunista u kraljevačkom kraju 1941. i posle oslobođenja 1944. godine. Tema se dodatno razvila kada je Drašković 2011. godine imenovan na mesto predsednika Komisije za utvrđivanje i obeležavanje komunističkih stratišta u Kraljevu.

– Ova tema je od početka bila najveća državna tajna sa obavezom skrivanja i uništavanja dokaza. Ipak, i pored svega što su komunisti preduzimali, nije sve uništeno. Ostalo je dovoljno arhivske građe, sačuvanih sećanja kod potomaka žrtava, materijalnih dokaza koji ilustruju razmere i obim stradanja ljudi koji su osumnjičeni i proglašeni za neprijatelje i opasnost novouspostavljene komunističke vlasti. Ono što je sakrivano i asanacijom terena zamaskirano, vremenom će biti otkriveno – uveren je moj sagovornik koji svoj optimizam za otkrivanje istine o žrtvama komunističkog režima temelji na iskustvu koje je stekao baveći se decenijama arhivističkim i muzejskim poslom.

Da Vas podsetimo:  Šta se krije iza priče o novom Bjelinom filmu
Lokacije stratišta i zatvora u Kraljevu posle oslobođenja 1944. (preuzeto iz knjige “Vreme zla” Dragana Draškovića): 1. Sedište OZNE 2. Četa KNOJ-a čuvari zatvora i OZNE 3. Zatvor 4. Zatvor 5. Bunar, mesto likvidacije i grobnica 11. Beli dvor, zavtor
Lokacije stratišta i zatvora u Kraljevu, II deo mape: 6. Nemački bunker, mesto likvidacija 7. Sreski sud, zatvor 8. Voštinića imanje, zatvor 9. Gospodar Vasin konak, zatvor 10. Zatvor

Drašković se tako u razgovoru priseća da je kao tek zaposlen mladi istoričar u Istorijskom arhivu u Kraljevu, krajem 80-ih godina prošlog veka, sa kolegama sređivao, u privatnom aranžmanu, arhivsku građu Komiteta Saveza komunista u zgradi u kojoj je svoj rad 1944. godine započela kraljevačka OZNA.

– Radili smo popodne, posle radnog vremena i vikendom. Vodila nas je mladalačka znatiželja, sve dok kolega Miloljub Arsić i ja na tavanu zgrade nismo ugledali jedan drveni sanduk. Otvorili smo ga i videli da je u pitanju kartoteka, ali smo – u strahu da ne budemo otkriveni, odlučili da je detaljnije pregledamo sledeći put, kad budemo sigurni da je bezbedno. Međutim, drugi naš odlazak na tavan bio je veliko razočarenje: Neko je sanduk sa kartotekom sklonio – priseća se Drašković, koji i danas veruje da je u pitanju kartoteka vezana za zločine OZNE. Zato, dodaje, duboko veruje da sanduk nije uništen i da će jednom biti pronađen, kao i da će njegov sadržaj dati brojne odgovore na tako važnu i dugo skrivanu temu.

NA GROBNICAMA SU NICALA IGRALIŠTA, STADIONI, PARKOVI…

Zadatak Komisije koju je Kraljevo formiralo u junu 2011. godine bio je da utvrdi i obeleži stratišta na teritoriji grada Kraljeva, da dođe do svih relevantnih činjenica o stradanju naroda pod fašističkom okupacijom od 1941. do 1945. godine (sa posebnim akcentom na stradanje političkih i idejnih neistomišljenika i „narodnih neprijatelja“). Cilj je bio da se istraže svi dostupni podaci: svedočenja, pisane i usmene izjave, službene i privatne sudske i policijske dokumentacije, fotografije, lične prepiske, memoarska i publicistička građa, novinski tekstovi vezani za znana i neznana (tajna) groblja i grobnice u kraljevačkom kraju.

Po lociranju grobnica i stratišta  žrtava fašističkog i kominstičkog režima, trebalo je utvrditi broj žrtava i pripremiti predloge za rešenja o postavljanju spomen obeležja. Uz istraživanje „lagerskog Groblja streljanih od strane Nemaca u oktobru 1941“, trebalo je istražiti i sva druga stratišta koja narod decenijama pominje.

– To su bunar pored Ibra za snabdevanje vodom električne centrale, rovovi duž Ibarskog keja, „Nemačko groblje“ u Grdici, Popov potok kod Poljoprivredne škole na Ratarskom imanju (u Popovom potoku tokom rata streljali su i Nemci, i Bugari: samo u junu 1943. godine na ovoj lokaciji streljano je oko 500 ljudi, najviše zemljoradnika). Takođe, tu su sklonište kod Belog Dvora, na mestu starog mlina u Ribnici, Mošinom gaju,  stratište u selu Kovanluk, kod stare Hale sportova, zgrada bivšeg „Komiteta“ i Vatrogasnog društva u Ulici Toplice Milana, potok u Čika Ljubinoj ulici, Kanovića njiva u Sijaćem Polju (parking ispod Velike pijace u Kraljevu), njiva kod starog ATD (ispod benzinske pumpe „Mol“), kao i moguće lokacije u Dedevcima, Pečenogu i drugim okolnim selima – pobraja Drašković.

Zanimljivo je da su za sahranjivanje, u prvom naletu, komunisti koristili sve nemačke iskopane i ostavljene rovove i rupe, jer nisu imali vremena za kopanje raka za sahranjivanje streljanih, a i zbog zimskih uslova koji su otežavali kopanje. U početku, bilo je pojava otkopavanja streljanih i prenošenja u porodične grobnice, ali je to strogo zabranjeno 18. maja 1945. godine kada su, dekretom, sve grobnice „narodnih neprijatelja i fašista“ (streljanih bez suđenja i utvrđene krivice) oglašene tajnim. Na grobnicama su, asanacijom terena, počela da niču igrališta, škole, stadioni i parkovi, parkirališta, stambene zgrade.

Iz knjige “Vreme zla” Dragana Draškovića

Nažalost, zbog promene vlasti (2012. godine na vlast se ponovo vratila i Socijalistička partija Srbije), pomenuta Komisija – prestala je sa radom, posle jedva dva održana sastanka. Drašković kaže da nije mogao da dozvoli novi zaborav žrtava komunističke ideologije i nedela započeta već u avgustu 1941. godine u pripremama za borbu za „sovjetsku vlast“ i posle oslobođenja Kraljeva 29. novembra 1944. godine.

Da Vas podsetimo:  Srpsko proleće

– Dogodilo se da u istom danu, kod mene kao direktora Narodnog muzeja u Kraljevu, dođu dvojica ljudi koji su tih ratnih godina bili na različitim stranama. Nikada se kod mene nisu sreli. Polako sam „otvarao“ i njih, i druge sagovornike koji su imali poverenje u mene. Jedan od te dvojice bio je učesnik rata, stari Kraljevčanin Miša Jovičić, koji je bio vojni ataše u Berlinu, a drugi Mijat Ivanović, koji je živeo u Beču gde je bio direktor uspešne firme „Univerzal“. Oni jesu bili na različitim stranama, ali kao istoričar – volim da sagledam sve aspekte i tek da na kraju izvlačim zaključke. Ovu knjigu zato treba shvatiti kao materijal koji će istoričarima pomoći da nastave istraživanja. Jednostavno, imali smo istoriju koju su pisali pobednici i znamo kako su je pisali. Sa demokratizacijom društva počinje drugo, takođe neprimereno pisanje istorije koje je, takođe, doprinelo da ne vidimo na pravi način sve ono što se dešavalo. Istina je negde na sredini, pogotovo za period posle oslobođenja – ističe Drašković.

U učvršćivanju vlasti KPJ posebno žigosana bila je crkva kao najukorenjenija institucija u narodu. Prema registru žrtava Komisije za otkrivanje tajnih grobnica ubijenih posle 12. septembra 1944. godine, iz kraljevačkog područja streljani su sveštenici Dragoslav Obućina i Milan Sretenović, Antonije Dragović (protosinđel manastira Žiča), Mihailo Đusić (jeromonah), Jovan Rapajić (sinđel manastira Žiča), Jevdokija M. Petrović monahinja manastira Studenica, Ananije i Milan Dragović (sinđeli manastira Žiča), Radosav Đurović, Petar Žiravac (sveštenik iz Godačice).

„TEKU VODE I OTVORIĆE MOJ GROB“

Među prvim zatvorenicima u Kraljevu bio je sveštenik Dragoslav Obućina optužen da je bio neprijatelj naroda koji je „iskoristio jutrenje u crkvi za klevetanje NOB-a (narodno-oslobodilačke borbe, prim. aut.) i molitvu Bogu da vrati kralja i spasi narod od bezbožnika“.

Sveštenik Dragoslav Obućina sa porodicom, fotografija u vlasništvu porodice Đorđević

Za razliku od većine koji su posle oslobođenja likvidirani bez suđenja (samo na osnovu odluke rukovodilaca OZNE), Obućina je doživeo suđenje u grupi zajedno sa Dušanom Krstićem, ratnim predsednikom opštine, Mirkom Lipicom, Leopoldom Župnikom i Miodragom Naumovićem. Dragoslav Obućina je na suđenju 22. aprila 1945. optužen kao „saučesnik u masovnom streljanju 1941. u Kraljevu“ i osuđen na smrt, iako postoje dokazi da je, zajedno sa tadašnjim predsednikom opštine Dušanom Krstićem, koji je takođe osuđen na smrt, bio deo delegacije koja je komandantu Nemačke komande u Kraljevu, majoru Otu Dešu, 19. oktobra 1941. predala rezoluciju sa molbom građana da se prekine streljanje (što se i dogodilo narednog dana).

Pred Sreskim povereništvom Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača u Srbiji, Dragoslav Obućina je 17. marta 1945. ostavio sledeće svedočanstvo o oktobru 1941. godine. Na pitanje Komisije: „Da li vam je poznato po čijem su naređenju vršena masovna streljanja?“, Obućina je odgovorio:

Ja tačno ne znam ko je doneo tu odluku o ovom masovnom streljanju, ali pretpostavljam da je istu donela Nemačka komanda mesta u Kraljevu. Jednom prilikom, tj. 19. oktobra 1941, posle jedne konferencije u hotelu „Jugoslavija“, koja je zakazana radi odluke Kraljevčana, kako i na koju ruku da obezbede svoj život, a na kojoj su govorili: Dušan Krstić, tadašnji predsednik opštine, Dragutin Bulić, profesor iz Čačka i ja, Dragoslav Obućina, sveštenik iz Kraljeva, posetili smo komandanta majora (Ota) Deša u stanu (stanovao je u kući senatora Petra Bogavca). Predali smo mu rezoluciju sa molbom građana da prekine streljanje. Odgovorio je da naređenje za streljanje nije njegovo, već komandanta Nemačke armije na čelu sa generalom Francom Bemom, koji se nalazi u Šapcu, sa zadatkom od Hitlera, da sa svojom armijom uguši ustanak u Srbiji. Mislim da je predata rezolucija imala uspeha, jer je posle predate rezolucije odmah prekinuto dalje masovno streljanje, a to je bilo 20. oktobra u 9:00 časova pre podne, mada je i posle poginulo još šest nemačkih vojnika, od kojih je jedan poginuo baš u dvorištu Gimnazije u Kraljevu od topovske granate“ (podatak iz Arhiva Jugoslavije).

Da Vas podsetimo:  Većina penzionera u Srbiji je egzistencijalno ugrožena

Oproštajno pismo porodici, koje je Obućina 23. aprila 1945. godine napisao u zatvoru OZNE u Kraljevu, neposredno posle suđenja, a pred pogubljenje, njegovoj porodici stiglo je posle 10 godina – 2. maja 1955. godine. Pismo je danas u vlasništvu porodice Đorđević, a u njemu Dragoslav piše svojoj supruzi:

Moja ljubavi, moje Jelče i deco moja, Milošu i Drakče moje! Neka vam je Bog u pomoći, neka vam samo on pomogne na vašem teškom sudbinskom putu. Noćas, tj. prošle noći, uz dreku ‘tica zloslutnica, čuh glas smrti. Znači da više nikada neću biti srećan da vas gledam i da uživam u našoj sreći koju želim vama, pošto sam ja nje lišen. Krivice znate da nemam, ali hoće se ovako i tako mora biti. Svedoci su namešteni i streljani. Primedbe na njihove iskaz dao nisam. Odbrana nije primljena, a izjave od ljudi kojima sam pomogao – bačene su, tako da je ovaj sud jednostran, tj. samo te tužiti ima pravo svako, pa i to lažno, a braniti te ne sme niko. Svedoke naše nisu hteli primiti. Žao mi je na one koje sam ja pomogao. Zašto bar ne behu tu? Kako se namešta, kakva je pravda novih dana. Ja veselo ispijam čašu gorčine i bola, ali verujem da će klevetnici od Boga primiti nagradu. Budite mirni i junačka srca podnesite sve ovo. Uzeće vam plac koji sam kupio 1936. godine. Uzeće vam i ostale stvari, no neka im Bog naplati cenu. Budite jaka srca. Deo stvari odmah negde prenesi iz kuće. Sve što možeš iznesi iz stana – ako ima prijatelja.

Život je gorak pred vama, no nismo mi krivi što smo imali srce i ljubavi za narod svoj. Da ti, Jelče moje, dajem neki savet o životu – ja ovaj život sada ne razumem i zato misli kako sama znaš. Bori se, jer je život takav. Samo ćuti i trpi. Vidi pa pređi u Čačak, gde ćete moći pomoći tvoji iz sela, a i ti njima biti na usluzi. O Bože moj, rekoh ti idi u Čačak – oprosti, sa čim? Ostaješ bez ičega, plate nemaš, a penzija ko zna hoće li ti se odobriti. Zato…

Pozdravi sve moje, po krvi mojoj i tvojoj i reci im da se ne stide mene, jer politika hoće moju glavu, pa namešta. Moje glava, govore mi ovi, za njih je breg i ne mogu ga obilaziti, a još teže je da ga zgaze, te zato hoće glavu da uzmu.

Ako saznaš gde mi je telo, pamti, ali ne dolazi. Opelo ne zahtevaj, jer ću to ja već sam učiniti za života, samo panaija i sveća, a za pokoj duše – dosta si mi dala. Ovo samo u crkvi. Na sva pitanja od današnjih ljudi ostani nema i bez odgovora. Da govoriš ono što oni hoće – ne možeš, jer je laž, a da hoćeš istinu – patićeš. Zato – ćuti!

Možda se videti nećemo, zato ti šaljem moj poslednji pozdrav. Primi ga sa decom i ostalima i čuvaj u sećanju. Oprosti mi što te ovako unesrećih. Oprostite svi! Mrtvi su teži no živi. Teku vode i otvoriće moj grob.

Vaš Dragoslav“, navodi se u oproštajnom pismu streljanog sveštenika Dragoslava Obućine.

*Sve fotografije preuzete iz knjige “Vreme zla” Dragana Draškovića

Piše: M. M. Dabić
Izvor: Krug.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime