Priča u slikama

0
80
Foto: pixabay

Dana 11.8.2022. predsednik Srbije obavestio nas je da „država nije ćup bez dna“. U neku ruku to smo već znali. Krajem marta prošle godine tadašnja premijerka saopštila je nešto slično: „Budžet nije ćup bez dna“. Strogo uzevši premijerkina izjava ima više smisla, ali razumeli smo i Vučićevu poruku. U oba slučaja ona glasi: nema dovoljno novca u državnom budžetu da bi vaši zahtevi bili ispunjeni.

Prošle godine nije bilo novca da se uvedu strožije epidemiološke mere i sačuva zdravlje ljudi. Ugostiteljstvo naprosto nije smelo stati. Rizik je bio preveliki, a potencijalni gubitak novčanih sredstava nenadoknadiv. Do tog trenutka, prema lošoj računici tadašnjeg zamenika gradonačelnika, mere su toliko snažno pogodile turistički sektor da smo samo u Beogradu ostali bez redovnog budžetskog priliva od 266 miliona evra. Izračunali smo tada da bi razlika između izdvojenih sredstava za kupovinu Kopernikusa, Radijus vektora i softvera za obračun plata u javnom sektoru i njihove realne tržišne vrednosti bila dovoljna da pokrije ne samo turistički gubitak, već i čitavu godišnju zaradu od turizma u prestonici.

Danas novca nema za poljoprivrednike. Predsednik države upozorava da se za subvencije u poljoprivredi godišnje već izdvaja 500 miliona evra. Agroekonomista Milan Prostran smatra da je to nedovoljno. Bužet za poljoprivredu, dodaje, „trebalo bi da bude jednak udelu koji poljoprivreda ima u bruto društvenom proizvodu, što znači da bi u Srbiji umesto sadašnjih oko 450 miliona evra, to trebalo da bude milijardu evra“.

Ne znamo koliko je tačno novca potrebno da se ispune zahtevi poljoprivrednika, ali uzmimo da bi Prostranov iznos bio dovoljan. U tom slučaju, milion i trista hiljada poljoprivrednika, koliko ih ima u Srbiji, živeli bi pristojnije kada bi država u taj sektor uložila dodatnih pola milijarde evra.

Da Vas podsetimo:  Vučić i Dafina

Dana 11.8.2022. saznali smo da je Srbija protekle godine ugovorila nabavke naoružanja i vojne opreme u iznosu od preko 1,3 milijarde evra. Na stranu sad što je jedan od glavnih prodavaca Rusija koju, paradoksalno, zarad očuvanja sopstvenog suvereniteta moramo bespogovorno slušati šta god od nas tražila, od prodaje energetskih resursa do kupovine oružja. Ono što bode oči je da je za naoružanje izdvojeno gotovo tri puta više nego što je potrebno da milion i trista hiljada poljoprivrednika živi pristojno.

Iz vizure režima, oružje se moralo kupiti. Bez kupovine, spolja ne bi bilo političke podrške, a unutra ratne pretnje. Ratna mašinerija pretnju čini realnom i bliskom, a zakletve da će srpska ognjišta biti odbranjena uverljivijima. Učvršćujući sopstveni autoritarni položaj, režim se predstavlja kao zaštitnik srpske zemlje na Kosovu, čineći život u Srbiji nepodnošljivim.

Dan pre nego što nas je Vučić podsetio da država nije rupa bez dna, Zlatibor Kračunović stupio je u štrajk glađu. Kračunović je meštanin jednog sela u blizini Bora. Odlukom Vlade oduzeto mu je zemljište i predato u ruke Ziđinu, privatnoj rudarskoj kineskoj kompaniji. Kako kaže, „ja bih moje parče zemlje poklonio da se izgradi škola, vrtić… ali pošto se uzima za privatnu firmu gde se izvlači zlato i ubira privatni profit ne mogu moju dedovinu tako olako da dam“.

Šta vide Srbi na severu Kosova, oružje ili Kračunovića? Smiruje li ih vojna moć Srbije, ili ih obeshrabruje to što režim ne mari za srpska ognjišta? Ako pitamo Milana Antonijevića, Vučićevi potezi ih umiruju. Nakon predsednikove prkosne izjave da će, ne bude li mira, Srbija pobediti, istaknuti pravnik imao je samo reči hvale. Iz Beograda je, kaže, poslata poruka da će ljudi na Kosovu biti bezbedni. „To je jedino što ih zaista umiruje“. Ne obazire se potencijalni ministar u potencijalno proevropskoj Vladi na apele samog naroda. Ako je verovati urednici KoSSev portala, Tatjani Lazarević, Srbi sa Kosova umesto uzvišenog govora očekivali su jasna uputstva. „Šta da rade, da li da vraćaju tablice i da uzimaju RKS, da li da se odupru i tako dalje“.

Da Vas podsetimo:  Unutrašnji Novak

Poput Antonijevića, ni režim ne mari za potrebe naroda na Kosovu, kao što ne mari ni za potrebe naroda u (centralnoj) Srbiji. Ni srpski seljak, ni uzvišeno srpsko ognjište nisu na režimskoj mapi. Jedini je imperativ zadržati apsolutnu vlast. To košta, a novca zaista nema za sve.

Autor: Miloš Janković
Izvor:
Peščanik.net

  • Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime