Priča s Kosova: Loza Tomaševića će opstati

Mihailu koji je u ratu i posle rata izgubio trojicu sinova, rodio se unuk od petog po redu sina

Jedva danas kolege i ja nađosmo kuću Mihaila Tomaševića u Suvom Grlu kod Istoka.

Kroz albanski deo sela, sokacima, kroz čitav lavirint sokačića, pored garaže sa crvenim vratima na kojoj je belom farbom više puta ispisano „UČK“, na kraju i do Mihailovog sokaka.

„Mihailo, o Mihailo…“

Ništa. Pusta tišina u praznom dvorištu.

„O Mihailo, jesi li živ…“

„Mihailooooo…“

Negde odozdo, javi se slabašan glas.

„Eto meeee“…

Izbi koji minut kasnije sa motikom u rukama, kaljavih opanaka, sav oznojen.

Kod Mihaila smo bili pre mesec i jače dana, ali, ko će zapamtiti sve one silne sokake i sokačiće do njegove kuće i dvorišta iz kog pogled puca na albanski deo sela.

Sedeli smo u velikoj dnevnoj sobi, Mihailo, mučenik i nesrećnik pričao nam je svoju tešku i pretešku priču o sinu Stojadinu koji je 1999. godine stradao na Košarama, 20 godina mu je bilo, o drugom sinu Stevanu koji je poginuo isto 1999. godine kada je traktorom naleteo na minu na putu više Suvog Grla, i o trećem, Veselinu, koji se razboleo za braćom, umro proletos…

Mihaila sam sreo dan – dva kasnije, sasvim iznenada i neočekivano blizu autobuske stanice u Severnoj Mitrovici, nosio je u ruci najlon kesu u kojoj je bio jedan „smoki“ i jedna kesica slanih štapića, krenuo je bio nekud poslom u Kraljevo, i tada mi se poverio kako bi, eto, od svih drugih želja, voleo da mu uradimo i donesemo jednu sliku na kojoj se vide on i njegova Miladinka.

Eto, ako nam nije teško i ako budemo imali vremena i ako nas ne ometa, ne dosađuje.

Voleo bi da ima, da mu ostane za uspomenu, još je dodao snebivajući se.

Posle je kolega Ivan u foto radnji u Gračanici uradio sliku Mihaila i Miladinke, uramio je, uradili smo još i par manjih slika na kojima se vide oboje, iskopirali priče iz novina i sa portala o Mihailu i jutros ponovo u Suvo Grlo.

U nedeljno prepodne u selu tišina. Nigde čoveka po onim sokacima, nigde glasa da se čuje, ni šuma makar. Po neki zvuk čuje se tek odozdo, iz albanskog dela sela, zvuk traktora, neke kosačice, u Suhom Grlu ni muva da zukne.

Obradova se kad nas ugleda. Obrisa znoj sa čela, pruži ruku, zagleda nas u oči, onim svojim prodornim pogledom punim muke i čemera koji sam zapamtio još od prošlog susreta.

Dadosmo mu one slike, isečke iz novina, stade da ih zagleda, pregleda, milo mu…

„Još pre rata bili mi obećali neki novinari da će doći, ja šta sam tada stoke u štali imao, da slikaju, da me obiđu, slagaše. Verujte mi, ni u vas se nisam mnogo nadao, nemate vi vremena da obilazite nas po KiM, a evo, vi održaste reč“, veli.

Razlete se po dvorištu, da traži sa čim da nas počasti, za slike, onda se nečeg priseti, pa ponovo dotrča do nas:

„Znate šta je novo? Dobio sam unuka Konstantina, od sina Velja koji živi u Kragujevcu… Porodila se snaha“, zaiskriše mu suze u očima i glas mu se samo malo pojača i zadrhta…

„Imam ja još unuka, neće se loza Tomaševića ugasiti“, još stiže da nam kaže, onda zamače u podrum.

Za sekund otud se pojavi sa flašom rakije, od kruške ispečena, da nas časti, da ponesemo kući.

Džaba smo se branili, imamo mi rakije, da ostavi onu njegovu rakiju u kući, trebaće. Džaba.

„Ima da ponesete. Dobio sam unuka“, raspričao se dok nam je rakiju trpao u torbu.

Kuvao bi veli i kafu, nego, Miladinka mu bila u bolnici u Kosovskoj Mitrovici, sedam dana, pa iz bolnice otišla pravo u Kragujevac, da vidi unuka, na babine, pa Mihailo danas sam kod kuće.

Opet nekud nestade, nosi tri flaše piva, da popijemo za unuka, veli.

Džaba smo se ponovo branili, nećakali… A, i nejasno nam, odakle mu pivo u Suvom Grlu kad okolo kilometrima i kilometrima nema prodavnice, i to pivo pravljeno u Zaječaru.

„Učinite mi čast, za mog Konstantina da popijemo“, nije odustajao Mihailo.

Popili smo posle po pivo, čestitali Mihailu unuka, poželeli da izraste u velikog i dobrog čoveka, da ne zaboravi Mihaila i Suvo Grlo, đedovu kuću i imanje, i još sve čega smo se mogli setiti.

I, bio je to samo tren sreće, radosti, u Mihailovom dvorištu. Mihailo je gledao da nas nekako zadrži što duže, da još koju reč progovorimo, i kad smo krenuli nazad sve je išao za nama, zastajkivao, počinjao priču o koječemu, o kravi koju gaji i koja bi ubrzo trebalo da se oteli, o košenju, senu, kosačici, traktoru, drugim kućnim i poljoprivrednim poslovima…

Stojadina, Stevana i Mihaila nismo pominjali. Ovaj put nismo. Neka Mihaila, rekli smo sami sebi, ima i on pravo na tren radosti, mrvicu sreće, a njih trojica, Stojadin, Stevan i Mihailo, oni su Mihailove žive rane, sa mislima na njih trojicu on leže i ustaje, sa mislima na njih trojicu on se budi noću, žežu i bole njega njegove rane koje nikad neće zarasti.

Posle smo mi posedali u kola, već smo krenuli, kad je Mihailo dotrčao do nas sa još jednom flašom piva, da imamo usput, a kako da ga odbijemo, progovorili smo još koju, ostao je na putu, sam, sa svojom tugom i nevoljom, sa svojim jadom i čemerom, i sa onom radosnom vešću iz Kragujevca, mi smo u kolima dugo ćutali dok smo pored Runika, preko raskrsnica prema Prekazu i Juniku odmicali ka Kosovskoj Mitrovici.

Kad smo krenuli, pogledali smo ga još jednom, u retrovizoru, mahnuo je, okrenuo se, onako pognut pod teškim teretom koji nosi na plećima, omanji rastom, nestao za nekom ogradom.

Ostale su njegove oči, ona dva mora tuge koju niti je, niti će šta kad rasterati, razbistriti, ostaviti ga barem na tren da mu svane. Tuge koja se može videti, naći u očima onih koji dugo i teško pate, boluju, koje pusta tuga ne ostavlja ni na tren.

Zamakao je za onu ogradu, u kuću, pre u podrum, da jekne kad ostane sam, da zakuka iz glasa u onoj zidini, gde ga niko ne čuje i ne vidi, sam sa sobom, tako mu je najlakše.

Ko da ga shvati, ko njegovu bol, nepojmljivu, da razume. Prošli put kad smo bili kod njega pričao nam je dugo o svom Stojadinu, o Stevanu i o Veselinu, grčio prste, stezao grlo da ne zaplače, okretao glavu u stranu kad bi suze izbile na oči.

„Moj Stojadin poginuo je na Košarama“, dugo je u onoj velikoj sobi zvonila rečenica, kratka i teška, koju je Mihailo izgovorio prosto, ljudski, sležući ramenima, kao da je tako moralo da bude i kao da se tu nema šta dodati.

Zagledajući nas u oči, kao da od nas traži opravdanje, razumevanje, da je baš tako morali biti.

I za svo to vreme, samo nekoliko puta, zatresao se duboko, iz temelja, uhvatio rukom za sto da ne padne. Zagrcnuo se od navale suza, onda sakrio lice rukama, stid ga pred nama da zaplače.

Njegovom Stojadinu bilo 20 godina, otišao u vojsku Valjevo, iz Valjeva u Peć, iz Peći na Košare. Sa Košara ga doneli mrtvog, radost njihovu i sreću njihovu.

Posle, kad se rat završio stradao i Stojan. Sa dvojicom komšija krenuo u drva, više sela na šumskom putu naleteli na minu, Stojana teško ranjenog prebacili u bolnicu u Mitrovicu… Mihailo stigao za sinom, ni sam ne zna kako, pešice možda, trčeći, posle spavao u Mitrovici pod nekim kartonima, da bude blizu sinu, ako mu šta zatreba… Stojan nije izdržao, umro je od rana, Mihailu i Miladinki druga rana na srcu…

Proletos je umro i Veselin, dugo bolovao, nisu mogli da ga spasu.

I ne znam, ma koliko sam proteklih dana pokušavao da odgonetnem otkud Mihailu želja da mu uradimo i donesemo sliku na kojoj su on i Miladinka. Želja tako mala da manja ne može biti, obična, neočekivana. I ima li uopšte toga ko bi to mogao odgonetnuti.

Priča o uramljenoj slici Mihaila i Miladinke, o ispunjenoj želji Mihaila Tomaševića u svemu ovome sporedna je. Mada, da nismo jutros otišli do Suvog Grla da odnesemo Mihailu sliku, ne bismo čuli da se Konstantin rodio.

I, u svemu ovome najvažniji je Konstantin, i ta mrva radosti za Mihaila Tomaševića iz Suvog Grla kod Istoka.

I važno je da se loza Tomaševića iz Suvog Grla kod Istoka, daće Bog, neće još dugo, dugo ugasiti.

Jer, ovo je Kosovo i Metohija. Ovde se rađa, umire, vaskrsava…